"Teško je zamisliti opstanak BiH u ovakvom obliku, najvažnije je izbeći krvoproliće"

Politički analitičar i autor Centra za društvenu stabilnost Nemanja Starović govori za "Telegraf.rs" o oblastima koje bi u budućnosti mogle da budu nezavisne države, potencijalnim sukobima i opasnostima na Balkanu, Evropi i svetu, kao i o tome kako će ubuduće izgledati geopolitička scena, šta će ostati isto, a šta bi moglo da se promeni

Redovno se na međunarodnoj geopolitičkoj sceni javljaju ideje i polemike o korigovanju međunarodno priznatih granica, kao i nastanak država od entiteta i geografskih oblasti koje trenutno nemaju status država, odnosno nisu priznate u Ujedinjenim nacijama.

Na internet portalima i Jutjub stranicama, pre nekoliko dana se povelo pitanje o tome koje oblasti pretenduju da postanu nezavisne države, a među njima je i Republika Srpska.

Preporučujemo

Što se Republike Srpske tiče, na ovoj stranici podsećaju da prema popisu iz 2013. godine u ovom entitetu živi većinsko srpsko stanovništvo (skoro 83 procenta). Najviše, zatim, ima Bošnjaka koji su u daleko manjem broju zasttupljeni od Srba (12,6 odsto), Hrvata ima 2.27 odsto, dok u ostale ili nepoznate nacionalne pripadnosti spada ostatak od 1,25 odsto.

Bivši pomoćnik direktora američke Centralne obaveštajne agencije za Balkan u periodu rata u Bosni Stiven Mejer, rekao je nedavno u ekskluzivnom intervjuu za Telegraf.rs da ona neodrživa i da se radi o fiktivnoj "državi na papiru".  Bosna i Hercegovina, smatra on, ima svoju zastavu i diplomatsku službu, ali čak se i ambasadori biraju na osnovu nacionalne pripadnosti i menjaju se tako. Prava moć u Bosni, kaže, počiva u etničkim zajednicama, a da valjano rešenje za tu državu ne bi bio Dejton 2 (pošto bi tu učestvovala i Amerika), već ideja konferencije bez Moskve, Brisela i Vašingtona.

Slično mišljenje ima i naš sagovornik Nemanja Starović, spoljno-politički analitičar i jedan od autora Centra za društvenu stabilnost. Starović između ostalog ističe da je Bosna i Hercegovina teško opstati u sadašnjem formatu, da većinsko stanovništvo entiteta Republike Srpske ne želi nezavisnost, već eventualno pripajanje Srbiji, a nezavisnost bi bila prihvatljiva samo ako bi se iz nje izrodila integracija sa Beogradom.

Strani portali i internet stranice spekulišu o tome koje bi oblasti uskoro mogle da postanu nezavisne države (među njima i Republika Srpska). Kako gledate na to, da li je realno da Republika Srpska u budućnosti bude nezavisna i šta bi se dogodilo u tom slučaju?

- Ne vidim scenario po kojem bi Republika Srpska mogla u budućnosti funkcionisati kao nezavisna država, jer između ostalog to ne predstavlja ni želju njenih stanovnika. Oni velikom većinom žele da se RS pripoji Srbiji, a eventualnu nezavisnost tog entiteta vide kao nekakav međukorak ka integraciji sa Beogradom. Mada se te želje Srba u RS usled nepovoljnih međunarodnih okolnosti teško mogu realizovati u narednim godinama, na nešto dužem vremenskom planu je teško zamisliti opstanak Bosne i Hercegovine u sadašnjem obliku.

- Naime, četvrt veka nakon završetka rata Srbi i Hrvati, koji čine polovinu stanovništva BiH, i dalje tu državu ne smatraju svojom, dok Bošnjaci kao mlada nacija osećaju sve veću frustraciju zbog objektivne nemogućnosti da od ovakve BiH stvore svoju nacionalnu državu. U takvim okolnostima, protok vremena ne ide u prilog opstanka BiH i samo je pitanje kada će popustiti spoljni pritisak koji drži ovu državu na okupu.

