Ko je još uz Kolindu iz Juge išao u SAD na studije: Kaže da njen odlazak nije imao veze sa politikom

Hrvatski mediji krenuli tragom izjave "da to nije omogućio Tito, već otac mesar"

Bila je vrlo entuzijastična, zabavna i nimalo stidljiva. Sećam se da je htela da proba hranu i sve ostalo što su američka deca radila. Uvek je rado u razredu govorila o kulturi i životu u svojoj zemlji - tim se rečima dugogodišnja savetnica američke organizacije za učeničku razmenu Youth for Understanding, Doroti Di Vilson, prisetila devojke iz Jugoslavije, Kolinde Grabar.

Savetnica Vilson preminula je u 93. godini, a u svom poslednjem intervjuu, iz 2015. godine, kada je Kolinda Grabar Kitarović postala hrvatska predsednica, ona se sa ponosom prisetila svoje štićenice, koja je u otkrivanje Amerike došla 1985. godine.

Preporučujemo

Maturantkinju Kolindu savetnica Vilson smestila je u Los Alamos, gradić od jedva 15.000 stanovnika, u saveznoj državi  Nju Meksiko. Udomila ju je tada, u skladu s uslovima programa učeničke razmene YFU, fina porodica iz srednje klase, otac nuklearni fizičar i majka hemičarka, s kćerkom otprilike njenih godina. Buduća predsednica tamo je provela godinu dana učeći američku književnost, američku istoriju i daktilografiju u obližnjoj javnoj srednjoj školi, a dogodine je i maturirala s GPA prosekom 3,9, između ocene 4 i 5 u hrvatskom sistemu ocenjivanja.

U očima Di Vilson, ali i Evgenija Šmita, tadašnjeg direktora Srednje škole Los Alamos, njihova je štićenica bila ambiciozna i vickasta, "učenica s vrlo dobrim ocenama i na putu prema uspehu". Možda su već onda slutili da je pred nadobudnom devojkom svetla budućnost visoke politike i diplomatije.

Prema svemu sudeći, nisu na nju gledali kao na "devojku rođenu s pogrešne strane gvozdene zavese", kako je hrvatska predsednica sama opisala svoje iskustvo mladosti u Jugoslaviji, pre dve nedelje u Vašingtonu, primajući nagradu za životno delo Fulbrajt programa, čija je stipendistkinja bila kao studentkinja Filozofskog fakulteta. Odbranila se, takođe, od kritika da je njeno američko putovanje uživanje privilegija jugoslavenskog režima koji sada kritikuje, izjavom da joj studentsko putovanje u Ameriku "nije omogućio Tito, nego njen otac mesar".

Gvozdena zavesa ili...

Koristeći to predsedničino iskustvo učeničke razmene sredinom 80-ih kao povod, Jutarnji  je istražio kako su, zapravo, "đaci" u Jugoslaviji putovali preko "velike bare" - ko je išao na učeničke razmene između 50-ih i 90-ih godina prošlog veka (još važnije, ko je mogao i smeo da ide), gde su odsedali, koje su predmete slušali, koliko je ta obrazovna "ekskurzija" koštala, od čega su živeli i šta su sa sobom poneli kada bi se, u povratku s bogatog zapada, vraćali u Jugoslaviju.

Je li ta figurativna gvozdena zavesa, o kojoj su se rasprave opet razbuktale poslednjih nedelja, zaista za neke bila neprobojna, a za druge labavija? Ne bi bilo ludo pretpostaviti da je u to vreme, uostalom kao i danas, odlazak u Ameriku na godinu dana bila povlastica retkih. Možda je učenička razmena u Americi bila nagrada rezervisana za šačicu dece ondašnje partijske elite, službenika, funkcionara i vojnih lica posebno lojalnih ideji vladajućeg režima.

