Baka Ivanka je najvitalnija baka na Balkanu: Sa 92 godine trči, preskače ogradu i sama cepa drva

Baka Ivanka u desetoj deceniji brine o imanju kao da joj je pedeset. Za čas se popne na plast sena, sama cepa drva za ogrev, a može i da potrči i to dosta brzo

Baka Ivanka Kljajević (92) iz sela Bliškovo u Crnoj Gori možda je najvitalnija baka na Balkanu. Iako je prešla devedesetu, težak posao joj nije stran, pa može i da potrči, i to dosta brzo.

Preporučujemo

U desetoj deceniji života odmara se tako što prede vunu i plete čarape, pišu Vijesti. Ima ćerku, tri sina, dvanaestoro unučadi i troje praunuka. Ipak, koliko god da joj pomažu, baka Ivanka i pod stare dane voli da uzme stvari u svoje ruke. Očas se popne na plast sena, da posloži.

- Svi rade, svi mi učine, ali ćoškove ja najbolje namirim. Da li je paučina, da li je prašina, koliko mogu sredim. Bogu hvala - kaže ova fenomenalna baka.

Najviše je ponosna na svoje unuke, atletske šampionke, čije brojne medalje i pehare sa ponosom čuva. Ima ih na desetine.

Tokom leta je na katunu, čuva stoku. Deca je obiđu, pa odu.

- Dođu na dan, dva, idu. Sad sam smanjila broj krava - kaže baka Ivanka.

Ipak, najveća joj je radost kada ih leti sve okupi.

- Decu sam školovala, ja nisam, al sam pametna. Znam da pišem, ali ćirilicu, latinicu ne znam. Matematiku znam u glavi, ali olovkom ne znam - kaže Ivanka.

Toliko je hitra da je i kamera jedva uhvati. Samo što je sletela sa sena, preskočila je ogradu... U desetoj deceniji sama seče drva, to joj je dokaz da i dalje može da radi.

- Malo je trnovit život bio, ali Bogu hvala, živelo se. Sejalo se žito, vrlo se, čuvalo se, kuća, tor. Čuvale se ovce - priča baka Ivanka.

Sigurna ruka i njen rad govore koliko je ova žena jaka. Ipak, kaže, važno je imati pravog čoveka kraj sebe, koji će ženu da poštuje, da se dogovoraju supružnici, da bude domaćin.

- Kod mene je bilo tako - kaže Ivanka.

Čeka maj da ode na katun, da tamo provede leto. Češće je sada obilaze, jer nekad, kako kaže, posustane.

- Nekad malo zakovrnem, budem bolesna, pa komšije dođu u pomoć. Ja se borim onoliko koliko mogu. Prođe sve, pa idem u pečurke da berem. Jedne godine sam i pare uzela za pečurke, uzela sam 500 evra, ali to je bilo pre desetak godina - priča baka.

Lisičarke bere svake godine, a dok ne dođe leto da krene u brda, brine o imanju i kući i to sa takvom vedrinom kao da još nije zašla ni u petu deceniju života.

(Telegraf.rs)