Pulmolog iz Beograda koji radi u Sloveniji prezreo antivaksere i poslao im poruku

Živi i radi u Sloveniji, s nespokojem pamti borbu za život čoveka srednjih godina koji je tražio "da se leči prirodno"

Srđan Lukić, beogradski pulmolog koji živi i radi u Izoli u Sloveniji, opisao je svoje iskustvo iz bolnice i poslao poruku antivakserima, optuživši ih za sebičluk. Njegovu objavu prenosimo u celosti.

- Svakako da neću moći da zapamtim sve kovid pacijente koji su prošli kroz moju bolnicu ali jednog svakako neću zaboraviti. U pitanju je pacijent srednjih godina koji je na prijemu u bolnicu u anamnezi naveo: "Nisam se vakcinisao protiv kovida jer želim da prebolim virus prirodno."

Preporučujemo

Nakon toga je zbog kovid upale pluća neko vreme ležao na kovid odeljenju gde je, prirodno, dobijao dodatni kiseonik, prirodnu antikoagulantnu terapiju, da bi se prirodno sprečio nastanak tromboembolije i još par specifičnih i nespecifičnih, nadasve prirodnih lekova.

Pošto je zbog slabog stanja bio u krevetu, prirodno su ga negovale medicinske sestre, i povremeno je, prirodno, bio na snimanju pluća kako bi se potvrdilo da bolest progresira, što se već videlo klinički. Zbog toga je, prirodno, prebačen na potentnije modalitete oksigenoterapije.

Zbog dalje progresije bolesti bio je, prirodno, prevezen u drugu ustanovu, višeg ranga. Tamo je, prirodno, lečen u jedinici intenzivne terapije, gde je za njega, prirodno, brinulo još više lekara i sestara. Uz pomoć prirodne tehnologije, danas dostupne. Preživeo je.

Nakon toga je zbog, ovaj put zaista prirodne, slabosti svih mišića usled dvomesečnog ležanja, upućen u treću ustanovu, na rehabilitaciju, kako bi ga digli na noge. Opet angažovanje prirodnog saniteta uz pratnju. I nakon toga još bar jedno mesec dana, prirodne, rehabilitacije.

Nakon rehabilitacije biće mu potrebno bar još šest meseci, ako ne i godinu dana, da dođe blizu nivoa fizičkih mogućnosti koje je imao pre bolesti. Verovatno nikada neće uspeti da dostigne isti nivo koliko god se, prirodno, trudio. Ali to je ono što je i želeo. Ili ipak ne?

Da smo poštovali njegovu inicijalnu želju, koje se on svakako odrekao onog momenta kada je zakoračio u bolnicu, i da smo ga pustili da prirodno preboli virus, njega posle par dana već ne bi bilo. On je preživeo uz pomoć desetina ljudi koji se, evo, već dve godine lavovski bore.

Vakcina je došla pre godinu dana i nažalost nije ispunila sva očekivanja. Ali je i više nego dovoljna da spreči ovakve teške forme bolesti. I zato je nemoguće opisati osećaj kada svaki dan gurate sebe do maksimuma da ispravite ono što je moglo da se reši prostom vakcinacijom.

Mi ne biramo svoje pacijente. Podjednako lečimo i one koji su odgovorni prema sebi i ove druge. Ali i mi smo ljudi, sa svim spektrom emocija koje su, kako pandemija teče, sve naglašenije. Te emocije ne utiču na naš posao, ali utiču na nas lično. I na poslu i van njega.

I zato ne možemo ćutke da gledamo na poteze raznoraznih anonimnih i javnih ličnosti koje iz svog sebičluka i samoživosti, ljudske gluposti, ograničenosti i zatucanosti, rade sve kako bi sabotirali borbu protiv virusa i otežali nam posao. To nije samo pitanje razuma već i emocija.

Kao što svako ima pravo da se poziva na svoje slobode i pravo da se ponaša kako mu se digne, isto tako i mi imamo pravo da nas bole k***i za to vaše trabunjanje i bulažnjenje koje je samo paravan za vaš egocentrizam. I ne, ne zanimaju nas vaše filozofije, to se žalite mami.

Doviđenja.