Tužna ispovest penzionerke: Sahranila jednog sina, drugi joj je bolestan, napija se, razbija po kući

Da je život samo malo humanije podelio karte, Splićanka u ranim sedamdesetima dostojanstveno bi provodila penzionerske dane

Žena iz Splita čestito je provela radni vek u jednom posrnulom splitskom poduzeću. U firmi je sa srednjom stručnom spremom zaradila invalidsku penziju koja bi joj bila dovoljna za skroman, ali pristojan život, a ima i stanarsko pravo u malom stanu na periferiji grada pa ne mora da plaća stanarinu ili stambeni kredit.

Uprkos činjenici da ju je suprug odavno ostavio s njihovim sinom, tada tinejdžerom u osetljivim godinama, i zasnovao porodicu u drugom gradu zaboravivši na njih, ona bi svejedno danas, dvadesetak godina nakon toga, mogla normalno da živi.

Preporučujemo

Njena životna priča, međutim, satkana je od niza tragedija i krajnje nelagodnog života. Kasnih osamdesetih godina sahranila je prvorođenog sina, koji je preminuo zbog greške lekara, odnosno pogrešno postavljene dijagnoze ugasio se jedan život koji faktički još nije ni počeo.

Nekoliko godina kasnije zadesio ju je još jedan maler - razboleo joj se i drugi sin. Dijagnostikovan mu je teži oblik šizofrenije, a pritom je još i sklon alkoholu.

Sin joj ima oko 40 godina, završio je srednju Pomorsku školu, a zbog njegove dijagnoze trpe oboje. On, iako mu nije oduzeta radna sposobnost, ne može da nađe posao. Preživljavaju sa malom socijalno-invalidskom naknadom, a majka - koja trećinu sopstvene invalidske penzije potroši na lekove, njemu još daje za cigarete.

- Pošteno ću vam reći, nemam obraza da tražim novčanu pomoć jer on pola moje penzije popuši, a od onoga šta ostane kupimo nešto malo da pojedemo. Više sam gladna nego sita. Još mi taj nesrećni duvan nije najveći problem, najgori je ipak alkohol. On uz lekove koje obavezno mora da pije, konzumira i alkohol, a kad se napije, razbija po kući. Onda zovem policiju da ga vode u bolnicu. Nekad bude u Splitu na Psihijatriji, nekad ga vode na Rab. To mi je teško jer znam da je on nesrećan, ko zna šta mu sve daju od lekova, nekad se vrati još gori. Ne znam je l' mi teže kad je kod kuće ili kad mi ga ostave u bolnici - jada se Splićanka za "Slobodnu Dalmaciju", koja je želela da ostane anonimna, jer kako kaže, ko zna šta bi njen sin učinio kad bi saznao da je sve ovo iznela u javnost.

Tokom razgovora sa novinarima, pak, stalno ju je ometao zvuk mobilnog telefona.

- Evo vidite, stalno me zove, izgleda da je ostao bez duvana. Kupim malo jeftinije cigarete, pa autobusom dođem kući. Srećom, imam povlastice kao penzionerka - govori nesrećna starica, koja se godinama neprestano bori sa sinovljevom dijagnozom.

- Donedavno sam čistila po kućama. Tako bi zaradila još koji dinar, pa bi on imao za cigarete. Kupila bi mu komad odeće, patike... Sad jedva živimo, a duvan je njemu terapija. Da je svo zlo u tome, još bismo i živeli kao ljudi. Ali ta nesreća koju on nosi u sebi i taj alkohol koji pije, a zabranjen mu je, to će nas dotući. Eh, kad bi bar mogao negde malo da radi. Mnogo voli brodove, zna da barata oko njih. Spasilo bi nas samo da radi, da se oseća korisnim, da ga neko ceni. Ovako ga je tuga pojela - sa suzama u očima govori starica.

- On je dobar momak, verujte mi. Nije glup, samo je agresivan zbog svega što nam se dogodilo u prošlosti. Kad popije, dođe u kuću i sve razbije. Nemam više krevet za spavanje, ni ormara za odeću. Kad bi mi neko poklonio krevet (ne mora da bude nov), i stari ormar, mnogo bi mi pomogao. Najviše bi nam pomoglo kad bi mi sina neko zaposlio. Spasao bi nas - poručila je nesrećna žena sa splitske periferije.

(Telegraf.rs/Slobodna Dalmacija)