- Ipak, najvažnije od svega je to da proces disolucije BiH ako i kada do njega dođe, bude sproveden bez prolivanja krvi. Stoga valja slušati pojedine glasove sa Zapada, poput bivšeg britanskog diplomate Timotija Lesa, koji se ne raduje razdruživanju BiH, ali to smatra neminovnošću i predlaže da se tim procesom upravlja sa međunarodnog nivoa, kako se ne bi desio stihijski, uz rizik nekog novog rata.

Na ovom spisku su još Škotska, Katalonija, Kurdistan, Istočna Libija... Koja od ovih oblasti ima najrealnije šanse da stekne nezavisnost?

- Kada govorimo o Evropi, u nekom kraćem roku bi zapravo najrealnija mogla biti nezavisnost Škotske, i to iz nekoliko razloga. Prvo, vlasti u Londonu su već demonstrirale spremnost da prihvate održavanje referenduma o nezavisnosti po najvišim demokratskim standardima, što je i sprovedeno u Škotskoj 2014. godine.

- Zatim, na referendumu o izlasku Velike Britanije iz EU 2016. građani Škotske su se, za razliku od Engleza, opredelili za ostanak u EU, što će u slučaju konačnog izlaska Velike Britanije iz EU značajno doprineti težnjama Škota da se preko "razvoda" sa Londonom vrate u okrilje EU. Konačno, na prošlom referendumu o nezavisnosti Škotske, za ostanak u Velikoj Britaniji su se većinski opredeljivali penzioneri, a za nezavisnost najmlađe kategorije birača, što ukazuje na to da i vreme radi za ideje škotskih separatista.

- Kako je prethodni, neuspešni referendum o nezavisnosti održan 2014, a da se u političkoj kulturi Zapada smatra da se odluke o tako važnim pitanjima mogu poveriti građanima „jednom u generaciji“, moglo bi se očekivati da će Škoti dobiti novu priliku da olovkom izbore svoju nazavisnost u narednih desetak godina.

NEZAVISNOST KATALONIJE - DOMINO-EFEKAT ZA OTCEPLJENJE OSTALIH OBLASTI

- Slučaj Katalonije je kudikamo kompleksniji, imajući u vidu znatno viši nivo nacionalnog naboja, etno-lingvističke podvojenosti unutar same Katalonije, kao i opravdanih strahova Madrida od mogućeg domino-efekta koji bi odvajanje Katalonije moglo izazavati u nekim drugim regionima Španije. Zato je i postupanje vlade Španije prema katalonskim separatistima dosta oštrije, za šta je dobila i implicitnu podršku Evropske unije. Imajući sve to u vidu, osamostaljenje Katalonije ne smatram realističnim scenariom na srednjeročnom planu.

LIBIJA OD "ARAPSKOG PROLEĆA" FUNKCIONIŠE KAO PROPALA DRŽAVA

- Libija već punih osam godina nakon tzv. Arapskog proleća funkcioniše kao "propala država", u kojoj kontrolu nad određenim područjima ima mnoštvo čvršće ili slabije povezanih oružanih grupa, a jedna od osa podele na identitetskom planu Libijce razvrstava na pripadnost istorijskim pokrajinama - Tripolitaniji na zapadu, Kirenaici na istoku i Fezanu na jugu.

- Međutim, bez obzira na to što će uspostavljanje funkcionalne centralne vlasti u Libiji još dugo biti teško zamislivo, ne verujem da će ključne države međunarodne zajednice dozvoliti formalnu podelu države, jer bi se time stvorio po njima opasan presedan preispitivanja istorijski veoma slabo utemeljenih granica na širem području Bliskog istoga, koje su ulgavnom uspostavljene nakon Prvog svetskog rata crtanjem "linija na pesku" od strane britanskih i francuskih diplomata.

