Hrvati strahuju nakon krvoprolića u beogradskoj školi: "Da li ovo može i nama da se desi?"

Hrvatske škole su nezaštićene, deci je oružje dostupnije no ikad ranije...

Krvoproliće u Beogradu, zastrašujući zločin dečaka koji je u školi pobio osmoro svojih vršnjaka, navodi mnoge da se zapitaju je li tako nešto moguće i u Hrvatskoj?

U jednu je osnovnu školu na istoku glavnog grada Hrvatske prošle nedelje upao 25-godišnji nasilnik i pretukao dva dečaka. Iz te škole danima su izbegavali pitanja novinara o incidentu, službene upite u školi su ignorisali, kao i pravo javnosti na informaciju o sigurnosti dece, piše Alen Galović u tekstu koji objavljuje hrvatski portal 24sata.hr.

Preporučujemo

Odgovor na pitanje s početka ovog uvodnika je jednostavan i nedvosmislen, ali ledi krv u žilama svakom roditelju.

Da, moguće je, sasvim moguće slično krvoproliće u Hrvatskoj, hrvatske škole su nezaštićene i ranjive, deci je oružje dostupnije no ikad ranije, decu odgajamo da mrze i frustracije rešavaju nasiljem, deca su u školama ali i na društvenim mrežama sve izloženija vršnjačkom zlostavljanju, deca imaju sve više mentalnih problema, navodi se u tekstu.

Hrvati od devedesetih drže oružje u fiokama, šupama, podrumima i garažama. Čuvaju ga bivši branitelji, radnici i seljaci, ali i akademski građani, univerzitetski profesori, lekari... Drže ga lovci, ali i oni koji samo fetišistički maze duge ili kratke cevi kako bi zadovoljili svoje bolesne porive i prikrivenu agresiju. Prijavljene cevi ima 18 posto domaćinstava, ali ilegalnog je neuporedivo više.

Doduše, nije ni legalizacija oružja presudna za ovu priču, dečak je u Beogradu ubijao očevim pištoljima, uredno registrovanima...

Osim oružja, u društvu je - isto više nego ikad - frustracija za koje mnogi misle da bi ih bilo sasvim opravdano rešavati nasiljem. Hrvati uče decu da trebaju da mrze, uče ih da se trebaju osećati povređeno i poniženo zbog banalnih i benignih gestova, zbog jedne fotografije fritula, na primer.

Pre više od 20 godina u zagrebačkom je kafiću jedan sedamnaestogodišnjak zario nož u godinu dana mlađeg prijatelja jer je ovaj bolje od njega poznavao - marke automobila. Ponižen i frustriran činjenicom da je pogrešio u prepoznavanju modela luksuznog vozila parkiranog preko puta birtije, maloletnik je nožem nasrnuo na dečaka, koji je kasnije završio u bolnici s izbodenim prsima, trbuhom i leđima.

Već tada je nemački sociolog Ditmar Kamper upozoravao da sve više dece živi izvan jezika, izvan normalnih, prirodnih komunikacijskih puteva.

Japan je na početku osamdesetih proživljavao seriju dečjih zločina. Tad je u Zemlji Izlazećeg Sunca odrastao prvi naraštaj dece koja su živela u okruženju novih medija i novih tehnologija. Bili su to, većinom, jedinci s ocem koji je stalno na poslu, a majka je opsednuta željom da sin bude najbolji učenik i da jednog dana bude najbolje plaćeni stručnjak u nekoj firmi.

Deca su odgovor na takve situacije najpre našla u begu u svet stripova i tehnologije, zatim i u tehnološki fetišizam, u obožavanje i precizno poznavanje svih marki automobila, filmova, serija... Problem je bio i što su roditelji tog naraštaja odrastali šezdesetih. Oni su ipak bili demokratični i znatno tolerantniji od svojih očeva i majki, pa su hteli "razumeti" svoju decu.

Psiholozi i sociolozi sad kažu da su ti roditelji istovremeno bili nezreli i detinjasti, a komunikacijske barijere između dece te očeva i majki uprkos svemu svakim su se danom povećavale. Kad je došlo do potpune blokade, nastala je eksplozija...

Na početku osamdesetih Japan je bio pogođen serijom ubistava roditelja što su ih počinili njihovi sinovi. Jedan je dečak 1980. pobio svoje roditelje metalnom bejzbol palicom. Njega je za kratko vreme oponašalo još pet ili šest drugih dečaka. Provale nasilja i agresivnosti zabeležene su i u školama, a u Japanu se počelo razmišljati i o promenama strogog obrazovnog sistema.

U međuvremenu je na scenu stupio novi naraštaj, prirodni nastavak generacije osamdesetih. Japanci su ih nazvali "otaku-generacijom". Ti mladi ljudi su raspolagali milijardama informacija, ali takvima koje, zapravo, nemaju nikakvu praktičnu primenu i apsolutno ništa ne znače, osim što služe za hvalisanje, navodi se u teksu.

Kao što je onaj sedamnaestogodišnjak iz zagrebačkoga kafića "morao" znati podatke o potrošnji i kubikaži najnovijeg "BMW-a", tako je i njegov vršnjak u Japanu - otakui - fetišistički doživljavao informacije o idolima muzike, junacima akcionih filmova i stripova.

I te su informacije bile isprazni fetiši, u svako vreme su nadoknadive novom, svežijom informacijom. Iz bujice informacija mladi biraju jedan fragment pa ga slede radikalnom isključivošću. Mladi zapravo žele kontrolu nad barem jednim malim delom svijeta, u kojem se može sve znati, u kojem se može biti siguran i spreman na pitanja, u kojem se može izbeći poniženje, frustracija, neznanje.

Japanski psihoanalitičar Okonogi Keigo tvrdio je još prošlog stoleća da bogato potrošačko društvo infantilizirajuće deluje na sve ljude. Reklame izazivaju dete u svakome od nas:

"U meri u kojoj se pojačava brzina socijalnih promena, podsticana naukom i tehnologijom, svako je prisiljen da se fleksibilno prilagođava i stalno uči da ne bi izgubio priključak".

A takva situacija, tvrdi Okonogi, sadrži eksplozivnu, destruktivnu snagu. Govori se da superbrzi tehnološki napredak i bujica medijskih informacija potkopavaju mogućnost izgradnje "autentičnih i trajnih identiteta". U takvom okruženju, kaže japanski teoretičar, rastu krhka deca.

I obrazovni sistem tu ima bitnu ulogu. Škola u kojoj se pohvaljuje "znanje" bez konteksta stvara decu koja se osećaju gore s ljudima nego sa mašinama. Decu koja se ne znaju i ne mogu nositi ni sa kakvim emocionalnim zlostavljanjem, koja ne razvijaju sposobnost kontrole impulsa.

Za kraj, možda i najvažnije pitanje koje otvara beogradski užas, a u velikoj se meri tiče i Hrvatske. Hrvatski psihijatri i psiholozi već neko vreme upozoravaju kako svedoče dramatičnom pogoršanju mentalnog zdravlja dece i mladih.

U hrvatskom društvu je i danas stigma i sram imati psihičke poteškoće, u zemlji ima 60 kreveta na odelima dečje psihijatrije a treba ih barem dvostruko više. Imamo 56 dečjih psihijatara, a potrebno ih je najmanje 120.

Hrvatska ima mnogo ozbiljnih razloga da strahuje od krvoprolića poput beogradskog, zaključuje se u tekstu 24sata.hr.

(Telegraf.rs)