Dejana je ostavila majka, on je moli da vidi sestru: "Dodao sam mamu na Fejbuku, nije me prihvatila"

Do Dejanove kuće ne vozi autobus. Umesto puta, njega od škole dele dva kilometra asfaltnoga puta i još tri blatnjavog. Sve to Dejan zbog škole pešice prođe barem dva puta dnevno

Dok njegove vršnjake širom Hrvatske muči hoće li i koliko dana propuštene nastave zbog štrajka morati da nadoknade, jedanaestogodišnji Dejan do škole pešači pet kilometara. Krevet deli s bakom, a živi u drvenoj kućici bez kupatila i vode, u kojoj često nestaje struje. Ali, to nije najteži deo njegovog života. Naime, pre četiri godine njegova mama je uzela njegovu mlađu sestru i otišla, a Dejana je ostavila i više se nikada nije vratila. Njegovu životnu priču donela je emisija Provjereno Nove TV.

Do Dejanove kuće ne vozi autobus. Umesto puta, njega od škole dele dva kilometra asfaltnoga puta i još tri blatnjavog. Sve to Dejan zbog škole pešice prođe barem dva puta dnevno.

Preporučujemo

Zimi ide po snegu, a na proleće i u jesen izlije se nabujala Sana. Kada živiš u jednom od zaselaka u Donjim Agićima, prvi ti susedi, kaže Dejan, nisu ljudi nego životinje.

- Pre se ovde dole pojavio medved, ali ja se ne bojim. Vratim se kući, odspavam dok on ne ode. Ovde zna da bude svašta, ali ne bojim se - rekao je jedanaestogodišnji Dejan.

No u njegovom životu ima i puno težih, strašnijih stvari. On je dokaz da svašta stane u nepunih 11 godina, koliko živi u dvadesetak kvadrata drvene kućice koju zove domom.

- Ovde je fino živeti na selu, ali je kuća jako loša. Ta je kuća bila napravljena kad je moj pradeda bio kao ja, možda malo manji. Znači, ta je kuća prerasla nas petoro, šestoro - rekao je Dejan.

Dejan živi sa svojom bakom Stanom, koja mu je potpora i oslonac. Ovakvih poput Dejana mogla bi, kaže, odgojiti još petoro.

- Znači, detetu treba samo spremiti i oprati. Sam piše domaći, sam se oblači. Znači, moje je samo da mu operem i da mu spremim. On drugo zna sam - rekla je Stana.

"Dodao sam je na Fejsbuku, nije me prihvatila"

Tata i deda rade u rudniku i više su na poslu nego kod kuće, pa su njih dvoje, u šali kažu, osuđeni jedno na drugo. Tata spava u kućici pokraj, koja je nekada bila štala. Deda spava na jednom kauču, a on i baka noću dele isti kauč. Zbog bolnih nogu, ona ionako spava sedeći pa im, kaže, nije tesno. Dejanu je Stana zapravo više mama nego baka.

Kad mu kažem “sine”, on mi odgovori: “Ja tebi nisam sin, ja sam tebi unuk“, kaže Stana.

Ona koja ga je rodila, ostavila ga je pre više od četiri godine. Jedno jutro je uzela njegovu mlađu sestru i samo otišla. Odvela mu je nekoga koga je najviše voleo, koga i dalje najviše voli.

- Kad je otišla, imala je četiri, četiri i po godine. Pa sam je u godini i po dana video dva puta. Onda je više nisam ni video - rekao je te dodao da mu se sestra zove Dejana.

Dobila je ime po njemu, a sada ne zna ni kako izgleda. Ne zna zašto je mama otišla, i to na takav način, ali zna da žive negde u okolini. Dejanina fotografija najvrednije je što ovaj dečak ima.

- Pre sam svoju mamu našao na Fejsbuku, ima njenih slika. Poslao sam zahtev za prijatelja, nije htela da ga prihvati - rekao je Dejan te dodao: "Ja sam znao šta će da bude, zato se nisam nikako ni osećao".

Iskreno nam je priznao da ne zna što bi joj rekao da je vidi. Ipak, zna da bi je zamolio da mu vrati sestru.

- Najgore mi je kad dolazi iz škole, nekad zna doći plačući. Kaže da svako u školi kaže da ima brata ili sestru. Ja, kaže, nemam nikoga, a znam da imam sestru - ispričala je Stana.

Na pitanje plače li ikada zbog sestre, Dejan nam je odgovorio: "Pa kad je neki praznik, kad je slava. Pogotovo kad je ovaj, kako se zove, 8. mart. Tad se moja sestra rodila, na 8. mart. Najviše zato što mi nedostaje puno i zato što je puno volim".

Treneri pokrenuli akciju da se Dejanu kupi kuća

Dejan svoju tugu nosi u sebi i hrabrost meri suzama koje nije pustio. Ni more suza ne bi bilo dovoljno da ispere svu tugu i sve ono teško što je ovom dečaku doneo život. Dejan ipak sanja o sestri i nekoj boljoj budućnosti.

- Utorkom i četvrtkom pređem oko 20-25 kilometara. Na karateu još skačemo i pređem na karateu još pet do šest kilometara - rekao je Dejan.

To su stav i volja koji su trenera Milana jednostavno osvojili. Malo je, kaže, danas dece poput Dejana.

- Mi smo jako nezahvalni, pogotovo u ovo današnje moderno doba, kada je deci omogućeno apsolutno sve. I onda je vrlo teško kada se nađete u situaciji da vidite ovu drugu stranu, gde dečak od 11 godina nema praktično ništa - rekao je Dejanov trener Milan Jovanić.

I sam otac dvojice dečaka, Jovanić nije mogao ostati na tome da pomogne samo kupovinom patika ili kimona. Zato je s kolegom Vladom Marjanovićem odlučio da pokrene akciju kako bi se pomoglo Dejanu.

- Krajnji je cilj da on za Božić bude u svojoj kući. To je nekakav moto naše akcije. Ja mislim da smo mi već pri kraju da to završimo - rekao je Marjanović.

Na drugom zemljištu, uz put i bliže školi, žele Dejanu i porodici da kupi montažnu kuću. To je dom u kojem krevet više ne bi morao deliti s bakom, u kojem bi imao vlastitu sobu.

(Telegraf.rs/Nova TV/ Provjereno)