KURDISTAN - JEDAN OD NAJVEĆIH GEOPOLITIČKIH IZAZOVA

- S obzirom na to da na razmeđi Turske, Iraka, Sirije i Irana, na relativno kompaktnoj teritoriji živi gotovo 30 miliona Kurda, rešavanje njihovog nacionalnog pitanja predstavlja jedan od najvećih geopolitičkih izazova na Bliskom istoku u XXI veku. Međutim, upravo činjenica da četiri navedene države, uprkos brojnim razmiricama, pa i sukobima, ostvaraju visoki stepen saradnje po pitanju sprečavanja formiranja kurdske države, ukazuje na to da će nezavisni Kurdistan i dalje ostati nedosanjani san za pripadnike ovog indoevropskog naroda.

- Mimo toga, Irački Kurdistan ima sve uslove da nastavi da funkcioniše kao široka autonomija u okviru Iraka, sa mnogim elementima državnosti, a verovatno će neki oblik funkcionalne autonomije zadržati i Kurdi na severu Sirije, dok su šanse za ostvarivanje kurdske autonomije u Iranu i Turskoj veoma male.

Kako će ubuduće izgledati međunarodna gropolitička scena? Šta će ostati isto, šta će se promeniti, kakav će biti odnos snaga između velikih sila?

- Na geopolitičkom planu, vreme pred nama će biti određeno borbom za uspostavljanje novog ravnotežnog stanja. Za razliku od druge polovine XX veka koju je obeležila bipolarnost tzv. Hladnog rata, te u istorijskom smislu kratkog "unipolarnog momenta" apsulutne dominacije SAD, danas se nalazimo u periodu kada se polako rađa nova multipolarnost, sa snaženjem brojnih regionalnih sila koje će vremenom iskazivati i globalne ambicije.

- Mada će SAD sasvim izvesno još dugo predstavljati najmoćniju vojnu silu na planeti, Narodna Republika Kina će ih u narednim godinima preteći na ekonomskom planu, što odnose Vašingtona i Pekinga uvodi u situaciju tzv. Tukididove zamke, gde etablirana vojna sila oseća potrebu da suzbije novu silu, pre nego što je ta nova sila pretekne. Pojedini vojno-politički eksperti, poput doskorašnjeg komandanta vojnih snaga SAD u Evropi generala Bena Hodžisa, stoga tvrde da je oružani sukob Kine i SAD neizbežan već u narednih 10 godina.

- U takvim okolnostima, neobično je važna uloga Ruske Federacije, čija bi uloga u projektu obuzdavanja Kine po sistemu Kisindžerovih triangulacija bila nezamenjiva za SAD, ali izvan relativno uskog kruga Trampovih savetnika to u Vašingtonu malo ko želi da prihvati. Kako je istorija, koristeći se Hegelovim rečnikom, napravila pun krug oko planete i vratila se na Daleki istok, a Atlantik prepustio ulogu "svetskog jezera" Pacifiku, Evropska unija će se naći pred veoma teškim izazovom kako da ne ostane na periferiji u odnosu na najvažnije političke i ekonomske tokove.

- Da bi zadržala relevantnost na globalnom planu, EU će morati da izgradi čvrste unutrašnje strukture nalik državnim, a pre svega da formira sopstvene oružane snage, dok takvu vrstu emancipacije Vašington sasvim izvesno neće blagonaklono posmatrati i učiniće skupa sa Londonom sve kako bi takve procese zaustavio.

Koje bi oblasti mogle mirnim putem da steknu nezavisnost, a gde bi se u slučaju pokušaja otcepljenja vodili krvavi ratovi?

-  Postoje dva faktora koji utiču na to da li bi neki separatistički pokret mogao posegnuti za oružanim dejstvima - geografska pozicija i stepen nacionalnog naboja. Generalno gledano, na prostorima Zapadne Evrope je manje verovatno izbijanje oružanih pobuna, mada se mora imati u vidu bolno iskustvo Španije sa baskijskim separatistima iz ETA, dok već na Balkanu šanse za primenu naislnih metoda rastu, a na Bliskom istoku nažalost gotovo da predstavljaju pravilo. Izuzetno je malo verovatno da bi škotski independitizam mogao dobiti oružanu dimenziju, a isto se može reći i za Flamance i Valonce u Belgiji.

