Saša je iz Srbije otišao 1991. godine, živeo je u 6 zemalja, a zbog ljubavi se skrasio u Hrvatskoj

I dok mnogi Srbi Hrvatsku ne biraju ni za odlazak na letovanje, a ne za život, iskustvo ovog Srbina, zaljubljenog u fotografiju i jednu Hrvaticu, govori da je netrpeljivost između dva naroda više stvar politike

U Hrvatskoj živi oko 196.000 Srba, ako je verovati podacima poslednjeg popisa stanovništva. Jedan od njih je i Saša Ivanović koji se za život u ovoj zemlji odlučio pre tri godine.

- U Hrvatsku sam došao zbog ljubavi. Upoznao sam preko Fejsbuka jednu Splićanku, došao da vidim šta će od toga biti i na kraju ostao - otpočinje svoju priču za "Otvoreni kofer" Ivanović, koji sada živi na Pelješcu, gde je otvorio kafić.

Preporučujemo

I dok mnogi Srbi Hrvatsku ne biraju ni za odlazak na letovanje, a ne za život, iskustvo ovog Srbina, zaljubljenog u fotografiju i jednu Hrvaticu, govori da je netrpeljivost između dva naroda više stvar politike.

- Neprijatnih iskustava lično nisam imao, mada živim u manjem mestu. Da li bi bilo drugačije da živim u Splitu ili Zadru – ne znam. Bilo je malo znatiželje i ispitivanja prvih nekoliko meseci. Nakon toga ljudi su se ponašali normalno prema meni, mada ima onih koji ne žele da pričaju ili to svode na minimum, ali to je sve. Problem je više što ne možeš da otvoriš dnevne novine, a da ne nađeš tekst o ratu, kao da se završio juče, a ne pre skoro 30 godina. Većina ljudi ovde zaista uopšte ne misli o tome - rekao je on.

Hrvatska je zapravo sedma zemlja u koju je Saša imigrirao. Srbiju je napustio pre skoro tri decenije.

- Otišao sam početkom 1991. godine kao dvadesetogodišnjak, kada je već postalo očigledno da će se zaratiti na našim prostorima. Prvih godinu dana sam živeo u Cirihu i Beču. Tamo nisam uspeo da se snađem, jer niko nije bio voljan da mi pomogne sa nalaženjem posla i sređivanjem radne i boravišne dozvole. Srpska dijaspora u Švajcarskoj i Austriji jeste mnogobrojna i dosta jaka, ali bez ozbira na koliko sam vrata zakucao (srpski klubovi, srpska crkva, nekoliko većih firmi čiji su vlasnici Srbi), niko nije bio spreman da mi pomogne da započnem život u tim zemljama - priča Ivanović.

Odlučio se za Kipar, gde je proveo narednih devet godina.

- Meni i još nekoliko desetina mladih ljudi iz Srbije dozvolili su da studiramo i radimo u isto vreme i da plaćamo školarinu kao da smo Kiprani, a ne kao stranci, što je tada bila četvorostruko manja svota. Nakon četiri godine studiranja i rada po restoranima, kafićima i klubovima, dobio sam zvanje poslovni administrator, a zatim i posao u jednoj ofšor kompaniji u kojoj sam radio narednih pet godina - naveo je on.

Posle skoro deset godina provedenih na Kipru, gde je radnu i boravišnu vizu bio obavezan da produžava svake godine, odličio je da potraži trajno rešenje predavši dokumenta za imigraciju – na Novi Zeland.

- Zašto Novi Zeland? Ceo proces je bio mnogo jednostavniji, brži i transparentniji nego za Ameriku, Kanadu i Australiju. Sam si mogao da se izboduješ i vidiš da li ćeš biti prihvaćen ili ne i onda sa velikom sigurnošću pošalješ dokumenta i čekaš da dobiješ iseljeničku vizu. Dobio sam je posle 3 meseca od prijave. Naselio sam se u Velingtonu gde većina naših visokoobrazovanih ljudi rade kao taksisti. Novi Zeland je svojom tadašnjom imigracionom politikom primio ogroman broj visokoobrazovanih ljudi za koje nije bilo posla u struci, pa su na kraju svi završili kao taksisti. Zarada je bila dosta dobra tako, tako da se većina nije bunila previše - naveo je on.

Na Novom Zelandu je radio u rent-a-car industriji, počevši kao perač kola, da bi vremenom stigao do menadžerske pozicije. Ipak, i pored brojnih pogodnosti, život na Novom Zelandu, kaže, nije ono što je očekivao.

- Vreme u Velingtonu je blago depresivno sa strahovito mnogo sitne kiše, koja može da traje danima, pa i nedeljama, i vetra koji ne prestaje da duva. Većina kuća i stanova za iznajmljivanje koje mozeš da priuštiš sa prosečnom platom su ‘zaboravljeni’ u 70-im, u boljem slučaju 80-im godinama prošlog veka (što se tiče opreme kuhinja, nameštaja, tepiha…), često mirišu na vlagu. Kuće su sve od drveta, a kiše koliko hoćeš. One koje su moderne i renovirane su skupe za iznajmljivanje, osim ako nemaš duplo ili troduplo veću platu od prosečne. Sa druge strane, administracija je izuzetno efikasna. Sve što treba da završiš u državnim institucijama, završiš za nas sa Balkana nepojmljivom brzinom. Nema redova, čekanja, traženja veza. Srba na Novom Zelandu ima malo, možda oko 1.500, i skoro svi žive u tri najveća grada Okland, Velington i Kristčurč. U Velingtonu postoji i srpska pravoslavna crkva u kojoj se okuplja većina Srba na različitim proslavama. Sve u svemu, za mene koji sam iz Beograda, još živeo godinama na toplom Kipru gde život teče 24 sata, Novi Zeland je bio suviše miran i depresivan. Najviše zbog vremena, zatim kvaliteta stanovanja i na kraju zbog mnogo lošijeg socijalnog života. Bar u mom slučaju, što ne znači da nekom drugom iz Srbije sve to ne bi smetalo - rekao je on.

