Nikola, Vlada i još nekoliko ljudi koji su odlučili da napuste sve i počnu ispočetka, skromno, u prirodi, sa životinjama: Ovako izgleda njihov život (VIDEO)

Rođen je u Trstu pre 30 godina, gde je pohađao studije arhitekture i povremeno konobarisao, a onda je jednog dana pre sedam godina odlučio da promeni svoj život

Nemamo često priliku da čujemo priče o ljudima koji su odlučili da napuste savremeni način života i boravak u urbanom okruženju zamene nešto mirnijim i izolovanijim mestom. Imali su sve u životu, a onda su jednog dana doneli odluke zbog kojih se više nikada nisu pokajali, jer su zahvaljujući njima uspeli da promene svoje živote. Takav korak nije lako preduzeti ali ova trojica muškaraca ističu da im je život sada mnogo kvalitetnije, da se bolje osećaju i da se nikada ne bi vratili na staro.

Seksi maneken je rešio da postane monah Dionisije: Skroz je promenio svoj život i odlučio da ga posveti Bogu (FOTO) (VIDEO)

Federiko Delise

Federiko Delise je mladić koji sa svojim magarcem, psom, ovcama, kozom i jarićima putuje po svetu. Dok se svi u Hrvatskoj trude da produže trajanje turističke sezone, mestu Bast pod biokovskim stenama je, zahvaljujući 30-godišnjaku rođenom u Trstu, to i uspelo, piše Slobodna Dalmacija.

Iako mladić, doduše, nije zaveden u sistem evidencije gostiju, taj sitni “prekršaj” nije ne može se zameriti meštanima budući da Federiko spava u pećini u starom delu sela. U srednjem delu pećine smešten je on, levo od njega koza Bela i jarići kojima je napravio pristojnu štalicu, a desno magare Moro. Na ulazu, naravno, vreba verni pas Šaj, što na hindu jeziku znači “Božji dar”.

Ova neobična ekipa pre mesec dana se zaputila iz Trsta prema Siriji. Mladi Italijan poveo je sa sobom Mora, Šaja, ovce i Belu, od koje je tokom puta dobio i jariće. Cela ekipa deo je Federikove hodočasničke misije kojoj je cilj da svet učini boljim mestom.

Od Italije, preko ostrva Cresa, Ogulina i Like, pa Dubaca i Brela, stigao je do pećine Volač u Bastu. I tu mu je baš dobro. Umesto mesec dana, odlučio je da ostane čak tri. A onda se nada da će sa svojom hodajućom karavanom nastaviti put prema Bosni, pa preko Crne Gore, Makedonije, Albanije... i da će na kraju stići do daleke Sirije.

Fizički, ovaj neobičan mladić prema pisanju hrvatskih medija dosta liči na Isusa. Visok, crne duže kovrčave kose, sa skromnom, ali ne i toliko zastarelom odećom na sebi i sa svojom mini verzijom “ekipe” iz Nojeve barke. Nije ni čudno što su se stanovnici Basta uskomešali kad su Federika Delisea prvi put videli u lokalnoj radnji dok je kupovao hranu za životinje koje je privezao ispred vrata.

– Tu sam zato što sam hodočasnik. Na putovanje sam krenuo jer želim promeniti svoj život nabolje. Plan mi je da stignem u Siriju... čovek stalno želi da ima više, da vozi bolji automobil, da ima više televizora, mobilnih telefona. E, upravo zato ja želim da imam manje – pojašnjava on.

Tršćanin želi da živi dobro, a da bi to uspeo, veruje da mora daživi skromnije i po uzoru na neka prošla vremena. Smatra da Evropa ne ide u istom smeru kao on, pa je zato odlučio da je njegova budućnost u dalekoj Siriji.

– Tamo se još uvek živi kao što smo mi živeli pre mnogo godina. U Siriju ne idem bez svojih životinja – opušteno govori Federiko.

Rođen je u Trstu pre 30 godina, gde je pohađao studije arhitekture i povremeno konobarisao, a onda je jednog dana pre sedam godina odlučio da promeni svoj život. Dve godine živeo je u Indiji, pa se nakratko vratio u Italiju, piše Slobodna Dalmacija.

Međutim, to mu nije bilo dovoljno, pa krajem oktobra prošle godine kreće u misiju prema Siriji. Ono što je posebno zanimljivo jeste to da je Federiko vegetarijanac.

– Jedem samo povrće, voće, hleb, pirinač i ponekad jaja i mleko - kaže ovaj mladi čovek.

Prehranjuje se tako što u poljoprivredi, maslinarstvu i oko drva pomaže meštanima koji ga plaćaju hranom. Novac od njih, naglašava, ne prihvata.

– Ma, zapravo, bolje je reći da ljudi pomažu meni, a ne ja njima. Kad sam tek stigao tu, u svoj trenutni dom, stalno su mi donosili hranu, koje je bilo previše. Morao sam im reći da više ne donose jer meni ne treba puno. Dogovorili smo se da me pozovu ako treba nešto da im se pomogne, a potom da mi u znak zahvalnosti, ako žele, poklone nešto hrane – kaže skromni Federiko.

