Mostar je grad s najviše stogodišnjaka: Otkrili su koja je tajna dugovečnosti i kako da se klonimo zla (FOTO)

"Na području Mostara sa 100 i više od 100 godina evidentirane su 52 osobe, od kojih je 14 muškaraca i 38 žena"

U Mostaru, koji je poznat kao grad svetlosti i sunca, živi najviše najdugovečnijih ljudi u Bosni i Hercegovini. Prema podacima Agencije za identifikaciona dokumenta, evidenciju i razmenu podataka Bosne i Hercegovine (IDDEEA), koje je izneo šef Kabineta direktora u IDDEEA BiH Goran Rakić, potvrđuje da u Mostaru živi najviše stogodišnjaka.

- Broj evidentiranih osoba u BiH koje imaju 100 i više od 100 godina bez obzira da li imaju evidentirano prebivalište ili boravište iznosi 850. Od toga je a na području HNK 101 osoba. Na području Mostara sa 100 i više od 100 godina evidentirane su 52 osobe, od kojih je 14 muškaraca i 38 žena - ističe Rakić za Agenciju Anadolija (AA) iznoseći najnovije podatke za april 2019. godine.

Preporučujemo

NANA FATA IMA 111 GODINA

Živi svedok dugovečnog života u srcu Hercegovine je Fata Husić, rođena Trnovac, koja u 111. godini u mostarskom naselju Zalik živi u porodičnoj kući svojih unuka.

Još uvek je vitalna te svakodnevno obavlja dosta poslova kojih se ne bih postideli i dosta mlađi od nje, a tvrdi da je najstarija ne samo u Mostaru nego i čitavoj Hercegovini.

- Od Nevesinja, od Rabine do Bijelog Polja najstarija sam. Nikog mog akrama nema, ni muška ni ženska - tvrdi Fata.

Uprkos godinama ona se dobro oseća i uživa u životu i svakodnevnim posetama svojih potomaka i njihovih prijatelja, koji ju ne ostavljaju samu.

Nana Fata kaže kako još uvek može obavljati molitvu, da zna dosta sura iz Kurana i da to svaki dan ponavlja.

- Vidim i sada, Bogu hvala, i nešto čujem, a kad je nešto ružno, baš volim i što ne čujem - kaže kroz smeh Fata, navodeći kako je ne čuti ono što ti ne odgovara jedna od metoda dugovečnosti, jer ako ne čuješ što ti ne odgovara nećeš se ni sekirati.

VOLI DA RADI

Govori kako hoda po kući, a kad može, opere i suđe.

- Ruku sam lomila pa ne bude uvek dobro, ali ja im kažem, ako nije dobro ponovite. Ja ne mogu nego kako mogu - kazuje Fata.

Ističe da niko od nje ne očekuje da radi bilo šta, ali ona tako voli, jer je naučila.

Govori da je u životu naučila dosta toga, od molitvi do životnih veština. Preživela je tri rata i razne tegobe, ali je uvek ostala jaka i privržena porodici. Najviše žali što nije mogla da ide u školu i da stekne obrazovanje kao današnje žene.

- Kad sam bila devojka, ženska deca nisu išla u školu da uče. Samo muški su išli u školu po četiri razreda i to je velika škola bila. Kad sam se udala, onda poče onaj srednji rat (Drugi svetski rat), žalosna ti majka. Kad Tito (Josip Broz Tito) dođe, on je pametan za to bio, pa naredi da svako žensko mora da ide u školu od sedme godine, a pre ne da u školu, da žensko ide u školu eto kakav mi je život bio - priča Fata.

Ona je, kako ističe, kasnije naučila svašta, iako gazi 111. godinu uspešno koristi modernu tehnologiju, redovno gleda televiziju i putem medija još uvek saznaje mnogo zanimljivosti. Od svih vaktova danas je kako tvrdi vreme najlepše za život posebno za žene.

- Svaka školu može da uči dokle ona hoće i dokle može samo ako ima uma i pameti, a pamet je glavna i um, najviši car. Ako imaš pamet, imaš sve, ako imaš uma pamti i u dobru i u zlu. Ako bude dobro i jeste dobro, ako bude zlo pamti ga, jer znaš da ne valja. Šta god se radi, radi, šta god znaš, pamti, a radi. Šta god uradiš posle će ti valjati - savetuje Fata, navodeći kako je svakom čoveku potrebna vera u Boga i u životu da bi ostalo bilo kako treba.

