Sanja se posle porođaja razbolela, jedva se kreće i ima jedan san: Nemam drugarice, nemam gde da idem, ovo me ubija (VIDEO)

Najveći oslonac u životu joj je njen otac. On joj pomaže u svemu

Sanja Serafimović (36) iz Skoplja priča o svom životu sa cerebralnom paralizom, koja je nastala tokom njenog porođaja. Ona ima porodicu koja se brine o njoj. Nema finanijskih problema, ali je usamljenost ubija jer nema ni drugarica, ni prijatelja, niti gde i kod koga da ode.

Najveći oslonac u životu joj je njen otac. On joj pomaže u svemu, ali ne može da joj bude i drug.

Preporučujemo

U porodičnoj kući njenih roditelja, Sanju Serafimović su posetili reporteri skopskog portala dosie.mk. Zatekli su je kako hoda po kući uz pomoć specijalnih kolica za koja se pridržava. Teško i jedva razumljivo govori, ali njena duša i napaćeni izraz lica sve kazuje.

Vredna je, koliko joj to dozvoljava njena bolest i nejake noge i ruke, ali najviše je boli što je usamljena, što nema ni drugare, ni prijatelje, što nema s kim da popije kafu, da ode kod nekoga u goste.

- Polako, polako, ali sve mogu da radim sama, a najbolje kuvam supu, pohvalila se Sanja ekipi portala dosie.mk, ali je na pitanje da li izlazi sa prijateljima, skrušenim glasom odgovorila.

- Ja nemam prijatelje. Nikoga nemam. Samo oca imam. On mi je jedini prijatelj  i drug.

Zašto nemaš prijatelje ?

- Pa, nemam, svako nešto radi. I ja želim da se družim, da izlazim, makar za vikend, ali nemam s kim.

Kako ti prolazi dan, osim toga što kuvaš, namestaš krevet...?

- Ništa mi nije teško, sve radim. Stekla sam radne navike. Najteže mi je što nemam gde da idem, što nemam drugarice, što nemam nikoga. To mi je najteže, ništa drugo mi nije teško.

Da li imaš Fejsbuk ?

- Imam, sve imam, ali ništa nemam. Ja im pišem, ali mi drugi ne odgovaraju. Niko mi ne piše, ni iz Ohrida, ni iz Bitolja. Ja ih pitam: „Kako si, da li si dobar“, a niko mi ne odgovara.

- Ja bi najviše volela da mi neko dođe na kafu, kao drug, to bi mi bilo najlepše u životu. Drugo mi zaista ništa ne treba, jedino to želim. Ne treba mi ni novac, ni auto, ništa... I da imam auto, gde da šetam i s kim kad nigde nikoga nemam, niti kod koga da odem. Najveća mi je želja da nađem druga za ceo život, ništa drugo mi ne treba. Ali gde da ga nađem, nema ih - jada se Sanja Serafimović.

Otac je stalno uz nju, ali sa svojim mukama i problemima sa kojima se suočava u sistemu gde stvari ne funkcionišu onako kako bi trebale za osobe sa invaliditetom. On ne traži novac, već sistemsko rešenje i organizaciju da bi se olakšao život deci kao što je njegova ćerka.

- Sanja je imala neke kontakte na socijalnim mrežama sa raznim udruženjima, ali to je kratko trajalo. Oni su se distancirali od nje. I ti ljudi imaju potrebu kao što ima Sanja. Ne mora da žive u Skoplju. Mogu da budu u Prilepu, Bitolju, Kavadarcima, nije problem, ja bi Sanju odvezao sa kolima do njih da se vide, da popiju kafu, ali se niko ne javlja. Ponekad dođu rođaci, i to je sve - žali se njen otac.

- Sa finansijama nemamo problema jer smo dobro situirani, ali me strašno iritira i boli nepravda. Sanja je do 26 godine primala dodatak za osobe sa posebnim potrebama, a nakon toga dodatak za „tuđu negu“ u visini od oko 70 evra. Pitao sam koliko uzimaju oni koju usvoje ovakvo dete. Rekli su mi da su ti ljudi dobijali dva do tri puta višu sumu od one koju dobijaju biološki roditelji dece sa hendikepom.

Tražio sam zbog bolesti ćerke olakšice za korišćenje parnog grejanja i vode, ali su me svi odbili jer Sanja nije prikovana za invalidska kolica. Nema prioritet ni kada ide kod lekara, niti za korišćenje fizikalne terapije. Ako sam ne vodiš brigu o svom detetu, sigurno niko drugi neće - veli Sanjin otac.

Pogledajte video:

(D.J.)