Emotivni status poznatog hrvatskog profesora: "Gde ste ljudi do sada?! Nikoga nisu zanimali problemi"

Dobitnik nagrade za najboljeg profesora, Dejan Nemčić, emotivnim statusom osvrnuo se na crni slučaj u Beogradu. Istakao je kako mu je pre svega najvažnije da stavi učenika na prvo mesto, jer kako kaže, obrazovanje i postoji zbog učenika.

Dejan Nemčić, profesor geografije iz zagrebačke Osnovne škole Ive Andrića dobitnik je nagrade za najboljeg profesora, u celom svetu. Izuzetno priznanje za rad i trud nastavnika koji svoje učenike virtuelnim putem vodi doslovno po svim kontinentima. Na svom Fejsbuk profilu osvrnuo se na tragediju u Beogradu emotivnim statusom.

Između ostalog, istakao je da mu je pre svega najvažnije da stavi učenika na prvo mesto, jer kako kaže, obrazovanje i postoji zbog učenika.

Preporučujemo

Ovo je njegov Fejsbuk status:

"Jednostavno ne mogu, ne mogu da čitam više komentare ljudi, koji su odjednom pametni, i imaju obraza da komentarišu šta se dogodilo u našoj susednoj zemlji! Gde ste ljudi do sada? Skoro sam u sistemu 15 godina, do sada sam na televiziji gostovao mnogo puta, i često se dotakao ove teme! Iskreno, nikad nikoga nije zanimalo ovo, ova tema, kako su učenici pod raznim pritiscima, da su pogubljeni, da ima je glava u haosu, da žive dan po dan, da imaju suicidalne misli, da su psihički rastrojeni, da roditelji ne razgovaraju više sa svojom decom i traže nemoguće stvari, stotinu puta sam spomenuo da škole trebaju pod hitno psihologe, da ih ništa ne zanima, da žive od trenutnog adrenalina, da ih je tehnologija koju toliko forsiramo uništila, da su demotivisani, da nemaju sistem životnih vrednosti, da nemaju empatije..."

"Nikada me niko dodatno nije ništa pitao po tom pitanju, uvek je ljudima zanimljivije bilo da pitaju koju zemlju sam proputovao, koju nagradu sam osvojio... Meni je sve to bilo manje važno, uvek mi je najvažnije da istaknem učenika na prvo mesto, jer sistem obrazovanja postoji radi učenika!"

"Poslednjih godina uveo sam dodatne časove nakon škole (moje slobodno vreme), razgovora s učenicima, postoje dani kad sam do kasno poslepodne u školi, a nastava mi završi ujutro. Razgovaramo, doslovno ih tešim, slušam njihove priče, njihov način razmišljanja i ponekad se krstim od muke. Ne mogu da verujem šta im se sve vrti u glavi, nemaju smisao života, roditelji su im najveći neprijatelji, školu mrze jer moraju da uče nepotrebne stvari, prijatelji ih zadirkuju i rugaju im se zbog izgleda... Gde im je sigurno mesto, gde se osjećaju sigurno? NIGDE!!! Nema tog mesta na ovom svetu!"

"Kao profesor trudim se da stvorim osećaj da imaju poverenja u mene, da im pomognem koliko mogu, da ih razveselim, zajedničkim projektima stvorim osećaj da vrede, sarađujemo zajedno, često i plaćemo zajedno... Tu sam mladiću, kad te svi napuste! I tako dan po dan. Imam osećaj da ide nabolje, a opet jedan dan da je sve gore! I sad nađu se svi odjednom pametni, kad se dogodi tragedija. Iskreno, imao sam osećaj već godinama da će ono daleko u Americi postati jako blizu, i dogodilo se. Svi su odjednom svesni problema!"

"Gde je sistem, gde je reakcija na vapaj mladih koji traje već godinama, gde su svi do sada? Kad se ovako nešto dogodi, prvo krenem od sebe, jesam li gde pogrešio? Ne mogu si ništa uzeti za zlo, nemam osim porodičnog života apsolutno ništa, 100 odsto sam posvećen učenicima i mladima da ih izvučem iz ovog blata dvoličnosti, nemorala, laži, savršenosti i perfekcionizma! Dao sam to obećanje kad sam diplomirao za učitelja geografije! Tako će uvek i biti!! Svim srcem! Kad ne bude tako, otići ću .. Zato, nemojte, molim Vas nemojte..."

(Telegraf.rs)