Ljubljanski institut: Rušenjem Belinskog zida počeo pad SSSR i kraj Jugoslavije

Autor analize navodi da je urušavanje SSSR-a značilo gubitak geopolitičke važnosti nesvrstane, svetski ugledne Jugoslavije

Urušavanje Sovjetskog Saveza - koje je počelo u Berlinu 9. novembra 1989. rušenjem Berlinskog zida, značilo je istorijski kraj Ruske imperije, ali i gubitak geopolitičke važnosti nesvrstane, svetski ugledne Jugoslavije, koja se potom samo spalila u nizu brutalnih genocidnih građanskih ratova i etničkog čišćenja, ocenjuje ljubljanski institut IFIMES.

Autor analize Anis H. Bajrektarević piše da ideja da različite nacije žive skupa saobraćajući na različitim jezicima u (kon)federalnim strukturama je (iako nesavršena) bila jugoslovenska stvarnost, ali takođe i deklarisani san Evrope Mastrihta.

Preporučujemo

On ističe da je zapravo jugoslovenski federalizam bio jedan od najoriginalnijih, najnaprednijih i najsofisticiranijih modela u celom svetu, i da je, štaviše, Jugoslavija bila jedina istinski emancipovana i politički slobodna država istočne Europe, i jedna od retkih na čitavom starom kontinentu.

Jugoslavija je na mnogo načina bila jedinstvena evropska zemlja: bez agresivne prošlosti spram svojih suseda, visoko tolerantna prema drugim i drugačijima, kako kod kuće, tako i vani.

- Narod Jugoslavije je jedan od retkih evropskih naroda koji se odlučno suprotstavio fašizmu u krvavoj borbi, i to platio izuzetno visokom cenom od 12 odsto svog stanovništva u 4 godine rata. To je bio pretežak teret na plećima male zemlje kojoj je zapao golem zadatak - da vrati neodgovornu Evropu u ravnotežu, ističe Bajrektarević.

On podseća da je pored Sovjetskog Saveza, Jugoslavija bila jedina evropska zemlja koja se samostalno oslobodila nacizma i fašizma.

(U odnosu na očekivani demografski priliv i veličinu aktualnog stanovništva unutar državne teritorije 1939, najveće žrtve pretrpela je Poljska - 18 odsto, Sovjetski Savez -15, Jugoslavija 12, Nemačka - 10. S druge strane, atlantski krug pretrpeo je sledeće gubitke: Francuska 1,3 odsto, Velika Britanija 0,9 i SAD 0,3).

Suprotstavljanje staljinizmu

Autor analize IFIMES-a podseća i da se Jugoslavija takođe odlučno suprotstavila staljinizmu odmah nakon Drugog svjetskog rata.

- Bizmark Južnih Slovena - Tito, nametnuo je supersilama tzv. aktivnu miroljubivu koegzistenciju nakon bandungške konferencije 1955., i potom okupio Pokret nesvrstanih (NAM) na osnivačkoj Beogradskoj konferenciji 1961. godine. Stabilni decenijama, NAM i Jugoslavija su direktno smirivali velike sukobe dve supersile i njihovih satelita i balansirali njihove neodgovorne eskapade diljem sveta - navodi Barjektarević.

On navodi da je na unutrašnjem planu Jugoslavija imala jedinstveno ustavno ustrojstvo strogo decentralizirane federacije i mnoge njene društveno-ekonomske prakse, kao i široko razgranata i dalekosežna osobna prava i slobode, činili su je uistinu demokratskom.

- Ipak, nije bilo dovoljno simpatije ni milosti Evrope koja je hitala ka svojoj Uniji da se jugoslovenski narod poštedi užasnih patnji ili da se spasi simbol koji je ova zemlja predstavljala kod kuće i u inostranstvu - navodi autor analize IFIMES-a Anis Bajrektarević i postavlja pitanje:

"Kome još trebaju alternativna društva i alternativan način razmišljanja?"

Bajrektarović podseća i da je do 198. do 1990. Jugoslavija još predstavljala nadu stvarne emancipacije i slobode za mnoge na Istoku i ocenjuje da novostvorena EU (osovina atlantsko-centralne Evrope) nije adekvatno reagovala.

Na raspad Sovjetskog Saveza, EU je reagovala klasičnim načinom istorijske nacionalne države, hladnim geopolitičkim kalkulacijama lišenim bilo kakvih moralno-ideoloških ustručavanja. Povlačenjem podrške reformističkoj vladi Ante Markovića, nepodnošljivo lako je napustila proklamirani altruizam vlastite ideje i tim činom u osnovi zapečatila sudbinu Jugoslavije.

Namerno ili slučajno, neodlučne i kontradiktorne političke poruke iz za-Mastriht-spremne EU - iz Genšer-Mokovog eksplicitnog ohrabrenja separatizmima u salto mortaleu od pune potvrde teritorijalnog integriteta i suvereniteta Jugoslavije - dovele su jugoslovensku državu u šizofrenu situaciju. Shodno tome, zbor disonantnih evropskih glasova, nejasnih ili nečastivih trbuhozboraca - većina posmatrača bi se složila - direktno su nahranili i ubrzali unutarnje sukobe novih elita, koje su tvrdile da legitimno predstavljaju ''razdražujuće'' narode Jugoslavije.

Distanciranje od SFRJ

Osovina evroatlantske i centralne Europe distancirala se od Jugoslavije, svoje zemlje kandidata (zemlju koju od tada naziva eufemistički: Zapadni Balkan) i dopustila klanicu da nesmetano traje godinama.

Prvi rat ikada vođen u direktonom televizijskom prenosu, prepun grozomornih slika genocidnog Armagedona, nastupa početkom devedesetih, a na malim ekranima širom Evrope zadržao se godinama, dok se pažnja polako pomiče ka glavnom plenu, onom na istoku.

Iako je osovina Atlantsko-Centralne Evrope nastavila da ponavlja mantru: "Mi ne znamo ko puca na koga u toj barutani i jako je teško prosuđivati", ovaj, naizgled nevini ''pričekaj-da-vidimo'' stav, u stvari je nesumnjivo jasna poruka svima u Istočnoj Evropi - nikakav alternativni put neće biti odobren. Od Istoka se naprosto očekivalo da bude prikolica, da pasivno sluša i da se ne angažuje aktivno na vlastitim egzistencijalno važnim pitanjima.

To je jedini mogući odgovor kako genocid i proširenje EU mogu istovremeno da idu ruku pod ruku na tako malom kontinentu. U međuvremenu, italijanski autor Umberto Eko, vidno uznemiren, upozorava na ponovno probuđene aveti prošlosti. Još 1995. godine britko je postavio dijagnozu: "Sveprisutni fašizam vraća nam se kroz novogovor."

Nije bilo iznenađenje onda da je Istok, ubrzo nakon odustajanja od potrage za izgubljenim identitetom, kapitulirao. Sledio je njegov konačni civilizacijski poraz: Sloveni istočne Evrope tiho su predali sva svoja najvažnija pitanja - slovenstvo, antifašizam i vlastiti identitet - u ruke svoje desnice te Rusiji na krajnjem istoku Europe, zaključuje autor analize IFIMES-a Anis Bajrektarović.

(Telegraf.rs/Tanjug)