To su bili razlozi zbog kojih je posle šest godina života na Novom Zelandu odlučio da se odseli u prestonicu Australiju.

- Australija je umnogome bolja od Novog Zelanda, bolje su plate, bolji standard. Ako voliš toplo vreme, uživaćeš skoro cele godine. U Australiji ima mnogo više Srba, preko 70.000, ali  najviše u Sidneju, Melburnu i malo u Pertu. U Brizbejnu nas je bilo 7.000 Srba. Život u Australiji je mnogo brži nego na Novom Zelandu, ali opet ne kao u Americi. Lično mislim da je od svih tih zemalja Australija verovatno najbolja kad se uporedi kvalitet života, klima, socijalni život i slično, ali, kao i svuda, kada radiš za prosečnu platu na kraju ti se život svede na “kuća pos’o, pos’o kuća” kao u onoj pesmi - tvrdi on.

U Brizbejnu je radio kao krupije u jednom kazinu. Diskriminacije zbog nacionalnosti nije bilo ni u jednom trenutku, ali je kod pronalaženja posla situacija malo drugačija.

- Postoji tiha diskriminacija kod zapošljavanja na boljim pozicijama gde će uvek posao prvo dobiti Džon Smit nego neko kome se prezime zavrsava na ‘ić’, mada smo opet u boljem položaju nego ljudi sa azijskim ili arapskim prezimenima. Što se tiče lakoće ili teškoće preživljavanja, iskreno, svuda mi je bilo isto. U Australji su najbolje plate, ali su i troškovi života izuzetno visoki. Ako zivite sami i hoćete da nešto uštedite, od prosečne plata koja je 2.000 eura možete da ostavite na stranu 500 evra samo pod uslovom da pazite na svaki dolar. Ako se samo malo opustite, izađete jednom nedeljno, kupite magazine koji vas interesuju, pušite ili pijete kafu jednom dnevno u kafiću teško da će vam išta ostati. U Hrvatskoj je sad teže zbog mojih godina jer kad pređete 50-u, a niste neki veliki stručnjak iz traženih oblasti, teško da ćete dobiti bilo kakav bolji posao osim standardnih (konobar, prodavac u supermarketu, vozač…), a tu se plate kreću između 600 do 900 eura. S obzirom na to da su cene u Hrvatskoj, a naročito na primorju, skoro iste kao u Nemačkoj,  život je teži, osim ako nemate svoj stan, pa ne morate da plaćate iznajmljivanje - naveo je o Ivanović.

Zemlju kengura i koala je nakon dvanaest godina zamenio zemljom fudbala i plesa – Brazilom, u kojoj je živeo godinu dana od ušteđevine.

- Otišao sam jer sam osetio strašnu učmalost u Australiji, zbog načina života, bez obzira na sve dobre stvari u toj zemlji. Tamo nisam ništa radio, samo sam udisao život punim plućima i fotografisao. Fotografija mi je velika ljubav i strast. Srba u Brazilu ima veoma malo, 6.000, i možda oko 20.000 koji su poreklom Srbi. Brazilci su fenomenalni, bar je to moje iskustvo. Izuzetno su prijateljski narod, otvoren, voli da živi, zabavlja se, peva, izlazi. Jako mi je prijao život u Brazilu posle Australije i Novog Zelanda. Što se primanja tiče, slična su kao i u Srbiji, između 300 i 500 evra, ali postoje i zaista dobro plaćeni poslovi – bankarski sektor, IT i slično. Samo ti je potrebno odlično radno iskustvo po mogućstvu iz internacionalnih kompanija i onda bi ti neka od brazilskih firmi sredila sve papire. Portugalski nije težak, mada što je veća pozicija, to je jezik sve manje važan, jer ima dosta Amerikanaca, Engleza, Holanđana koji rade u top menadžmentu i niko od njih ne zna jezik - naveo je on.

Kako je rekao Novozelanđani su najsličniji Englezima, veoma pristojni, mirni, ne izražavaju preterano nikakve emocije i retko ulaze u konflikte na poslu, ali isto tako nikad ne znaš šta zaista misle od tebi. Australijanci su mnogo otvoreniji, ako im se sviđaš to će otvoreno reći, ali isto tako, ako im se ne sviđaš i to ćeš brzo saznati.

- I za jedne i za druge važi da je teško sa njima sklopiti neki prisniji odnos, tj. može se izaći posle posla na piće, ali to je otprilike to. Veoma retko ćeš dobiti poziv da posetiš nekoga kući. Kad te pozovu na roštilj običaj je da sam poneseš svoje meso i svoje piće inače nećeš imati šta da pojedeš i popiješ. Nekoliko puta sam pozvan na proslavu rođendana kolega u restoran da bi onda svako platio svoj račun. Za naše običaje veoma čudno, ali eto tako je. Brazilci su mi najbolji u istom rangu sa Kipranima i najviše mi ova dva naroda odgovaraju po mentalitetu - naglasio je Ivanović.

Iz Brazila se vratio u Australiju, upoznao Hrvaticu i nakon dopisivanja spakovao kofere i vratio se u Evropu, u komšiluk.

- Gde dalje – ko zna. Život je nepredvidljiv i retko kad bilo šta planiram previše unapred. Ništa u životu nije stalno, a ja sam po prirodi nemirnog duha, novo me uvek privlači, pa možda odem sa svojom ljubavi negde u neku drugu zemlju gde još nisam bio - naveo je on.

(Telegraf.rs/otvorenikofer.rs)