- Mada je separatistički pokret u Kataloniji obeležen dosta snažnim nacionalnim nabojem, te da mobiliše stotine hiljada, a po navodima organizatora i milione ljudi na svojim skupovima, do sada je pokazao zadivljujuću disciplinu u striktnom pridržavanju nenasilnim metodama politčke borbe. Na Balkanu, pak, svaka eventualna promena granica nosi sa sobom ozbiljan rizik od izbijanja ratnih sukoba i faktički nije moguća bez saglasnosti velikih sila, koje jedine mogu garantovati mir. Kada govorimo o Libiji ili Siriji, tamo se nažalost politika već godinama vodi sa puškom okačenom preko ramena.

Opišite trenutnu situaciju na Balkanu koji je uveliko poznat kao "bure baruta"... Da li će u bliskoj budućnosti eskalirati sukobi na ovim prostorima, gde bi to moglo da se desi i ko bi mogao da izazove potencijalne konflikte?

- Mislim da raspad socijalističke Jugoslavije danas već možemo posmatrati sa izvesne istorijske distance, a korisno je za osnovnu vizuru uzeti rezultate tog procesa koji se ogledaju u današnjem stanju stvari. Evropska unija je do današnjeg dana u svoje redove integrisala Sloveniju, koja je već i unutar Jugoslavije bila u dobroj meri zaokružena u svojoj nacionalnoj samosvojnosti, kao i Hrvatsku, koja je karakter nacionalne države stekla brutalnim proterivanjem preko 400.000 Srba.

- Na ostatku post-jugoslovenskog prostora je uspostavljen jedan suštinski nepravičan poredak, zasnovan na dvostrukim standardima i ideologiziranim postavkama političkog Zapada, u kojem se ne sme dovoditi u pitanje multietničnost država i nepromenjivost njihovih granica, dok je samo u slučaju Srbije sve to flagrantno prekršeno u korist prava na nacionalno samoopredeljenje kosmetskih Alabanaca.

- Razumljiva težnja tzv. "mladih nacija", odnosno naroda koji su relativno kasno okončali proces etnogeneze poput Bošnjaka, Makedonaca i Crnogoraca da formiraju sopstvene nacionalne države se u nekim slučajevima ograničava nametnutim okvirima multietničnosti, koji onemogućavaju funkcionalnu organizaciju države kao što je to slučaj u Severnoj Makedoniji, dok se u drugim slučajevima dopušta sistemska diskriminacija nevećinske zajednice, kao što je to slučaj sa Srbima u Crnoj Gori. Pritom, potenciranjem crnih legendi poput one o zločinu u Srebrenici koji je presudama Haškog tribunala okarakterisan kao genocid, nastoji se sprečiti bilo kakvo pomirenje, povezivanje i zajedničko delovanje naroda i država u regionu.

- Gotovo kao da neki u Evropi žele da tzv. Zapadni Balkan večito ostane nekakvo unutrašnje dvorište EU, u kojem će obitavati male, slabe, nefunkcionalne i međusobno zakrvljene države. S tim u vidu, sukobi mogu izbiti u bilo kom delu našeg regiona, bilo da se radi BiH, Severnoj Makedoniji, Kosovu i Metohiji, pa i Crnoj Gori, a nesumnjivo je da određeni vektori stranih sila svojim operacijama doprinose nestabilnosti na svim ovim tačkama. Objektivno posmatrano, najsnažniju branu destabilizaciji Zapadnog Balkana danas predstavlja Srbija, centralna država regiona, koja svoju unutrašnju stabilnost projektuje prema spolja i uprkos konstantnim provokacijama koje dolaze sa svih strana promoviše dobrosusedske odnose u funkciji sopstvenog privrednog rasta, ali i ekonomskog napretka svih u regionu.

Stiče se utisak da Albanci konstantno zagovaraju ideju Velike Albanije i osvajanje pojedinih oblasti među kojima je i jug Srbije... Koliko je realno da se to dogodi, kako će Evropa i svet reagovati ukoliko Albanci zaista krenu u sprovođenje te ideje?