Ponuda koja se ne propušta

Kako je to izgledalo iz prve ruke, prepričao je jedan od đaka koji je u tim prvim godinama programa išao na učeničku razmenu iz Hrvatske, u organizaciji YFU-a, novinar i književnik Željko Ivanjek. Danas 65-godišnjak, kao učenik trećeg razreda trešnjevačke gimnazije, 1971. godine, dobio je priliku da ode u Ameriku na godinu dana i tamo završi četvrti razred. U prvoj je godini programa razmene, otprilike 1966/1967, u SAD išlo samo troje ili četvero učenika, a prema Ivanjekovom sećanju, već 1971. za Ameriku su išla dva autobusa. Nije to onda bila opštepoznata stvar, kaže, učenici se nisu tražili preko oglasnih ploča niti su se delili leci o putovanjima.

- Ne bih rekao da sam išao jer sam bio politički podoban, moji roditelji onda nisu bili tako bitni, bili su službenici, srednja klasa. Zapravo, preporučila me je jedna moja koleginica iz škole, koja je radila u Savezu socijalističke omladine, a koja je videla da sam objavljivao pesme onda u časopisu Forum. ‘Pjesme petnaestogodišnjaka’, tako su se zvale. Srela me, sasvim slučajno, i pitala bi li išao u Ameriku - priseća se Ivanjek.

Pristao je na ponudu koja se ne propušta i popunio prijavu. Koji su bili kriterijumi, nije mogao odgovoriti sa sigurnošću jer, kako kaže, on tada nije bio odličan učenik, ali je pokazivao umetnički, spisateljski talenat, pa veruje da je to bila karakteristika koja je presudila. Da je socijalistička omladina imala svoje prste u tome i da su “češljali” liste učenika i njihove prijave, u to je siguran. Ipak, razmera političkih implikacija njegova putovanja u Ameriku postala je jasna kada je, nedelju dana pre polaska, došao u Beograd na tzv. orijentaciju.

- U Beograd su došli učenici poput mene, iz cele Jugoslavije. Bila su nas dva autobusa, znači oko osamdeset. Tamo su nam objasnili gde idemo, da ćemo biti kod porodice udomitelja, ali i koja je tačno naša uloga. Rekli su nam da ćemo mi biti veleposlanici Jugoslavije, da ćemo predstavljati našu zemlju i da se moramo tako ponašati. Uvijeno, bez da su to izričito kazali, hteli su da nam daju do znanja da se ekscesi neće tolerisati - govori.

Seća se da je jedan od njegovih putujućih kolega tada bio i Neven Antičević, vlasnik i pokretač danas propale, a do pre nekoliko godina najveće knjižare na hrvatskoj izdavačkoj sceni, Algoritma.

Ivanjeku je, kao i svim jugoslavenskim učenicima, ceo put platio američki YFU, uključujući autobusku i avionsku kartu, a Savez omladine podmirio je troškove njegovog sedmodnevnog “beogradskog brifinga”. U Beogradu su ga zatim stavili u avion za SAD, a njegova je destinacija bila Kalifornija, gde ga je, u gradu Milpitas, između San Hosea i Fremonta, čekala porodica Bauman. Inače, porodice koje su primale učenike iz sveta ne bi primale nikakvu naknadu za svoje dobročinstvo, ali bi im država dala neke porezne olakšice. Prema Ivanjekovim rečima, Baumanovi su mogl uštedeti 600 dolara godišnje kroz te poreske olakšice.

Seća se da je otac te porodice imao benzinsku pumpu, gde je nakon škole radio za džeparac, kao i ostala američka deca, a majka je bila medicinska sestra. Imali su troje dece. Osim školskih obveza, a Ivanjek priznaje da je pomalo nesmotreno izabrao školske predmete kao “Napredno pozorište” i “Američka istorija”, što mu posle nisu priznali, imao je zadatak, kao maloletni jugoslovenski veleposlanik, da obaveštava zapadnjake o stvarnim prilikama u Jugoslaviji i političkom uređenju, koje nije nikakav komunistički bauk. Tako je držao govore i prezentacije o Jugoslaviji pred razredom i u ostalim školama, a dao je i intervju za lokalne novine. Sačuvao je taj novinski isečak, koji počinje simboličnim uvodom: “Mnogi misle da je Jugoslavija komunistička zemlja, zatvorena iza gvozdene zavese, ali Željko Ivanjek, 16-godišnji mladić iz Jugoslavije, dokaz je da to nije tako”.