Dok većina ljudi u svetu halapljivo želi što više materijalnog, Deliseu je puno bilo da ima i tri umesto jedne vrećice hrane. Sada čeka mart kako bi krenuo prema Bosni i Hercegovini, a zatim i prešao crnogorske planinske vrhove, sa kojih će tada, nada se, već polako otopiti sneg. Na sirijsko tlo planira da stigne sledeće godine.

“Stanje” koje tamo trenutno vlada uopšte ga ne brine. Više je njemu “muka” zbog lošeg ekološkog stanja, gladi u Africi i ljudskog uništavanja planete.

Rat je ništa, što ćemo bez vode?

– Šta je rat u odnosu na to da u budućnosti nećemo imati pitku vodu, čist vazduh i hranu – kaže Federiko, koji sa birokratijom više nema posla, isto kao ni sa lekarima, zubarima i sličnim ljudskim normalnim “pojavama”.

Pasoš je izvadio nekad davno, u prošlom materijalnom životu koji je odbacio. On i dalje važi, ali je nakon što istekne ne planira da ga produži. Ni životinje koje sa sobom vodi do Sirije nemaju potrebne papire, tako da preko granica koje ga tek čekaju planira da ide na sreću. Nada se da će carinici razumeti njegovu misiju i da će ga pustiti sve do Bliskog istoka.

Dok ne dođe vreme za polazak, hladne zimske večeri provodiće i dalje uz zapaljenu vatru u pećini u starom selu Bastu, čitajući Bibliju, Novi zavet i slične duhovne knjige. Uprkos tom štivu, Tršćanin se ne deklariše kao katolik. Veruje u bolji život, bolji svet i Boga koji za njega nema ime, piše Slobodna Dalmacija.

– U Bastu mi je jako lepo i ljudi su odlični. Ima puno trave za životinje i nije puno hladno. Super je tu – veselo će mladić.

Osim čitajući knjige i u brizi za životinje, Federiko vreme provodi i svirajući gitaru. Oko 21 sat već zatvara svoju vreću za spavanje, a budi se sa prvim zracima sunca. Uslovi u kojima sada živi, za koje bi većina rekla da su nehumani, za njega su sasvim normalni.

Priznaje da ponekad čak misli da ima i više nego što bi trebao da ima.

– Želim da promenim svoj život na ovakav, prirodan način. Ljudi moraju ponovno da nauče da žive sa životinjama koje im trebaju za posao, putovanje i hranu. Svi bi trebali da se vratimo načinu života od pre nekoliko vekova u kojem novac nije bio potreban. Ja jednostavno želim da budem dobar za svog boga i ne želim da budem kriv za patnju drugih ljudi – pojašnjava Federiko razloge zbog kojih se upustio u svoju životnu misiju.

Više fotografija možete da pogledate OVDE, a snimak pogledajte OVDE.

Nikola Borić (41)

Hrvat Nikola Borić (39), jedan od najboljih svetskih atletskih trenera otišao je u šumu iznad slavonskog sela Kokočak i počeo je da gradi svoj dom. On, živi kao pustinjak, ne želi internet, struju, vodu. Godine 2015. njegova priča je dospela u javnost i postao je prava senzacija.

Selo Kokočak u Parku prirode Papuk, gotovo i ne postoji na mapi. U Kokočaku je do do skora živelo tek petoro ljudi. I onda, na čuđenje svih, u šumu iznad sela došao je i počeo da gradi svoj dom Nikola Borić (39), jedan od najboljih svetskih atletskih trenera.

Dodatno čuđenje izazvao je najavom da ne namerava da uvodi ni struju, te da mu ne trebaju ni voda ni internet ni televizija ni radio niti drugi ljudi. Ipak, najviše je sve iznenadio kad je rekao da je sve materijalno što je do tada imao u životu podelio prijateljima. Sebi je ostavio tek toliko da kupi zemljište na kojem će izgraditi brvnaru od prirodnih materijala i "uživati u svom duševnom miru".

Kaže, obišao je celi svet, svuda je sa svojim vrhunskim atletičarima dočekivan kao kralj i imao najbolji je mogući smeštaj, ali - nigde nije doživeo da može da pije vodu iz potoka, na primer.

Pregledavajući parcelu koja se nudila za prodaju, između stabala je raširio mrežu za spavanje i na njoj spavao danima. Znao je da će se tamo vratiti. Po povratku u Tursku, u kojoj je tada bio glavni trener atletičarske reprezentacije te zemlje, svom poslovnom partneru je poklonio firmu vrednu milion evra i rekao da ga to više ne zanima.

U poslu u kojem se bavio Nikola Borić je dostigao vrh. Kaže, u atletici se "popeo na Mont Everest, iznad toga nema ništa, a svi ponovni usponi nisu mu bili više zanimljivi".