ŽIVOT PROVEO KAO ČOBAN

U mostarskom naselju Cernica živi Ibrahim Isić, rođen 1922. godine. Starac na pragu veka života, mladost je proveo kao stočar u Podveležju. Težak život je obeležilo putovanje preko brda i planina po pazarima kako bi prodao stoku.

Vreme provodi u društvu četvoro dece, 11 unučadi i njihovim naslednicima koji mu poklanjaju pažnju, jer iz sigurnosti doma ne izlazi.

- Ne izlazim odavno nikuda. Išao sam pre u džamiju tu i klanjao, išao na podne i na ikindiju, sad ne mogu, ne smem da hodam - kaže Ibrahim .

No molitvu ne propušta ni u porodičnom domu gde je okružen ljubavlju i razumevanjem, a sve što se napolju događa saznaje od svojih najmilijih i putem medija, koji mu svakodnevno donose i zanimljive sadržaje putem televizijskih ekrana.

- Svašta gledamo, svakakvih čuda, partizana, četnika, svašta, političare, onda one hafize i hodže, sve to bude na televiziji - kazuje Ibrahim.

NO ČESTO SE SETI I ŽIVOTA KADA JE BIO U PUNOJ SNAZI

- Pre sam bio čoban, čuvao sam stoku, ovce, koze, konje. Sve smo pre imali. Nikad nisam radio na državnom poslu i sada nemam penzije - kaže Ibrahim. No to što nema penziju, ne smatra problemom niko u porodici, jer kako kroz smeh kažu njegova penzija su njegova deca koja mu omoguće sve što treba.

- Voleo bih malo da hodam, ali ne mogu, ne smem. Nisam otišao na selo ima 20 godina - kaže Ibrahim navodeći da je 20 godina prošlo i od smrti njegove supruge Zejne s kojom je živeo od 28. godine u skladnom braku i dobio i odgajio četvoro dece. Često je se seti i nedostaje mu da uživaju u starosti zajedno.

- Tako je to, u životu svašta. Sad gledam televiziju, malo hodam po kući , prolazi vreme. Slabo znam da čitam, nisam išao u školu nikako - kaže Ibrahim.

Zbog toga sa ponosom ističe da je naučio arapski jezik od hodže koji je decu podučavao na selu. Ima vremena na pretek pa gledajući albume i sećajući se proteklog vremena i života nekad uzme da čita na arapskom jeziku čime se jako ponosi i danas.

Obrazovanje i odgajanje mladih generacija bio je posao koji je voleo i živeo Fadil Muštović koji je rođen 14. februara 1926. godine, ističući da je posebno ponosan na svoj rođendan, jer je kako voli da naglasi to dan kad se slavi i godišnjica oslobođenja Mostara u Drugom svetskom ratu.

Bio je profesor Odbrane i zaštite u Mostaru, odgajio je brojne generacije i ponosni je dobitnik brojnih priznanja za svoj rad, čak i od predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita, kojeg s ponosom spominje kao i vreme u kojem je živeo i radio.

- Život sam proveo sa mladim ljudima koji nisu bili verski orjentisani, već su bili upućeni da naša zajednička snaga bude vezana i čvrsta za dobrobit čitave zemlje - kaže Fadil.

LEPŠI ŽIVOT U SEĆANJIMA

Iako je u penziji već godinama, verno čuva sećanja na život u kojem je bio najproduktivniji.

- Od kad sam u penziji najviše volim da gledam fotografije i da se sećam omladine - kaže već davno panzionisani mostarski profesor pokazujući uredno složene albume.

Ističe da je sve fotografije slikao sam, jer je voleo da fotografiše i da beleži uspehe svojih učenika, kolega i one koje je sam postizao. S ponosom pokazuje odlikovanje iz 1979. godine od predsedništva SFRJ, kao i  brižno arhivirane novinske isečke, među kojima je i intervju u tadašnjem renomiranom magazinu "Front". Naglašava da tada nije bilo puno medija i da je trebalo medijski prostor vrednim radom zaslužiti.

