Dalibor je samohrani otac, boluje od raka, u zemljotresu izgubio sve: Zaradio bih sam, ali ne mogu

"Imao sam invalidninu i dečji doplatak. Živeli smo. A onda mi je invalidnina ukinuta. Ne znam zašto"

Dalibora Vignjevića život nimalo ne mazi. Šamar za šamarom, ali on se i dalje smeje. Samohrani je otac, bori se s karcinomom i kuća mu je uništena u potresu. Dom u kojem je živeo sa svojom devojčicom Lili i sestrom Ljubicom koja je bez ičega izašla iz nasilnog braka, samo da sačuva živu glavu, više ne postoji, piše Jutarnji.

Na kući u središtu Gline, crvena je nalepnica – 'Neupotrebljivo'.

Sa svojom devojčicom (12) spavao je kod dobrih ljudi koji su im pružili krov nad glavom. Shvatio je on da ćerki ne želi više stresa nego što ga već ima, sve su njene stvari, knjige, tajne... ostale pod ruševinama, pa je otišla majčinoj rodbini na more.

Teško im je da budu razdvojeni, ali život u Glini danas ne pita.

Dalibor i njegova sestra su kod prijatelja Domagoja Kirina.

- On je u Švajcarskoj i beskrajno mu hvala. Jasno je da to nije rešenje i da se moramo skućiti. Mi nemamo kako, osim da nam pomogne ko može. Zaradio bih ja sam, ali ne mogu – kao da je ljut na samoga sebe, što mora da traži pomoć. A mlad je.

Međutim, bolest koja ga je snašla nije pitala koliko mu je godina. Rak korena jezika proširio se i na vrat krenuo i niže, na rame, pa se, na sreću, zaustavio. Vrat i lobanju su otvarali da dođu do baze jezika. Posledice su ostale.

- Nemam dve trećine jezika, nekoliko limfnih čvorova i nekoliko mišića. Oštećen mi je živac ramena pa levu ruku podižem vrlo malo, desna noga je slaba, jer su iz nje vadili mišić da pokrpaju negde drugde... Imao sam invalidninu i dečji doplatak. Živeli smo. A onda mi je invalidnina ukinuta. Ne znam zašto, jer moje fizičko stanje je trajno – ne zna Dalibor zašto je birokratija odlučila tako.

Ne zna se on gurati, miran je, prihvatio je situaciju kakva jeste, pa pomaže kako može uokolo da nešto zaradi.

Njegova je sudbina i bez potresa bila teška. Ali imali su on, ćerka i sestra krov nad glavom i živeli su lepo. Mirno.

- Kuću je unuci dao pradeda, mi smo je skroz renovirali. Krov, zidovi sve je oštećeno. Stručnjaci kažu da nije za život. Kuća je uništena, ispod nje su ostale sve naše stvari. Ali neka, nećemo za stvarima plakati. Samo da nam je dom – tužan je Dalibor.

Kućica ili kontejner njemu ne bi značili mnogo.

- Ja sad imam gde da budem, neka ga dobiju ljudi koju nemaju. Iskreno, nemam je gde ni staviti. Ali ne znam šta dalje. Da nam je mala, bilo kakva kućica, da možemo nas troje živeti. Ne bismo iz Gline jer mala ima tu sve prijatelje, školu. Znam da ovaj kraj nije raj na zemlji, ali mi ne bismo odavde.

Hvala Bogu, kaže, pa je dete sklonio od stresa, ali i ovo će proći, mora misliti na sutra. Ne može zamisliti da ne bude s kerkom, koja je nakon razvoda želela da ostane s ocem.

Ona je potres prošla hrabrije nego on. Počelo je da trese dok je bila sama u kući. On je bio u dućanu.

- Krenuo sam kući što sam brže mogao. Bilo je teško hodati, put se micao pod nogama. Došao sam kući, ona je stajala mirno pod štokom i čekala da sve prođe. Nije paničarka – srećan je što je tako.

- Ma samo da nam je mala kućica s vrtom da uzgajamo vrt i nešto životinja – ponavlja Dalibor.

Kako pišu novinari Jutarnjeg, ispočetka su morali dobro da se koncentrišu da ga razumeju, sad je već u redu.

- Ma ja još brzo pričam. Sam sebe razumem pa ne razmišljam – smeje se čovek kojem pola tela "ne radi“. Trenutno je razdvojen od ćerke i izgubio je dom. Jede samo kašastu hranu, jer drugačije ne sme i ne može.

Dalibor Vignjević ni u jednom trenutku neće reći da mu treba bilo šta drugo osim kućice. Ali bi mu, kako prenosi Jutarnji, svaka donacija dobrodošla.

(Telegraf.rs)