Žive u dve države: Kuće su im u Severnoj Makedoniji, bašte u Srbiji, a prelaze granicu "ilegalno"

Selo Algunja se nalazi u Opštini Staro Nagoričane na oko 30 kilometara od Kumanova i na 14 kilometara do Preševa

Stanovnici pograničnog planinskog sela Algunja, tačnije mahale Tatarinovac i Sejdince, žive u dve države. Podelom bivše SFRJ, kroz njihovo selo je "prošla crta" nazvana makedonsko-srpska granica i promenila njihove živote. Sada su im kuće na teritoriji Makedonije, a dvorišta, bašte i njive u susednoj Srbiji.

Preporučujemo

Da bi završili svoje svakodnevne obaveze moraju više puta dnevno "ilegalno" da prelaze granicu. Čas su u jednoj, čas u drugoj zemlji. Prelaze iz jedne u drugu bez ikakvog razmišljanja, a ne pamte kada su poslednji put prešli granicu, piše kumanovonews.mk.

Selo Algunja se nalazi u Opštini Staro Nagoričane na oko 30 kilometara od Kumanova i na 14 kilometara do Preševa. Reč je o selu razbijenog tipa koje je sastavljeno od mahala Gulinovac, Staro selo, Sejdince i Tatarinovac. Formirano je 1924. godine doseljavanjem žitelja iz planinskih sela Starac i Spančevac, dok se jedan deo stanovnika doselio iz Pelinca, iz mahale Čivčije.

Na kraju reda, uglavnom novih kuća, na jednoj od najviših tački sela nalazi se dom porodice Stamenković. Tu ispod njihovih prozora prolazi seoski put, koji praktično predstavlja administrativnu granicu između dve države, a granični kamen, koji označava među, stoji na svom mestu kao svedok.

- Tri metara od moje kuće je granica sa Srbijom. Put je granica. Kuća mi je u Makedoniji, bašta u Srbiji. Tamo "preko granice" imamo plastenik sa paprikom, paradajzom, krompirom, sadio sam i bostan... Svaki dan idem tamo da radim ili da naberem nešto.

Granicu prelazim najmanje 20 do 30 puta dnevno, onoliko puta koliko ima potrebe. Ja imam dve države, Srbin sam po nacionalnosti, a građanin Makedonije - kaže Slavko Stamenković (56), koji je 27 godina radio u fabrici nameštaja Simpo u Preševu, ali je pre tri godine ostao bez posla, jer je obuhvaćen socijalnim programom.

Kaže da ima ozbiljnih zdravstevinih problema i da želi da ode u invalidsku penziju, ali teško ostvaruje svoje pravo.

Na stotinak metara udaljenosti od porodice Stamenković je domaćinstvo Mladenovića. I njihova kuća i pomoćne prostorije za stoku su u Makedoniji, a dvorište, odnosno gumno gde su ranije vršili žito, a sada livada, pripada srpskoj teritoriji. I tu stoji granični kamen.

- Mi i ne primećujemo da je ovde granica. Svakodnevno smo ispred kuće, radimo... Samo kad navrate policajci oni nas podsete na "crtu". Na leto i s jeseni beremo pečurke i lekovito bilje na srpskoj teritoriji, ali nema nikakvih problema. Policija radi svoj posao, hapsi samo one koji švercuju ili nelegalno prolaze kroz selo, nas meštane ne dira - kaže srednjoškolac Jovan Mladenović.

Za ove ljude ne važe zakoni i najnovije mere zaštite od koronavirusa donete u obe države, a koje se odnose na prelazak granice. U šali kažu da ne prave PSR test niti ostaju u karantinu 14 dana otkako se vrate iz njive, već jedino poštuju protokol o držanju fizičke distance od dva metra, jer u okolini nema žive duše osim njih samih.

Žale se da život na granici ni najmanje nije lak, šale se i na svoj račun, kažu da ih čuvaju dve vojske i dve države, a problema ima na pretek. Kada treba da se rešavaju nema ni jednih ni drugih.

- Ovde živimo sami. Retko dolaze drugi ljudi. Povremeno prolazi srpska ili makedonska policija u kontrolu. U zadnje vreme sve ređe. Verujem da niko ne bi želeo da živi na granici. Iako se sa komšijama šalimo i tešimo da nas čuvaju dve vojske i da o nama brinu dve države, ipak nije sve jednostavno kao u šali.

Mnoge stvari su izmešane, ovi sa druge strane smatraju da pripadamo državi u kojoj živimo, a ovi ovde nas gledaju kao "tuđe". Prvo, daleko smo od administrativnih centara obe države i to nam je veliki problem. Sa druge strane život na granici je rizičan, prolaze ilegalci.

U slučaju da dođe do nekih problema, ili da vas neko napadne ili opljačka, dok prijavite njemu će se izgubiti svaku trag, otići će u beli svet. Ali, zato kada dođe predizborje onda redovno dolaze predstavnici političkih partija obe države. Tada, odjednom, postajemo vrlo značajni, svi žele da nam pomognu, brinu o nama, čak žele i kolima da nas odvezu do glasačkog mesta samo da glasamo za njih. Čim se izbori završe njih nema ni za lek - dodaje Stamenković.

