Đilas je usred ratne 1993. žalosno tačno predvideo našu stvarnost u 2021. godini

Milovan Đilas je pedesetih brzo prešao put od jednog od najviših komunističkih funkcionera do disidenta i robijaša. Preminuo je 20. aprila 1995. ne dočekavši kraj ratova na prostoru bivše Jugoslavije, ali je dve godine pre smrti u jednom intervjuu tačno analizirao aktuelna dešavanja i predvideo buduća

Najpoznatiji jugoslovenski disident Milovan Đilas nekoliko puta je robijao u Sremskoj Mitrovici. Prvo kao komunista pod kraljevskim režimom tridesetih godina (kada je na dva džaka toalet-papira preveo tri romana Gorkog, kao i „Izgubljeni raj“ od Miltona, prevod koji će kasnije nagraditi Miloš Đurić), pa onda dva puta pedesetih i šezdesetih zbog kritike komunističkog režima.

Prvi put je u „sremskomitrovačkoj kaznioni“ proveo tri godine (1933—1936), drugi put dve (1957—1959), a treći put četiri (1962—1966), mada je tada osuđen na čak 13. Mnogo vremena bio je u samici, tridesetih je i mučen kako bi otkrio identitete ilegalaca; i na sve to on je januara 1993., na konstataciju novinarke Zdenke Aćim, koja je sa njim uradila intervju za „RTV reviju“, da je mnogo propatio i da će mu rehabilitacija koja se kuvala možda doneti satisfakciju, imao da kaže sledeće:

„Ja uopšte ne mislim da sam mnogo propatio. Znate šta, ja sam birao svoj put, a kad sami birate onda vam nije ni teško. Ljudima to spolja izgleda mnogo strašnije, teže, patničkije nego što u stvari, jeste.

Razume se, zatvor nije lak — a ja sam dugo bio u zatvorskim samicama. Ali, ja taj proces koji je sada pokrenut ne osećam kao rehabilitaciju, jer ja sam već rehabilitovan samim tim što mi je dozvoljeno da štampam svoja dela, da mogu da izjavim — kao sada sa vama — šta mislim.

A što se tiče mog ordenja koje mi je takođe oduzeto, i koje bi trebalo sada da bude vraćeno — to je, u stvari, dovršavanje ukidanja jedne moralne diskriminacije, dok ordeni sami po sebi, ne znače mnogo — kao što i vi mislite i znate.“

„Yugopapir“ je nedavno preneo taj intervju u kojem je Đilas zapanjujuće tačno analizirao ondašnju ratnu situaciju i predvideo budućnost koju mi danas živimo. Prvo, izrazio je želju da se Bosna i Hercegovina očuva kao jedinstvena celina, a kao moguće rešenje za izlazak iz rata video je protektorat Ujedinjenih nacija nad tom zemljom, što se praktično i desilo, mada je tada u tu mogućnost malo ko verovao.

Potom je analizirao istorijski trenutak.

„U Jugoslaviji se, u stvari, nastavlja Drugi svetski rat, ovoga puta bez partizana. To su pokreti za stvaranje novih nacionalnih država. Oni su već po tome šta stvaraju, i šta žele da stvaraju, žestoki, bezobzirni, nemaju drugu ideju sem nacionalne države — i zatvoreni su u toj ideji.

Dok god ti pokreti budu trajali, trajaće i konflikti. Svejedno je da li će ih inostranstvo prisiliti na neki kompromis, oni će u sebi potencijalno sadržavati isti taj konflikt (beskrajno tačno predviđanje, nažalost; prim. nov.).

Ja mislim da se Jugoslavija ne može obnoviti. Iako sam ja bio njen pristalica do kraja a i danas sam pristalica nekog jugoslavizma kao saradnje između jugoslovenskih naroda — danas mislim da Jugoslavija, ne samo da ne može da se obnovi, nego i ne bi trebalo da se obnovi. Bolje je da postoje nezavisne države, jer će nam onda život biti normalizovan, i tada ćemo biti bliži jedni drugima.

S druge strane, rekao bih da su svi ti nacionalni pokreti — uzmite u Srbiji Šešelja, ili u Bosni Karadžića ili hrvatski pokret gde kao ekstrem uzimam Paragu — sve su to, u stvari, totalitarni pokreti zatvoreni u sebe.

I dok oni traju, ponavljam, nekog izmirenja i mira ne može da bude. A izlaz je u priznanju nacionalnih država i demokratizaciji iznutra.“

Uspon desnice u Srbiji i Hrvatskoj ovako je objasnio:

„Postoji veliki deo poluurbanizovanog stanovništva — oni koji nisu ni seljaci, ni radnici, koji su izgubili onu raniju svest, ali nisu stekli novu, tako da se vrlo lako priklanjaju demagogiji, ili onim parolama koje su same po sebi jasne i koje im nešto neposredno obećavaju. Ipak, mislim da je glavni onaj nacionalni momenat o kome sam govorio.

Konačno, vi uspon desnice imate svuda. U Hrvatskoj je režim takav da je to polupolicijska država, koja, doduše, ima parlamentarnu formu kao i ova ovde, ali u kojoj ne postoje slobodna sredstva informisanja — ono što ovde postoji.

Pokrete sa fašistoidnim tendencijama, desne pokrete imate i u Makedoniji — mislim na VMRO, mada su tamo slabiji nego u Srbiji i Hrvatskoj, gde je konflikt najoštriji i gde su te težnje ka nacionalnim državama i ujedinjenjima svih Srba, odnosno svih Hrvata, u jednu državu izraženije.“

No on nije bio protiv stvaranja nacionalnih država, samo da se to izvelo bez rata, pošto je rat doneo krah demokratije, koju „tek treba, tako reći, iz početka pokrenuti i obnoviti.“

Ono što je takođe interesantno u tom intervjuu jeste njegovo pojašnjenje tzv. „avnojevskih granica“, o kojima se tada mnogo govorilo u kontekstu sukoba koji su se vodili, jer su se smatrale nepravednima i težilo se njihovom menjanju i prekrajanju radi zadovoljenja partikularnih nacionalnih ambicija.

Đilas kaže da je sam termin potpuno pogrešan jer „u Jajcu ni o kakvim granicama nije razgovarano“, te da se „o avnojevskim granicama govori zato što je sa Avnojem federacija počela da se ozvaničuje“. „Granice su utvrđivane za vreme rata, većinom krajem rata i neposredno posle rata“, objasnio je on. „One, dakle, nisu nastale odjednom, nego u jednom dužem periodu onako kako su partijske organizacije pokrivale određene teritorije.“

Negirajući da se time lično bavio, sem oko severne granice Srbije i Hrvatske, koja je baš sada poslednjih godina ponovo aktuelizovana, dodao je: „I, razume se, vodilo se računa o istorijskim, etničkim i drugim prilikama. Komunisti nisu imali neki jedinstven princip po kome su to radili, nego od prilike do prilike, od situacije do situacije. Tako je na primer, Bosna proglašena republikom, iako nju ne čini jedna kompaktna nacionalnost.“

(P. L. / Izvor: Yugopapir.com)