Jasno, nije partijska inteligencija slala svoje omladince, kao hodajuće reklame, preko mora bez veze. Želeli su da promene upravo tu snishodljivu percepciju Zapada da je Jugoslavija zemlja zatucanih i ubogih komunista. Sa druge strane, znajući da se radi o “razmeni”, a i da u Americi ne postoji takvo nešto kao što je “besplatni ručak”, razumljivo je da su Amerikanci računali na to da će nešto dobiti zauzvrat. Učeničke razmene, kako se čini, u ondašnjoj konstelaciji svetskih sila, bile su svojevrsna šahovska ploča, a mladići i devojke na tim razmenama, iako toga nesvesni i verovatno nezainteresovani, u nekoj meri pijuni, u globalnoj partiji Istoka i Zapada.

Nadmudrivanje je to bilo za politički uticaj. Prema doktorskoj disertaciji Italijanke Karle Konte “SAD i Jugoslovenski eksperiment”, Amerikanci su nakon 1948. godine i Titovovog “ne” Moskvi prepoznali svoju priliku za privlačenje Jugoslavije zapadu. Suptilno su “prevaspitanje Jugoslavije”, tvrdi Konta, sprovodili uz pomoć “mekog uticaja” kroz kulturu i obrazovanje, pod palicom dve američke agencije - Junajted Stejts Informejšen Ejdžnsi (United States Information Agency  - USIA) i Biro ov edjukejšonel end kalčeral Afers (Bureau of Educational and Cultural Affairs - CU).

Prva je ugašena, a druga i dalje deluje pod okriljem Stejt departmenta. Indikativno je, prema Konte, pogledati proračunska izdvajanja tih američkih agencija za obrazovnu i kulturnu razmenu SAD-a s Jugoslavijom (što uključuje finansiranje nevladinih organizacija za učeničke, studentske i razmene kulturnih delatnika). U 1949. godini Amerikanci su za te programe izdvajali 10 miliona dolara (danas ekvivalent 100 miliona dolara), a deset godina posle čak triput više, odnosno 30 miliona dolara. Vrhunac ulaganja od 56 miliona dolara (prilagođeno inflaciji 400 miliona dolara) zabeležen je, pukim slučajem, iste godine kada su svoje kancelarije u Beogradu otvorile dve nevladine organizacije, YFU i AFS, dakle 1966. godine.

Bez pedigrea

Hrvatski novinari kontaktirali su i AFS, američkog rivala YFU-a, organizaciju koja je istih godina djelovala u Jugoslaviji. U beogradskoj kancelariji, koja je odnedavno reaktivirana, posrećilo im se da nalete na direktorku Ivanu Gazikalović-Pavlović, koja je i sama učestvovala kao učenica u razmeni 1980. godine, gotovo deset godina posle književnika Ivanjeka. U međuvremenu, nekoliko se stvari promijenilo. Amerikanci nisu bili više toliko spremni da odreše kesu, pa su deo troškova puta u ovom razdoblju snosili roditelji. Kako kaže Pavlović, prema njenom iskustvu, onda nije bilo nikakvog mešanja politike u te programe. Kriterijumi su bili jasni.

- Da je bilo tako, a moji roditelji nisu imali nikakve veze s tim strukturama, niti smo imali poseban pedigre, ja nikada ne bih išla u SAD. U mom slučaju, uslovi su bili da učenik razrede prolazi s odličnim uspehom, a morao se obaviti i razgovor s predstavnicima AFS-a koji su onda došli u Beograd - priseća se Pavlović.

Intervjuu su prisustvovali i njeni roditelji, a ispitivaće je, osim školskog uspeha i vannastavnih aktivnosti kojima se poklanjalo mnogo pažnje, kako kaže, kakve “kvalitete ličnosti” učenik pokazuje - otvorenost, komunikativnost, vlastito mišljenje. Ona je bila jedina učenica iz Druge beogradske gimnazije koja je upala u program razmene, a AFS ju je već u leto 1980. godine stavio u avion i poslao jednoj porodici u saveznoj državi Arkanzas.