Stanovnici ovog sela, odnosno njegovih zaseoka nemaju posebne propusnice za kretanje u pograničnom pojasu, zato što su se obe države proglasile nenadležnim da ih izdaju. Međutim, oni nemaju nikakvih problema i neometano se kreću svojim atarom, pa i do obližnjih sela Slavujevac ili Bugarinje kako ga zovu, na srpskoj teritoriji koje je udaljeno 1,5 kilometar.

Putuje se poljskim putevima, jer nema asfalta. Nadležni nisu bili zainteresovani da izgrade put, jer su ova sela u pograničnom pojasu, iako se neosporno zna da su ljudi ovog kraja sa obe strane granice povezani rođačkim i prijateljskim vezama, kumstvima.

Zato, ako žele da odu do susednog sela poslom ili u posetu svojima oni moraju da zaobilaze 50 kilometara ako idu preko zvaničnih graničnih prelaza. Složno traže da se asfaltira put koji povezuje ova sela i da se otvori manji granični prelaz koji će im olakšati komunikaciju.

- Identifikujemo se ličnim kartama, ali i poznajemo se sa policajcima obe države, jer često, dok su u patroli, svrate na kafu u naše kuće. Ranije dok je bila vojska bilo je strože. Plaćali smo i kazne za ilegalne prelaze. Zaustavili bi nas i pitali "šta rade vaši", a mi ne znamo koji su naši a koji njihovi kad je sve pomešano i kad nas ima i sa jedne i sa druge strane granice. U to vreme švercovala se nafta, pa je bilo više problema. Sad je mirno što se toga tiče - kažu ovi ljudi.

Život na granici nikada nije monoton. To potvrđuje i činjenica što su stanovnici Tatarinovca pre nekoliko meseci obavešteni da će se na granici postaviti žica. Rekli su im da će zemlju otkupiti, ali su meštani zabrinuti kako će dalje obrađivati svoja imanja. Oni traže da se poštuje pravilo da postoji pogranični pojas od 100 metara, a posle mogu da rade što misle da treba.

- Otkako su se države podelile naše imanje je podeljeno u obe zemlje. Sada vojska ima nameru da ovde postavi metalnu žicu kako bi se sprečio nelegalni prelazak granice. Ovo je privatna imovina koju je moj otac kupio pre 40 godina, a sada je na moje ime.

U tom delu dvorišta čuvao sam slamu za krave, ali oni su mi rekli da je stavljam na drugo mesto, jer će tu da postavljaju žicu. Zatim su mi rekli da će oni taj deo parcele otkupiti. A niko nas ne pita šta ćemo mi da radimo ako nas zagrade, a svo polje nam je sa druge strane granice. Nećemo moći da obrađujemo svoju zemlju - kaže Stamenković.

Ljudi se ovde bave pretežno ratarstvom i stočarstvom, a stoka ide na ispašu sa obe strane granice. Ponekad i to može da bude problem, jer može policija da ih prijavi kao predmet nelegalnog šverca. Ovakvi problemi su nekoliko puta završavali na sudu na štetu seljaka.

Ako žele stoku da oteraju na prodaju u Srbiju preko legalnih prelaza na Tabanovcu ili Pelincu treba im mnogo vremena i para, što se nikako ne isplati, pa granicu prelaze na crno. Ranije su ovde dolazili uglavnom prekupci koji su ih najčešće ucenjivali, pa domaćini prosto nisu znali da li im se isplati uzgoj stoke uopšte, jer najveći profit uzimaju oni koji nisu ni prišli do štale.

Međutim, razvojem tehnologije i društvenih mreža modernizovali su se i oni pa na ovaj način traže kupce. Kažu da je veoma praktično, jer kupci dolaze na dogovorenu realnu cenu stoke.

Zanimljivo je to što do sela vodi asfaltirani put koji ih povezuje sa makedonskom stranom, dok struju dobijaju iz Srbije. Žale se da je vodovod jedan od najvećih problema. Svako domaćinstvo ima svoj bunar, ali u toku leta voda presuši i ljudi imaju ozbiljan problem. Tada svi koriste vodu sa seoske česme "na sred selo".

- Sada vode ima i u opancima, a leti nema ni za lek. Svaka kuća ima svoj hidrofor, ali i to ne može da izdrži. Imamo česmu u centru sela koja se koristi za stoku. Veliki problem je i prevoz, trenutno autobuski prevoz za Kumanovo imamo samo dva puta dnevno, što nije dovoljno za naše potrebe.

Da izađemo na put koji vodi iz Kumanova za Pelince, treba da pešačimo pet kilometara - kaže Dragan kome je granica na 50 metara od kuće.

Selo Tatarinovac broji oko 100 stanovnika uglavnom mlađih ljudi koji žive u savremenim domovima, a oko tridesetak dece nastavu pohađa na srpskom jeziku u osnovnoj školi u Starom Nagoričanu. I dok se stariji uglavno žale, mladi se hvale da je lepo živeti u ovom pograničnom selu ako se čovek dobro organizuje.

Čist vazduh, domaća hrana i mogućnosti dve države je razlog zbog kojeg nisu napustili ognjišta svojih dedova i ostali su da tu da podižu svoju decu.

(Telegraf.rs)