Albumi govore najbolje o njegovom životu s bogatom prošlosti, koju verno čuva svakodnevnim pregledavanjem i prepričavanjem događaja s onima koji ga posete. Posebno je ponosan na fotografije sa svojim učenicima i kolegama profesorima.

- Sve sam ovo ja slikao i slagao, jer sam neverovatno voleo svoj posao, voleo sam život - kaže Fadil vraćajući se na albume svojih učenika i razgovore o putovanjima na izlete.

- Mlade đake sam vodio na strelišta, učio ih kako se gađa puškama, ali grupe đaka vodio sam i na izlete, upoznavanje naše Jugoslavije, ali i na maturaske zabave - kaže Fadil napominjući da je i nakon odlaska u penziju dobijao pozivnice na godišnjice matura svojih učenika i uživao u osvežavanju sećanja na te dane sa njima.

TAJNA DUGOG ŽIVOTA

Sadeta Sefić, predsednica Dnevnog centra "Kuća otvorenog srca" za dostojanstveno starenje u Mostaru, kaže da je Mostar s opravdanim razlogom grad najdugovečnijih ljudi.

- Tajna dugovečnosti građana Mostara je, pre svega, podneblje sa puno svetlosti i sunca, ali i relativno zdravom okolinom, kao i filozofija života koju žive. Poznato je da imamo jako puno sunca, zdravu, nezagađenu okolinu još uvek, pogotovu ova populacija sada i generacije sada starijih osoba imaju neku svoju filozofiju života gde sami sebe stavljaju uvek na prvo mesto.

- Svi ovi ljudi koji imaju oko 100 godina imaju neku sposobnost da odagnaju sve negativno od sebe. Svi se oni baziraju samo na lepe stvari i pamte lepe trenutke, kao uvek treba zaboraviti ono što je ružno i ono što im nagriza um, srce i dušu. Tako su nas i savetovali da se pamte samo lepe stvari, jer ono što se pamti to čovek i ispoljava. Mislim da je to još jedan razlog pored zdrave hrane, okoline, puno sunca i vode koju u Mostaru i Hercegovini imamo - pojašnjava Sefić.

Uz sve to smatra važnom i veru koja nalaže da se ni u čemu ne preteruje.

- Svi su im saveti i poruke mladima da osaburaju, da ne preteruju ni u čemu i da sve rade u životu s merom. Da veruju u Boga, jer je on sve stvorio. Da ne primaju srcu negativne stvari koje se dešavaju u okolini i politici i da se ne mešaju u ono što ne mogu promeniti. To je uz prirodne blagodati, filozofija njihovog dugog života - zaključila je Sefić.

IPAK, MOSTAR JE I DALJE PODELJENI GRAD

Da li je Mostar podeljen grad – pitanje je koje u gradu na Neretvi nikad nakon rata ne prestaje biti aktuelno. Grad je već pet godina na papiru jedinstven, a u životu zapravo duboko podeljen. To pokazuje i anketa od pre nekoliko godina koju je uradio mostarski portal rtm.ba, a koja je pokazala da više od 80 odsto ispitanih misli da je Mostar podeljen.

O podelama na leve i desne, istočne i zapadne, i danas svedoče paralelne institucije. Deca idu u hrvatske i bošnjačke škole, Mostarci se leče u dva medicinska centra, putuju sa dve autobuske stanice… Imaju Mostarci i Pozorište i Kazalište.

Neretko se dešava da političari i verski službenici preko medija vode "rat" čiji je zapravo Mostar.

No, uz sve ovo, većina pravih Mostaraca teško da će priznati da je njihov grad podeljen. Jedan od njih je i profesor nemačkog jezika Toni Šarac koji kaže da možda izgleda da je Mostar podeljen, ali da to zapravo nije istina.

Ono što se u Mostaru često navodi kao najočitiji primer podele jeste i zamena stanova s jedne na drugu obalu reke. Mlada profesorka engleskog jezika Josipa Puljić ipak smatra da nije u pitanju bežanje od komšija, nego jednostavno bezbednost ljudi.

(Telegraf.rs/Andolija/Politika)