- Učenik je onda delio troškove puta. Deo je pokrivala američka organizacija, a deo su podmirili moji roditelji. Ne sećam se sada koliko je to tačno bilo, ali znam da je moja majka komentarisala da je za troškove putovanja morala izdvojiti dve mesečne plate, a ona je bila službenica s prosečnom platom - govori Gazikalović-Pavlović, koja je nakon povratka iz Arkanzasa diplomirala anglistiku, a i danas radi kao profesorka engleskog jezika u Drugoj beogradskoj gimnaziji.

Nekoliko poteza unapred

Do koje su mere Amerikanci razmišljali nekoliko poteza unapred, pa su učeničkim razmenama pokušavali da podignu novu elitu koja će, nakon raspada Jugoslavije, poluge društvene moći držati u demokratiji, teško je prosuditi, ali uzmemo li u obzir da su iz tih programa izašli pokoji uspešan političar, književnik i profesor, možda bismo i imali pokrića za takvu tvrdnju.

Pet godina nakon što se Gazikalović-Pavlović vratila iz Arkansasa u Beograd, iste godine kada je na put išla i predsednica Kolinda Grabar-Kitarović, u Ameriku se otisnuo i Puljanin Krešimir Vlašić, danas uspešni inženjer brodogradnje, a onda učenik četvrtog razreda gimnazije u Puli koji je podijelio svoja iskustva.

- Sećam se da nas je te godine, 1985, dosta iz Pule išlo na učeničku razmenu; mislim da nas je čak bilo pet ili šest. Ukupno, iz Jugoslavije nas je te godine preko AFS-a išlo tridesetak, a mislim da je najviše učenika bilo iz Beograda i Zagreba. A sećam se i da su američki učenici dolazi kod nas. Proveli bi ovde u Puli godinu dana ili bi neki došli na razmenu samo tokom leta za vreme praznika - prepričava.

Vlašića, prema vlastitim rečima, niko nije rukom odabrao, niti mu došapnuo da se može prijaviti na putovanje u Ameriku, nego je na oglasnoj tabli škole našao oglas da se ta putovanja organizuju. Obratio se onda voditeljiki nastave u svojoj školi i popunio formular za prijavu.

- Nije bilo posebnih uslova, ali tražili su odlične učenike, a gledalo se i da se učenik bavi nekim sportom, muzikom ili umetnošću van škole - seća se.

I u njegovom se slučaju se put plaćao, a njegovi su roditelji onda platili 2.500 dolara, koji su uglavnom bili za troškove organizacije i avionsku kartu. Međutim, napominje, koliko će roditelji platiti, zavisilo je od socijalnog statusa. Drugim rečima, koliko roditelj zarađuje, gde radi, jesu li učeniku oba roditelja zaposlena i slično. Naravno, oni s manjim primanjima manje su i plaćali. Puno toga se promenilo, osim jedne stvari. Naime, pre dolaska u SAD, baš kao i Ivanjek, Vlašić je morao u Beograd na edukaciju.

- Tamo smo bili u jednom kampu dva ili tri dana pre nego što smo se ukrcali u avion. U kampu su nam sve objasnili, govorili da ćemo morati proći jednu fazu prilagođavanja na život u SAD-u, da se kriminal i droga ne tolerišu, te da će nas odmah isključiti iz škole i poslati natrag ako nas ulove u tim aktivnostima. Takođe, dali su nam i neke materijale, brošure, knjige o Jugoslaviji, ali i hrvatskim gradovima, koje smo nosili tamo. Očekivali su od nas da o Jugoslaviji, ali o svom rodnom gradu govorimo i prezentujemo u školi, pred predstavnicima države i ostalim kolegama - opisuje Vlašić.

