Najniža žena u Makedoniji jedva sastavlja kraj s krajem: Toliko je niska da jedva dohvati kvaku na vratima, a nema nikoga da joj pomogne (FOTO) (VIDEO)

Najteže joj je što nema majku koja joj je umrla na njen 13-ti rođendan. Rođaci su je, dok je još bila devojčica, često tukli i terali iz kuće

Slavica Dimovska je visoka samo jedan metar. Ona je najniža žena u Makedoniji. Toliko je niska da jedva dohvata i kvaku na vratima. Ima 61 godinu i živi u opštini Čaška u centralnoj Makedoniji.

Ovu izmučenu ženu posetili su novinari skopskog portala dosie.mk. Iako živi u nemaštini, jedva sastavljajući kraj sa krajem, Slavica ih je dočekala raširenih ruku i sa širokim osmehom na licu, a nakon srdačnog i prijateljskog zagrljaja poslužila ih je sa slatkom.

Preporučujemo

>>> Goran je samohrani otac troje dece koji umesto plafona ima šatorsko krilo: Borio se na Kosovu, a sada u njegovoj kući miriše samo trulež i bolest (FOTO)

Slavica je poreklom iz obližnjeg sela Nežilovo. Ima rođake, braću i unuke od njih, ali niko se ne brine o njoj. Iako invalid, ona se sama probija kroz život i očajnički bori sa nemaštinom.

Najteže joj je što nema majku koja joj je umrla na njen 13-ti rođendan. Rođaci su je, dok je još bila devojčica, često tukli i terali iz kuće.

U selo Čaška, koje je centar istoimene opštine, doselila se sa svojom bratanicom. U početku je zbog svog niskog rasta imala problema, ali su je žitelji ubrzo prihvatli kada su uvideli o kakvoj se dobroj i vrednoj osobi radi.

Slavica živi u staroj i ruiniranoj kući, koja nije njena, ali, kaže, ima bar kakav - takav krov nad glavom. Sa 4.000 denara (65 evra) mesečno jedva sastavlja kraj s krajem, pa je više gladna nego sita. Ovo je njena tužna priča.

- Život mi je veoma težak. Muči me velika nemaština. To se više ne neizdržava. Trebaju mi lekovi, moram da se lečim, da plaćam u bolnicama, a nemam dovoljno para ni za hranu. Niko mi ne pomaže, ni iz opštine Čaška gde sam tražila pomoć. Bila sam i kod gradonačelnika, a on mi se izvikao: "Da nećeš možda da ti dam pare iz mog džepa". Ja sam mu na to odgovorila da ne želim pare od njega, niti iz njegovog džepa. Znam da je opština nekima davala donacije, pa sam mislila da i ja mogu da dobijem. Jesam mala rastom, ali nisam glupa. Imam mozak, ali i on može da mi otkaže od svakodnevne muke, nemaštine i nervoze - ističe Slavica.

- Tri godine sam učila u invalidskoj školi u Zavodu za rehabilitaciju dece i omladine. Završila sam za šnajdera. Prijavljivala sam se i u Biro rada i u socijalno. Pletem šplihoznice i džemperiće za bebe, pletem za pare da bi nekako preživela. Dobri ljudi mi ponekad daju ponešto od odeće. Evo, ovo na meni nosim više od pet godina. Imam i jedno novije parče, koje čuvam da se obučem ko čovek kad izlazim napolje. Neću da me ljudi gledaju u dronjcima.

Kako kaže, pored nje se nalazi starački dom i preko njih, na rate, kupuje drva za ogrev.

- Ni od koga nemam pomoć. Sve moram da platim, ali sa čime, sa mojih 4.000 denara. Pod je betonski. Soba je puna vlage. Hladno je. Kuća je puna pacova. Ima ih na sve strane. Mačku sam uzela da ih lovi, ali ih ima toliko puno da ni ona ne može sve da ih pohvata - tužno priča Slavica.

Kaže da se kupa u lavoru. Pošto nema bojler, u loncu zgreje vodu i tako se kupa, ako se to može nazvati kupanje.

- Često se i poparim jer ne mogu da držim težak lonac sa vodom, ali šta da radim, takva mi je sudbina, takav mi je život - zaključuje Slavica tužno sedeći na hoklici, sa koje su visile njene nožice.

(D.J.)