Četiri sestre su razdvojene kad su ostale bez roditelja: Sada imaju samo jednu želju - da ponovo žive pod istim krovom (VIDEO)

Kuća koja ih podseća na detinjstvo je u trošnom stanju, a sestre nemaju novca da je same obnove

Kada su bile male napustila ih je majka, a potom umrli i baka i tata. Četiri sestre ostale su same na svetu i razdvojene po hraniteljskim porodicama, čekajući dan kada će ponovo biti na okupu, pod porodičnim krovom, mestom koje smatraju domom. Danas je dom trošna kuća, zapuštena i propala, a one nemaju novca za obnovu. I kao već stotine puta do sada, ta je iskrena želja privukla one koji će im pomoći da ostvare san. One koji nisu ostali imuni na želju skromnih i vrednih devojaka samo da one, četiri sestre, ponovo budu zajedno, pod istim krovom. Da njihov san ne propadne, akciju je pokrenula udruženje Zipka iz Varaždina.

Golih zidova i prašnjavih podova, kuća u raspadu za njih i dalje dom, jedini pravi, kaže Mihaela, najstarija od četiri sestre Majhen. Za nju, Klementinu, Barbaru i Luciju to je mesto najlepših uspomena.

Preporučujemo

Smeh i cika dok su bile devojčice odjekivali su skromnom kućicom u Novakovcu pokraj Varaždina, ali njihovo detinjstvo bilo je sve samo ne lako. Kada je Mihaela imala sedam, a najmlađa Lucija jedva dve godine, napustila ih je mama. Otišla je i više se nikada nije vratila. Lucija, najmlađa od četiri sestra, majke se ni ne seća, a njene suze Mihaelu najviše bole.

Klementini i Barbari o tome je teško i da govore. Šta se zapravo dogodilo, kažu, nisu baš bile ni svesne. Jednostavno su bile premalene. Život je išao dalje. Imale su baku i tatu, i mesto na kojem su nastajale nove uspomene. Njihova imena na vratima ormara, crteži na zidovima tragovi su detinjstva koje će zaustaviti još jedna porodična tragedija - smrt bake, događaj nakon kojeg je Mihaela morala brzo da odraste.

- Nije baš bilo lako kada sam shvatila da je sve na mene palo jer sam najstarija sestra. Nije mi baš svejedno bilo. Znam da se moram brinuti o tati, o sestrama, kako budu u školu išle, šta će ručati pre nego što odu u školu, posle kada dođu kući - priseća se Mihaela.

Za njih bi, kaže, dala sve. One su njene maze, najbolje sestre koje bi iko mogao poželeti, a ona je njihov oslonac i temelj.

U kuhinji pokrivenoj prašinom, svaka sitnica budi uspomene: na palačinke koje su pekle na starom šporetu, na variva koje je ona kuvala, a sestre s negodovanjem jele, na sve ono što ih je tata Josip učio, on sam sa svoje četiri devojčice.

- Ja za njega imam samo reči hvale. To je najbolji tata kojeg može neko da ima. Sve smo dobile, šta god smo htele sve nam je omogućio dok smo bile mlađe i slušao nas je kakve god smo probleme imale ili u školi ili ovako doma. Stvarno, duša od čoveka' - priča najstarija sestra.

Jednog je jutra 2014. godine, nakon odlaska majke i smrti bake, po treći put stao celi njihov svet. Sve što su znale i na šta su računale, toga je jutra prestalo da postoji. Njihov je tata umro. Rekli su im da je tata bolovao od tumora na mozgu, da je to bio razlog njegove smrti. I tako su ostale same.

Najmlađoj sestri je 12, a najstarijoj tek 17 godina. Ostale su bez ikoga na svetu i s velikm strahom nad glavama. Završile su prvo kod rodbine, a potom u hraniteljskim porodicama, kod teta koje su, kažu, bile najdivnije na svetu. Ali nisu bile zajedno i nisu bile kod kuće, tamo gde pripadaju.

Zakon je jasan. Kada završe školu i postanu punoletne, imaju još svega godinu dana pravo da borave kod udomitelja. Nakon toga moraju same da se snađu.

Mihaela radi i živi kod dečka. I Klementina je zaposlena i još kod tete udomiteljke, baš kao i dve mlađe sestre. Lucija planira da upiše fakultet. U kuću žele da se vrate i zato je često obilaze i čiste, održavaju koliko mogu, ali obnoviti je tako da bude prikladna za život, za sestre je nedostižno.

Njima nije toliko važno kako će kuća izgledati, kakav će biti nameštaj ili boja zidova. Važno im je samo samo jedno - da kuća postane dom, da san postane java.

(Telegraf.rs/novatv.dnevnik.hr)