Cela klapa jugoslovenskih učenika, iz Pule, Rijeke, Ljubljane, Zagreba, Skoplja i Beograda, sela je u avion i otputovala u Nju Jork. Kako kaže Vlašić, odatle su ih rasporedili širom SAD-a, u Kansas, Teksas, Aljasku, Kaliforniju. On je iz Nju Jorka prešao na Zapadnu obalu, a na aerodromu u San Francisku dočekala ga je porodica Stirns. Bila je to porodica samohrane majke Debi, koja je radila u organizaciji za pomoć deci s posebnim potrebama. Imala je dva sina koja su bila koju godinu starija od 18-godišnjeg Vlašića, Džejsona i Džošuu, kao i kćerku Dženifer, koja je bila godinu dana mlađa. Živeli su u gradu Point Ričmond, u okolini Berklija, a prvi veliki dojam na Vlašića ostavila je upravo skladna američka zajednica.

- Kada smo došli pred njihovu kuću, svi su se susedi okupili. Svima njima je to bio doživljaj i moglo se videti da su baš bili povezani. Svi iz naselja smo išli u malo udaljenu srednju školu El Serito, a onda bi se roditelji organizovali, pa bi svako jutro jedan vozio decu do škole, a vraćali bismo se kako je ko znao, obično naveče, jer su sva deca posle škole imala neke svoje vannastavne aktivnosti - govori.

Posebno ga je iznenadilo kako su deca od najmanjeg doba odgajana da slede disciplinu i da imaju potpuno ispunjen dan. Škola je trajala od ujutro do otprilike 14 sati, a posle bi se svi razbežali na sport, muziku, dramsku sekciju i to se od dece očekivalo. Uz to, nekoliko sati dnevno deca su radila za džeparac, u kafićima, prodavnicama, na benzinskim pumpama.

- Roditelji su me u Ameriku poslali s džeparcem od 400 dolara, koliko su imali. Naravno, to nije dugo potrajalo, pa sam i ja radio posle škole u kednoj arhitektonskoj kancelariji - donosio, odnosio stvari i kopirao nacrte. Mislim da je satnica bila oko četiri dolara, nekoliko sati dnevno radiš, a kada ti za dve nedelje plate, imaš lepu svoticu, za koju možeš da kupiš farmerke ili patike - prepričava.

Slatkorečivi govori

Takođe, dodaje, potrebno je demistifikovati i njihov obrazovni sistem. U javnim srednjim školama sve je besplatno, udžbenici, materijali. Škole su opremljene najmodernijim radionicama, laboratorijima i kompjuterskim učionicama, a tako je bilo čak i tada, sredinom 80-ih.

- Imaju drugačiji obrazovni sistem, ali nije on nimalo lakši, kako kod nas vole da veruju. Odabereš šest predmeta za svaku godinu, a tih šest predmeta onda imaš svaki dan. I njihov školski sat ne traje 45 minuta, nego duže, više od sat vremena. Takav je program intenzivan. Naravno, oni koji žele posle da upišu dobre koledže neće uzimati predmete kao drvodeljstvo ili domaćinstvo, a moraće i da imaju hrpu aktivnosti nakon škole, što na prijavama za fakultete baš gledaju - objašnjava.

I on je morao da drži slatkorečive govore o Jugoslaviji pred školskim kolegama, a AFS je čak i organizirao putovanja u druge škole gde je Vlašić držao govore o svojoj zemlji i kako je tamo živeti.

- Nisam stekao utisak da je tu bilo ikakvih političkih uticaja ili ispiranja mozga, ali moram priznati da sam, kada sam se vratio u Hrvatsku nakon godinu dana i išao na odsluženje vojnog roka, bio na dva informativna razgovora. Bilo je to prilično banalno, neki časnik JNA me ispitivao gde sam bio, što sam radio i takve stvari - prepričava kroz smijeh.

To iskustvo, kaže, ne bi ni za šta menjao. Kada jednom dete u tom dobu doživi takvo iskustvo, onda mu se oči otvore za celi svet, ističe. To ga je u jednom pogledu i odredilo, jer i danas zbog svog konsultantskog posla putuje širom sveta, u čemu uživa. Dok je razgovarao sa novinarima, pripremao se za poslovni put u Brazil.

- To je prijateljstvo i veza za celi život. Još sam u kontaktu sa svojom "porodicom". Čujemo se telefonski, a prošle je godine i mlađa kći Dženifer bila kod nas u Puli - zaključuje.

(Telegraf.rs/ Jutarnji.hr)