Od "tekovina civilizacije" Nikola je u Kokočak poneo samo Ladu Nivu, bez koje je nemoguće doći do njegove brvnare, poluraspadajući mobilni, kojeg uskoro planira da "baci u potok” i motornu testeru, kojom je raskrčio šumu. Dok nije izgradio kolibu, spavao je na balama sena pored velikog bureta koje je pretvorio u peć.

Društvo mu pravi tek udomljena maca koju zove jednostavno - Maca.

Vlada Prpić zvani Prpa (70)

Ovaj vremešni gospodin voli svoj život u skladu sa prirodom i svom dom na Velebitu. Prpa je druželjubiv čovek, ali voli i samoću pa je dom ostavio sinu, a on se uputio na obližnje brdo i tamo sebi sagradio novi dom u pećini. Stari dom mu je postao preblizu civilizacije, a brdo kraj Dabarskih kukova, na koje se odselio, ima čarobnu energiju i širi spokoj, piše 24sata.hr.

Gorštak Prpa napisao je dve knjige o flori Velebita i njenim zmijama otrovnicama. Ima svoju metodu postupanja kod ugriza poskoka, koju je dobro naučio jer ga je ta otrovnica ugrizla dosad, kaže, barem desetak puta. Poskoka na Velebitu ima svuda, ali najotrovnije i najopasnije evropske ljutice su Prpini prijatelji.

Velebitski istraživač često sarađuje i sa različitim institutima i fakultetima, pa je naučnicima vodič i saradnik čije ime završi u publikacijama.

Na Baškim Oštarijama, baš u zaseoku Prpići, Prpa se rodio u porodici stočara. Do 15. godine živeo je na visoravni čuvajući ovce. Odselio se u Zagreb, a tokom rata 90-ih se vraća u rodno selo.

Nakon rata se vratio se za stalno u selo. Sagradio je drvenu kućicu, a kako je stari planinarski dom stradao u požaru tokom rata, planinari su malo po malo počeli da dolaze kod njega. Pa je on gradio nove i nove drvene šatore za spavanje i stvar je poprilično narasla, a Prpa je sebi našao novo utočište. Između dve stijene montirao je krov, uveo vodu, koja se zimi ne ledi jer je ukopana u zemlju, a njome se služi preko slavine, kao da je usred grada.

U pećini ima i toplu vodu koju greje preko solarnih panela na padini brda, a ima i struju pa može da čita dugo u noć. Koliko metara drva potroši zimi, ne može ni pretpostaviti jer se vatra u njegovom “brlogu” nikad ne gasi.

Jednom ga je čak posetio i medved, a kaže da ne razmišlja o povratku u Zagreb. Posle nekog vremena, ovaj gospodin je na Velebitu pronašao i ljubav.

Planinarku Danijelu Fasler (64) fascinirale su drvene kućice umetnički nastrojenog domara Vlade Prpića (70), ali su je poznanici upozorili da ga se kloni jer je on "ludak koji se bavi vradžbinama". Ona je njemu bila tek još jedan turista kojoj će se posvetiti, kao i svima, preko volje. Trebalo im je više godina da shvate da su stvoreni jedno za drugo i da žele istu stvar - beg od civilizacije i život na Velebitu poput pustinjaka.

Danijela dodaje da su se viđali jednom godišnje, ali da nisu bili zajedno. Razgovarali su, planinarili, ali se nikada nisu poljubili, čak su počeli i da persiraju jedno drugom, piše 24sata.hr.

- Onda u julu pre tri godine došla sam sa 14 planinara u minibusu. Iskočila sam iz autobusa čim je otvorio vrata. Prpa je trčao prema meni, a ja prema njemu. Ne znam šta nam je bilo, ali čvrsto smo se zagrlili. Rekao mi je: "Lepo da si došla" i tako smo prešli na ti. Govorio mi je da sam strašna žena, da sam najlepša, ali sam ga odbacila. Rekla sam mu da imam muža i decu, obaveze i da se malo zaneo. Ali kada sam došla u Švajcarsku nisam mogla da spavam zbog njega - priča Danijela, koja je ipak uskoro stigla kod njega, a par je zaljubljen kao da su u tinejdžerskim godinama.

Ali onda su došli crni dani. Prpa je oboleo od malignog tumora i oterao je Danijelu od sebe jer je hteo da umre sam.

"Bio sam u psihičkoj krizi, nervozan i ljut. Odmah sam potpisao da neću hemoterapije, zračenja ni da me seku. Uzeo sam pištolj i otišao da umrem na planini, kako su ljudi kod nas ranije radili. Ali od hodanja mi je bilo bolje.

Prešao sam 160 km sa dve litre vode i nekoliko kolačića. Shvatio sam da mogu da se izvučem jer je ključna stvar u glavi. Uzimao sam konopljino ulje i čajeve od lekovitog velebitskog bilja, pa se osećam zdravo. Odbio sam umiranje i rak. Imam pametnijeg posla, a nakon što sam je nazvao, vratila mi se i moja Beba - priča zaljubljeni Prpa.

(Telegraf.rs/A.T.)