- Ideja tzv. Velike Albanije se već uveliko sprovodi u praksi. Zalaganje za formiranje nacionalne države Albanca na čitavoj teritoriji koji oni smatraju svojih etničkim prostorom predstavlja istorijsku konstantu još od vremena Prve prizrenske lige i u tom smislu gotovo da nema razlike da li se radi o Albancima sa Kosmeta ili Albancima iz Albanije, pobornicima levih ili desnih političkih ideja.

- U vreme Drugog svetskog rata, pripajanje Kosmeta Albaniji su jednako zagovarali i balisti i albanski partizani. Konačno, ideja o nezavisnom Kosovu nikada nije postojala među Albancima u našoj južnoj pokrajini i oni je smatraju nametnutim, privremenim rešenjem, odnosno međukorakom do ujedinjenja sa svojom maticom.

- Po istraživanju Galupa, preko 80% Albanaca na Kosovu i Metohiji se zalaže za stvaranje Velike Albanije. Konačno, dovoljno je videti na koji način se u Prištini proslavlja dan albanske zastave, dok se zastava tzv. Republike Kosovo potpuno ignoriše, pa je i Veton Suroi, nesumnjivo građanski orijentisan političar i osnivač prištinskog lista Koha Ditore poredi sa nekim „peškirom iz turskog hotela“. Zapadni deo međunarodne zajednice nije do sada prikazao nikakvu reakciju na faktičko ukidanje granice između Albanije i tzv. Kosova, uspostavljanje zajedničkih diplomatskih predstavništava, a da ne spominjemo učestale izjave albanskog premijera Edija Rame o ujedinjenu Albanaca, potrebi izbora jednog predsednika dve države isl.

- Svakim od tih poteza albanski političari se za korak približavaju ostvarenju svog nacionalnog cilja. Za nas u Srbiji bi bilo korisno da se suočimo sa tom realnošću, ma koliko nas bolele nepravde kojima smo izloženi, i shvatimo da će do ujedinjenja tzv. Kosova sa Albanijom neminovno doći u vremenu koje je pred nama, a da mi nemamo mehanizme kojima bismo tako nešto sprečili, dok ključne države međunarodne zajednice očigledno nisu spremne da se angažuju na tom planu.

- U datim okolnostima, jedino što možemo, a po mom mišljenju i moramo, jeste da pokušamo da reintegrišemo deo srpskog etničkog prostora na severu Kosova i Metohije i u Kosovskom Pomoravlju u državno-pravni sistem Republike Srbije, te da rešavanje nacionalnog pitanja Albanaca iskoristimo kao precedent za rešavanje srpskog nacionalnog pitanja na Balkanu.

Ko predstavlja najveću pretnju po stabilnost na Balkanu i regionu?

- Najveću pretnju po stabilnost Balkana predstavljaju pojedine snage u međunarodnoj zajednici, koje insistiraju na održanju nepravednog i anti-razvojnog poretka koji je uspostavljen nakon ratova na prostoru bivše Jugoslavije 90-ih godina prošlog veka i koje su spremne da spreče svaki pokušaj da se promeni uspostavljena paradigma ne birajući sredstva i metode za to.

- U njihovim planovima, različiti nacionalni pokreti, kao i kriminalne organizacije, predstavljaju korisna oruđa čija slika u međunarodnoj javnost biva formirana u skladu sa upotrebnom vrednošču. Zaglavljeni u međusobnoj mržnji, ne uspevamo da se uzdignemo do onog nivoa svesti koji je pre više od stotinu godina rodio parolu "Balkan balkanskim narodima". Najdalje dokle mnogi uspevaju da dobace jesu ideje Envera Hodžaja i Davora Iva Štira o nekakvom savezu protivu Srbije, što predstavlja suštinsku antitezu ideji marginalizacije stranog faktora kroz iskrenu saradnju balkanskih naroda.

(Miloš Živković / m.zivkovic@telegraf.rs)