"Ovo je moj grad, spakuj svoje stvari i odlazi": Enisi san o boljem životu u Nemačkoj postao noćna mora

"Decu su mi jurili lancima i vikali Hajl Hitler"

San o boljem životu odveo je Enisu B. sa četvoro dece u nemačku provinciju. Krajem jula ove godine iz Berlina su se preselili u Liberoze, grad sa oko 1.400 stanovnika u Lužičkoj. Ali njihov san se vrlo brzo pretvorio u noćnu moru.

„Tamo smo stigli 27. jula. Bio je četvrtak. Sve je počelo dan kasnije, u petak uveče. Deca su već spavala i odjednom je neko počeo da kuca na prozor. Mislila sam da je neki pijanac. Ali nije bio pijan. Podigao je ruku i viknuo mi „Hajl Hitler“, a ja sam se skamenila od straha“, rekla je Enisa za DW.

Preporučujemo

Kako je kasnije saznala, to je bio njen novi komšija. Posle prvog šoka uspela je da se pribere:

„Pokušala sam da ga smirim. Zatvorila sam prozor i otišla do ulaznih vrata da razgovaram s njim. Nisam smela da izađem iz stana. I ponovo je viknuo „Hajl Hitler“ i podigao ruku pokazujući mi njihov pozdrav“.

"Ovo je moj grad!"

Enisa ga je, kako priča dalje, pitala zašto je došao i šta želi od nje?

„Rekao mi je: Ovo je moj grad! Spakuj svoje stvari i odlazi u svoju zemlju! Tamo odakle si došla! Počeo je da viče, bio je dosta histeričan. Ja sam htela samo da se smiri i rekla sam mu da ću sutra spakovati stvari i vratiti se u Berlin." Nakon toga je on samo dobacio „OK!" – i otišao.

Enisa je zaključala vrata, kaže da tu noć nije oka sklopila.

Nije znala šta da radi. Mislila je kako će se sve smiriti. Ali ništa se nije smirilo. Dan kasnije, bila je to subota, do nje je navratio domar da obavi još neke stvari u sveže renoviranom stanu. S njim je bila i njegova kćerka.

„Ona je pitala moju kćerku hoće li navratiti kod njih, da se malo igraju. Rekla sam joj da nisam sigurna, da ne znam ljude u tom mestu, da ne znam nikoga!"

Enisu je, nakon šoka protekle večeri i epizode o kojoj nije ništa rekla deci, bilo strah da se njenoj ćerki nešto ne dogodi. Ali dozvolila joj je ipak da ode, ali samo pod uslovom da kod nove prijateljice ne ostane dugo.

Negde oko pola devet uveče pozvala ju je ćerka i majka joj je rekla da ide kući.

„Rekla sam joj da ide ulicom koja je svetlija, ima još jedna mračnija. Ona mi kaže da je OK, i da je na putu. Kad odjednom me zove i kaže da na ulici stoji grupa ljudi. Samo sam joj rekla da ih ne gleda i da nastavi prema kući. I onda se prekinula veza…"

Strah od neonacista

Kod Enise B. su, kako priča, baš u to vreme u poseti bila i dva muškarca, njeni rođaci. Zamolila je jednog od njih da krene u susret ćerki, a s njim je krenuo i njen sin. Oni su otišli, a Enisa je nastavila s kućnim poslovima, s njom je bio drugi muškarac. U jednom trenutku je, ni sama ne zna zašto, pogledala kroz prozor prema ulici i videla svoju decu i rođaka kako trče prema stanu.

„A iza njih je trčala grupa ljudi koji su ih jurili, u rukama su imali nekakve lance, ja sam iskočila kroz prozor, ništa u rukama nisam imala. Počela sam da trčim prema njima. Rekla sam ćerki i sinu da uđu u kuću i da se zaključaju. Srećom su i moji susedi s prvog sprata čuli da se nešto događa i oni su izleteli na ulicu. I počeli su da viču u pravcu ove grupe, da nas puste na miru, da sam ja samohrana majka. Tada je došao i moj drugi rođak, u ruci je imao čekić, i oni su počeli da beže".

Nakon toga su se, zajedno sa komšijama, doslovno zabarikadirali u stanu, u strahu od novog napada.

Dok priča o tim događajima, Enisa B. povremeno zastaje, kaže da se i danas trese dok joj kroz glavu prolaze te slike, sve ono što je sa svojom porodicom doživela pre samo nekoliko dana na krajnjem istoku Nemačke. Tvrdi da su napadači bili lokalni neonacisti koji su nenu porodicu, kako pretpostavlja, hteli da uplaše i nateraju da napuste Lieberose. Komšije su joj, kaže, te subote ispričali kako već odavno znaju i za muškarca koji joj je kucao na prozor, a i za grupu mlađih osoba koji su joj vijali decu na ulici.

„Rekli su mi da u mestu postoje dve porodice neonacista. I da su im i dedovi isto bili nacisti. Pa gde sam ja to došla? Zašto mi niko nije rekao, zašto me nisu upozorili?"

Azil u Berlinu

Enisa B. potiče iz Tuzle. U Nemačku je, s tri ćerke (danas imaju 16, 13 i 12 godina), došla 2015. Podnela je zahtev za dodelu azila. U međuvremenu je upoznala jednog Nemca, s njim zatrudnjela, dobila i četvrto dete i ostala u Berlinu. Veza ipak nije dugo potrajala. S ocem svog sina (danas 7-godišnjak) i dalje je, kako naglašava, u dobrim odnosima, redovito se viđaju, on ih posećuje, brine se oko zajedničkog deteta. S ocem svoje tri kćerke, s kojim je bila u braku u BiH, više nije u kontaktu.

