Kako je biti Srbin u Hrvatskoj? Novinar brutalno iskreno opleo po stanju u "Lijepoj njihovoj"

"Moja je mladost potraćena putovanjima od kosturnice do kosturnice i koliko god strašne prizore oživljavale, nisu nas odvratile od toga da se pokoljemo"

"Kako je biti Srbin u Hrvatskoj? Idiotskog li pitanja i još idiotskijeg iščekivanja odgovora koji je sam po sebi jasan. Nikako! Pravo je pitanje kako biti Hrvat u Hrvatskoj ili još bolje kako biti građanin svestan svojih ograničenja u državi koja te ograničava? Nije problem u današnjoj Hrvatskoj biti drugačiji, nego je problem biti normalan ili, da kažem razumljivim jezikom svakodnevice, normalno je danas kažnjivo, a nekad kažnjivo postalo je normalno."

Ovako počinje kolumna novinara Gorana Gerovca koju je objavio hrvatski "Večernji list". On otvara teška politička, nacionalna i istorijska pitanja koja se nameću i dominiraju u hrvatskoj javnosti, a zbog kojih neretko ispašta običan čovek. Srbin ili Hrvat. Ili Rom. Homoseksualac... Povod je napad na Srbe u Supetru.

Preporučujemo

Prenosimo ostatak kolumne u celosti.

"I da vas je neko dovoljno rano za vaše godište pitao kako zamišljate budućnost, kako bi trebalo da izgleda, da li biste prvo pomislili da će biti nasilna, netolerantna, skupa, restriktivna, prenapregnuta, frustrirana, religijski ekskluzivna, hermetična, retrogradna, uniformisana, retardirana? Da li bi vam palo na pamet da ste na časovima istorije učili o budućnosti?! Samo slabo ste učili. Važan doprinos tome šta je budućnost postala dala je i vaša ćutnja i mirenje s olako obećanom brzinom virtualnog napretka i konkretnog propadanja. Pa ako ste mislili da živite u epilogu jednog vremena, prevarili ste se.

Ovo je tek zagrejavanje jer ono najgore nije se ni dogodilo. Dobro, u Supetru su možda napadnuti sezonci, ali njih sezonci definitivno nisu napali. Nasilnici postaju stalno i traženo zanimanje u društvu u kojem se do uspeha dolazi formom, a ne sadržajem, u kojem su novac i politička moć preduslov ugleda bez obzira na to kako se do novca došlo. Isto tako, profesor koji, oficijelno, dobija opomenu pred otkaz jer piše na društvenim mrežama tokom radnog vremena, a stvarno jer se protivi opšteprihvaćenoj totemizaciji društva i militarizaciji dečjih mozgova, suština je kolektivnog nasilja prema pojedincu koji pokušava ostati sabran u paranoidnom kovitlacu i koji želi misliti svojom glavom.

Potražiti na ulici Srbina i iživeti svoje ništavilo na njemu, pa zašto to ne bi bilo normalno kad legitimitet Srbina kao mete svoje istorijske razloge pronalazi u budućnosti. No, ako danas pojurimo za Srbinom doživljavajući ga kao legitiman rekvizit u državi koju pretvaramo u "sobu za razbijanje", sutra će se juriti po ulici i profesori koji neće nužno biti Srbi, ali bi deci možda mogli da se usude da nagoveste da Zemlja nije ravna ploča, da svi naučnici u proteklih 2.000 godina nisu bili sveštenici, da smisao odrastanja nije obilazak kosturnica, da je od domovine koja od tebe traži da umreš za nju mnogo lepša i bolja domovina koja će "tražiti" da u njoj normalno živiš, da ratno stanje nije trajno stanje, da psihopate mogu doći na vlast jedino ako ih psihopate izaberu...

Toliko je toga zbog čega će lov na ljude postati deo nacionalnog folklora u sredini koja pamti izjave "mogu otići iz države kome se ne sviđa", "nakon Drugog svetskog rata mnogi su Hrvati u Argentini pronašli slobodu u kojoj su mogli svedočiti svoje domoljublje", "bolje neka pripaze šta pišu". Sećate se ko je sve to rekao? Ne?! Neko beznačajan, ali u shizofreniji svoje pozicije istovremeno neporecivo skandalozan. Uglavnom, nasilje će rasti, a sama kulminacija biće u ključnoj tački usmerena prema najslabijima, najmalobrojnijima, najnormalnijima. Nakon što izvetri, nakon što u toj kontinentalnoj evropsihijatriji dovedemo same sebe do ruba golog smisla opstanka, okrenućemo se po ko zna koji put prezrenoj pameti očekujući od nje da razreši stvar, uz začuđeno prenemaganje najgorljivijih razaratelja i fašista kako smo, za Boga miloga, uopšte dovde došli. Lako je biti čovek među ljudima, ali kako to ostati sam ispred vremena?

Vatrogasac iz Supetra pokušao je to doslovno biti, stati na put stihiji pa su i njega polomili sunarodnici koji očekuju da im ovaj čuva imovinu i poslednje nacionalno zrno mozga od njih samih. Razum u sudaru s kolektivnom mahnitošću uvek dobije po njušci. Kao taoci najgorih smemo se čuditi jedino onda kad se dogodi nešto potpuno suprotno od onoga što se događa stalno. Neprekidno potencirati srpstvo kao fantomsku pretnju, Rome kao prljavi obraz multilateralnosti, izbeglice kao antikrstaški rat, gejeve kao pederski karakterne devijacije, ateiste kao sataniste, mudre kao ideološke neprijatelje, a mislioce kao tumor na minimozgu nacije neće nas odvesti nigde drugde nego u kaznene ekspedicije čišćenja. Ne mogu slaviti one za koje kažu da su poginuli za domovinu, ali mogu neutešno žaliti za njima zato što su morali poginuti jer su njihove smrti alibi da su dobrovoljno podneli najveću žrtvu, a ne da su žrtvovani s predumišljajem.

Bol koja je ostala iza njih nikada neće biti puštena na miru, ona mora generisati nove boli u naizgled traženju pravde koja bi, da je ima, morala biti vapaj za prestankom. Za mene je već kasno, ali za decu koja sada odrastaju nije ni počelo. Moja je mladost potraćena putovanjima od kosturnice do kosturnice i koliko god strašne prizore oživljavale, nisu nas odvratile od toga da se pokoljemo. Mogu li kosturnice iskrvljene iz tog pokolja imati lekovit učinak na decu koja ih sada obilaze? Trebalo bi prestati u njihovo ime pripremati frekvenciju emocionalne napetosti iznad one visine na kojoj prosečan mozak ne može čuti. Vrisak ugroženih postaće višeglasan zbor, atonalna polifonija komponovana svaka iz svog solističkog ugls. Kada uspemo razaznati glavnu melodiju, shvatićemo da je to zato što smo i sami zapevali u tom zboru; preplašeni, progonjeni i u manjini koja je samoubilački mislila da pravda i razum jednostavno moraju pobediti."

(Telegraf.rs/Večernji list)