Otac nestalog hrvatskog kapetana sa Atlantika: Dinova firma nam se ne javlja, tuga je teška

On kaže da je izgubio svaku nadu u srećan ishod, te ne veruje da mu okean može vratiti sina iz svog hladnog zagrljaja

Skrhani otac kapetana Dina Miškića (39), Mario, koji je nestao nakon brodoloma na Atlantiku pre dva meseca ispričao je kako se oseća nakon toliko dana agonije, bez ijednog traga o svom sinu.

- Da samo znate kako je tuga teška. Propalo je sve - počinje tešku priču Mario.

Preporučujemo

On kaže da je izgubio svaku nadu u srećan ishod, te ne veruje da mu okean može vratiti sina iz svog hladnog zagrljaja.

Da podsetimo, uragan pete kategorije Lorenzo zahvatio je brod kapetana Dina 26. septembra kod Kariba, usred Atlantskog okeana. Na brodu je bilo 14 članova posade. Talasi su, prema poslednjim SOS porukama kapetana Dina, bili visoki preko deset metara. Trojica mornara su pronađena živa, četvorica mrtva, a sedmorica su nestala u okeanu sa svojim kapetanom.

"Bourbon Rhode", brod kojim je upravljao Dino bio je u vrlo lošem stanju, ali ipak je isplovio. Nadu su probudile signalne rakete koje su uočili s broda ALP Striker kad je već potraga bila prekinuta, ali nikad nije otkriveno ko ih je i zašto ispalio. Ponovno aktivirana, višednevna operacija nije dala nikakvog rezultata.

- Nikad ništa nismo saznali o tim signalnim raketama, ni ko ih je ispalio ni ništa. Iz firme nam ništa ne govore, više uopše ne zovu - kaže Mario Miškić, koji je danima iščekivao poziv iz Burbona.

Strepeo je od zvona u trenutku kad su pronašli četiri tela sinovljevih kolega.

- Meni je teško, ali majci Dinovoj i ženi je najgore. Teška tuga i gotovo. Posećuju nas meštani, dođe njih 4-5 svakodnevno, proćaskamo da nisam sam... Ma da vam iskreno kažem, mesec i po dana nisam brod odrešio, nisam mogao od tuge. Govore mi ljudi da moram na more, da odem na lignje, da ne sedim kod kuće. Tek pre 15 dana sam ih poslušao - rekao je kapetanov otac.

Porodica Dina Miškića prema ugovoru koji je potpisao s kompanijom ima pravo na odštetu u slučaju nesreće na brodu i njegovog nestanka, no zasad se ne zna o kolikom se iznosu radi.  Prema svedočenjima preživelih mornara, odnosno supruge jednog od njih Elene Konovalenko, Bourbon se očito nije pobrinuo ni da njih trojica, dva Ukrajinca i jedan Rus, dobiju potrebnu psihološku pomoć, a kamoli odštetu, na koju prema ugovoru - čini se - nemaju pravo.

Preživeli nemaju pravo ni na kakvu psihološku pomoć?!

- Kapetan Dino je stigao na brod u septembru, a moj suprug je tamo bio od avgusta. Dino je s posadom razgovarao na ruskom i odnos među njima bio je vrlo dobar. Nije bilo nikakvih sukoba između posade i kapetana. Iako ga nisu poznavali otpre, cela posada ga je poštovala i on je poštovao njih - rekla je supruga mornara Dmitra Marčenka pre nekoliko nedelja za 24sata i nastavila:

- Moj suprug i preživeli su razgovarali s psihijatrom, ali oni koji su se vratili kući još ne mogu da potraže pomoć psihijatra ili psihologa zato što im osiguranje ne pokriva te troškove. Ne znamo šta se sada događa, ali njima je potrebna opširna medicinska terapija.

Njen suprug Dmitro Marčenko psihički se nije oporavio od potonuća Bourbon Rhodea.

- I dalje nije spreman da razgovara o tom nesrećnom jutru. Još mu je prebolno da govori o tragičnom danu kad je izgubio prijatelje. Oni koji su preživeli, još se pitaju kako su u tome uspeli jer na splavu nije bilo vode. Imali su samo keks koji je bilo nemoguće jesti bez vode pa pokušavali da ih pojedu s morskom vodom. Splav im je bio okrenut naopako, a kad su potražili vodu u unutrašnjem delu, nije je bilo. U septembru jedan ceo dan je padala kiša i samo taj dan su uspeli da popiju malo kišnice. Sve vreme, ceo četvrtak, petak i subotu bili su bez vode. Osim toga, bili su teško povređeni. Tela su im bila potpuno prekrivena velikim ranama, ogrebotinama i modricama. Prsluci za spasavanje su im se stalno okretali i derali im uši. Slana morska voda im je nagrizla kožu i oči koje su ih stalno bolele. Jedne večeri moj muž je potpuno izgubio vid. Ništa nije mogao da vidi. Meduze su ih stalno pekle. U subotu je svanulo sunčano jutro i kožu na licu im je spalilo sunce. Tada, u to vreme, više nisu imali nikakve snage za preživljavanjem - ispričala je Elena.

(Telegraf.rs/24.sata)