„Život u Berlinu nije bio lagan, kao samohrana majka sam sve morala sama da radim, tada nisam ni dobro znala nemački, gotovo da ništa nisam razumela, uvek bi mi neko morao tumačiti, na primer kad bi došli socijalni radnici"

Jedno vreme je Enisa B. u Berlinu s decom živela u kući. A onda je pronašla stan u kvartu Šenevajde, na jugu nemačke prestonice.

„Mali je to bio stančić, s dve sobe. Kuhinja, balkon, i te dve male sobice s četvoro dece. Ali to nam je bilo bolje nego život u kući."

Život u skupom gradu

UProvela je sedam ili osam godina u Berlin-Šonevajdeu. Primala je socijalnu pomoć. Deca su krenula u školu, ali u stanu je bilo tesno, kaže 33-godišnjakinja, nisu imali ni prostora, a ni mira za zadatke i učenje. Pokušala je uz pomoć gradskih nadležnih službi da pronađe malo veći smeštaj, ali nije uspela. Berlin je skup, stambena situacija napeta.

„I onda mi je jedna koleginica rekla da pogledam na eBayu, da i tamo nude stanove. I tako sam pronašla jedan stan, odmah sam nazvala čoveka koji ga je iznajmljivao, odmah me je pitao kad mogu navratiti i pogledati kako stan izgleda."

Enisa je otputovala u Lieberose, stan joj se odmah dopao, sve je bilo renovirano, puno prostora za decu: četiri sobe, dva kupatila, vrt. Svidelo joj se i to naselje. Nije bilo bučno kao u Berlinu, jedno malo i mirno mesto.

„Ali da mi je neko pričao da će mi se ovakvo nešto dogoditi, ja bih radije nastavila da živim u one dve sobice u Berlinu. U Šenevajdeu niko mojoj deci i meni nikad nije rekao nešto ružno. Noćima ne mogu da spavam, budna sam do tri-četiri ujutro, a onda ustajem u šest."

Nije samo Enisa traumatizirana, i deca su doživela šok:

„Moj sin od sedam godina se sada plaši da sam ode do toaleta, od straha se upiški u pantalone. Moram uvek uz njega da budem".

Za Enisu B. je Lieberose gotova priča. Već u nedelju, samo tri dana nakon što se preselila u to mesto, pokupila je decu i vratila se u Berlin. A u ponedeljak je sama otišla u Lieberose, otišla do policije i prijavila šta se dogodilo. U međuvremenu je dala i izjavu.

Dve verzije priče?

Portparolka policijske uprave Južni Brandenburg potvrdila je da je pokrenuto "više istražnih postupaka" zbog sumnje na rasističke napade i pretnje jednoj bosanskoj porodici. Istraga je još u toku, a na meti nemačkih vlasti su šestoro mladih optuženi su za rasističko vređanje maloletnika u centru Liberose, zbog pretnji, a postoji i sumnja da su naneli telesne povrede.

Osim toga, 45-godišnji muškarac koji joj je zakucao na prozor nalazi se i na meti nemačkog pravosuđa, koje se tereti za korišćenje neustavnih simbola. Kako javljaju lokalni mediji iz istočne Nemačke, on je u Liberozu poznat po nadimku „Hitler”.

Istraga je pokrenuta i protiv dvojice muškaraca iz Enisinog kruga, njenih rođaka, kako kaže.

"Moramo da razjasnimo šta se zaista dogodilo", rekla je portparolka policije.

Prema njenim rečima, izjave Enisinih članova porodice i grupe mlađih muškaraca o dešavanjima u centru Liberosea se značajno razlikuju. Jedan od njih dvojice je fizički nasrnuo na mlade ljude. On je, kako se dalje navodi, prijavljen zbog sumnje da je naneo povrede.

To ne iznenađuje Martina Veselog iz organizacije „Opferperspektive“ koja pomaže bosanskoj porodici.

„U brojnim slučajevima desničarskog nasilja pokušava se zameniti uloga žrtve i nasilnika. Podnose prijave kako bi skrenuli fokus sa onog što su uradili“, rekao je Veseli.

Udruženje „Opferperspektive” je pre nekoliko dana objavilo informaciju o ovom slučaju na Tviteru, nakon čega su o tome preneli brojni nemački mediji.

Iako je policijska istraga još u toku, mnogi korisnici, posebno na društvenim mrežama, smatraju da je „slučaj Liberose” odraz aktuelne situacije u Nemačkoj u pogledu porasta netrpeljivosti prema strancima. Broj politički motivisanih desničarskih kaznenih dela samo u saveznoj državi Brandenburg značajno su porasli u prvoj polovini 2023. Prema zvaničnim podacima, Ministarstvo unutrašnjih poslova Brandenburga je od januara do juna registrovalo 1.049 slučajeva, za oko trećinu više nego u istom periodu prošle godine.

Prema podacima Službe za zaštitu ustavnog poretka, 2022. širom Nemačke registrovano je 23.493 desničarski motivisanih zločina (povećanje od 7% u odnosu na prethodnu godinu). Broj levičarskih politički motivisanih redova bio je 6.976 - odnosno 31 odsto manje nego 2021. godine.

Na pomen tih brojeva, Enisa B. u intervjuu za DW kaže da trenutno ima druge brige. Njena porodica je sada smeštena u jednom domu, u sobi sa pet kreveta. Ponovo su na početku. Ona traži novi stan u Berlinu. Iako je iscrpljena i umorna, kaže da uprkos noćnoj mori iz Liberosea i dalje sanja o boljem životu za sebe i svoje četvoro dece.

(Telegraf.rs)