Mladića su zlostavljali u školi jer je dislektičar: Ožiljke i posledice vuče i danas, ali je poruka koju šalje toliko moćna da će se svako zamisliti (FOTO)

O disleksiji se javno veoma malo govori, a još manje o problemima i traumama kroz koje prolaze te osobe tokom školovanja i odrastanja

Kire Ivanov, mladić iz Skoplja, dislektičar je i na korak je do diplomiranja. Tokom celog svog školovanja on je na svojim nejakim plećima nosio sav teret obrazovnog sistema. Posledice i ožiljke od maltretiranja i iživljavanja svojih vršnjaka u školi i van nje Kire i danas oseća, ali, ipak, nikoga ne mrzi.

To što on ima, nije bolest, već poremećaj sposobnosti pisanja, čitanja ili razumevanja pročitanog. O disleksiji se javno veoma malo govori, a još manje o problemima i traumama kroz koje prolaze te osobe tokom školovanja i odrastanja.

Preporučujemo

To je podstaklo mladog Kireta Ivanova da javno otvori svoju dušu i da kroz tužnu i na momente traumatičnu priču skrene pažnju društva na probleme sa kojima se suočavaju dislektičari.

Njegov Fjesbuk status prenosimo u celini.

- Avgust je pri kraju, dani postaju sve kraći, noći sve hladnije, a mene još uvek hvata anksioznost od pomisli da dolazi 1. septembar.

Iako imam 23 godine i nalazim se pred diplomiranjem, ja i dalje osećam strah od tog datuma. Imao sam poteškoća sa učenjem. I još ih imam. Čudno mi je bilo kako je neko mogao tako brzo da zapamti najprostiju definiciju, a meni je za to trebalo vremena i vremena, kako je neko mogao toliko tečno da čita, a meni su reči šetale po udžbenicima, kako je neko mogao da ne meša slova dok piše, a moje sveske su bile pune škrabotina...

U srednjoj školi sam doznao da imam disleksiju.

Ali, ipak, to nije bio razlog da mrzim da idem u školu. Bio sam mirno detence, povučeno, uplašeno. Iz nekih razloga sam bio baš mršav, koliko god da sam jeo. Volio sam likovno. Imao sam jednog najboljeg drugara, i puuuno drugarica. Fudbal i bilo koji drugi sport su za mene bili "špansko selo". Mrzio sam fizičko.

To su bili dovoljni razlozi da moji vršnjaci nada mnom vrše buling. Skoro svaki dan sam bio maltretiran u školi. Psihički i fizički. Skoro svaki dan moji vršnjaci su nalazili razlog da me udare ili da mi kažu neku pogrdnu reč. Od prvog do osmog razreda sam trpio psihofizičku torturu u školi.

Ne mogu da vam opišem koliko sam mrzio da idem u školu. I koliko sam mrzio sam sebe. I koliko sam bio nemoćan da bilo šta preduzmem.

A znate li šta je bilo najžalosnije? Svaki dan sam se žalio učiteljici, svaki dan sam se žalio razrednoj. Narednog dana je opet sve bilo isto. Zvali su ih na stranu, razgovarali sa njima, ali džabe. Pedagog i psiholog u školi su bili za ukras. Figure zatvorene u kancelarijama na kafe-razgovoru. Nikoga nije bilo briga o mentalnom razvoju deteta. Nikoga nije bilo briga da li neko maloletno dete odlazi kući istraumatizirano, preplašeno, poniženo i maltretirano.

Učili su nas da okolina formira karakter čoveka još dok je mali, ali nikoga za to nije bila briga. Bitno je bilo da se održi prosek učenika – dece roditelja višeg socijalnog statusa u društvu: doktora, zubara, gazda firmi, biznismena...

I tako, mnogo godina kasnije, ja prvi put javno, preko fejsbuk statusa, progovaram o mojim tegobama koje sam trpio dok sam rastao. Nisam ni mojima, kući mogao da kažem. Bilo me je strah. Ali da znate, opraštam mojim vršnjacima. I posle mnogo, mnogo godina, I can not hold grudge.

Sada kada sam zreliji, shvatio sam da oni nisu bili krivi što su me maltretirali, već njihovi roditelji. Deca, ali ne uvek, su odlika njihovih roditelja. Roditelji su krivi i uvek će biti krivi o odnosu njihove dece prema okolini.

Vidim da neki iz moje generacije počinju da postaju roditelji, pa vas savetujem da vaspitavate svoju decu sa ljubavlju, a ako postoji porodično nasilje, da li na dete od vašeg bračnog druga ili između vas – prijavite. Ni u kom slučaju ne dozvolite da trpi vaše dete, a da posle svoj gnev istresa u školi na nekom mirnom detetu. Naučite decu na ljubav, naučite ih da poštuju sve, bez obzira na pol, boju kože, etničku pripadnost, socijalni status...

A ako ste učitelj(ka), nastavnik(ca), profesor(ka), pedagog(škinja), psiholog(škinja), direktor(ka), pozivam vas da ne budete indiferentni prema ovakvom ponašanju učenika prema učeniku. Buling je ozbiljan problem. Potražite njihove roditelje i obavestite ih. Buling ne sme da se ignoriše. Ostavlja trajne posledice. Jedina odgovornost u školi nije vam da predavate lekcije i uzmate plate.

Preuzmite odgovornost - napisao je Kire Ivanov.

VIDEO Beskućnica iz Pančeva, ima 85 godina, spava na ulici i tvrdi da je žrtva maltretiranja:

(D.J.)