Srbi su Amiru zapalili porodicu, a on je odbio da ubije srpsku decu: Muslimani mu prete 25 godina! Ovo je njegova poruka krvavom Balkanu (FOTO)

Amir Reko rođen je u malom selu Gudelj, kod Foče, u kojem su živeli i Srbi i muslimani

Bivši oficir JNA, Amir Reko iz sela Gudelj kod Goražda, spasao je 45 srpskih civila iz sela Bučje od sigurne smrti, a to je učinio samo tri dana nakon što mu je srpska strana u kući spalila majku i nekoliko članova porodice.

Boško i Admira su ubijeni snajperom i zagrljeni otišli u smrt: Pre 24 godine stradali sarajevski Romeo i Julija!

Preporučujemo

Amir Reko rođen je u malom selu Gudelj, kod Foče, u kojem su živeli i Srbi i muslimani. Tu je rastao, a majka ga je učila da bude fino vaspitan, da poštuje starije, da bude čovek. Da upiše Vojnu akademiju, Amir je želeo još kao mali, vodili su ga njegova borbenost i želja za pravdom, ali i želja da na njega budu ponosni roditelji, selo, meštani.

A onda se desilo da je SFRJ počela da se raspada. Amira je to zadesilo u Zaječaru, a rat u Bosni ga zatiče na mestu oficira JNA. S jedne strane, imao je potrebu da čuva bratstvo i jedinstvo, da bude veran JNA, ali situacija na terenu je bila nešto sasvim drugo. Ostao je u armiji sve dok se rat nije prelio na teritoriju BiH, i dok borbena dejstva nisu počela u njegovom rodnom mestu.

Dobija informaciju da su srpske snage okupirale Foču, i njegovo selo koje je blizu, i tada je doneo odluku da dezertira. 

- To je teška odluka i nju donosite potpuno sami - kaže Amir. Odluku je saopštio svojim prijateljima, pre svega Draganu Simiću koji je tada bio u Nišu. Da odlazi u svoje selo da bude sa svojim roditeljima i familijom.

Dragan ga je, bez ikakve osude, pitao: „Šta ti mogu pomoći“? Rekao mu je da će mu pomoći da prođe teritorije koje su pod srpskom komandom, ali da posle mora sam da se snalazi. 

Dvojica prijatelja i dvojica oficira kreću zajedno ka Bosni, na teritoriju na kojoj obojica mogu biti ubijeni. Amir - jer je musliman, a Dragan - jer pomaže muslimanu.

Došli su do Ustiprače, tačnije do mosta na Limu, ali je vojska koju su tu zatekli donela odluku da ih ne pusti, već da moraju da idu u glavnu komandu. To je značilo da je Amir, dezerter, trebalo da se sretne sa svim glavnokomandujućima za napad na Goražde. 

Tokom vrlo neprijatnog razgovora sa dvojicom vojnika na mostu, a zahvaljujući Draganovom odsečnom nastupu, vojnici su spustili oružje i pustili ih da prođu tu deonicu puta. Sledećeg dana, na putu ka Ustiprači, nisu više bili sigurni da će preživeti. 

Dragan Simić svedoči da je znao šta mogu da očekuju, da je bilo opasno, ali da zna šta njegovom prijatelju znači da bude sa svojom porodicom. Tražili su od Dragana da ubije svog prijatelja, ili će oni. Ali, nisu. Dragan je Amiru spasao život. Dvojica prijatelja se tu rastaju, ne znajući da li će se ikada više videti i da li će njegov prijatelj stići do sela živ, jer ako ga nisu ubili sa ove strane mosta, ne znači da ga neće ubiti njegovi na pola mosta, ne znajući ko je.

Amir nije imao izbora. Ako pripucaju, skočiće u vodu, to je jedina misao koju je imao. U tim trenucima, strah je normalan, ali je jača misao o majci, o svojim najbližima, i to ga je jedino vodilo napred. 

Nije se desilo ništa. Amir je prešao most. Mahnuo je prijatelju i to je za 25 godina bilo poslednji put da su se videli i znali nešto jedan o drugome.

Stigao je u Goražde. Mislio je da tamo postoji komanda kojoj će se prijaviti, ali je zatekao samo anarhiju i beznađe.

Amir je jako brzo preuzeo komandu. Jednog jutra je došao kurir da podnese izveštaj s fronta. Ne znajući kome raportira, kurir je rekao da su u selu Gudelj srpske snage smestile meštane u jednu kuću i žive ih zapalili. Počeo je da nabraja imena porodice Reko, sedmoro njih, među kojima i ime Amirove majke. 

- Postoji li veća kazna za nekoga nego da mu majku zapale živu? Može li se čoveku nešto teže desiti, nego da mu neko izgori u živoj vatri - objašnjava Amir kako se u tom trenutku osećao. Amir zna ko su ljudi koji su uradili to zlodelo. Jedan od njih živi u Kanadi.

Nekoliko dana kasnije, Amir kao glavnokomandujući, dobija naređenje da uđe u selo Bučje, u kojem je tog momenta bilo 45-oro Srba. Komanda je glasila: „Očistite selo!“

Dobio je zamerku što se toga nije i sam setio ranije, a on je provokativno pitao: „Šta to znači očistiti, hoćete decu da pobijem“? Rekli su mu: Da!

Rekao je da on to neće izvršiti. Poslali su drugu brigadu da to uradi, oni su krenuli, ali je Amir rekao da će poći sa njima. S namerom da spreči pokolj. Naredio je da ne sme ni jedan metak da se ispali, dok Amir ne završi razgovor sa Srbima. Došla su trojica Srba i rekao im je u kakvoj su situaciji, da se moraju predati, i da im on može obezbediti da se spasu.

Poverovali su mu, plakali su i odlučili da predaju oružje. Amir im je rekao da će ih pobiti vojnici kojima su porodice žive spaljene. Amir im je vojničkim tonom naredio da se sklone i da niko ne sme ništa da kaže i uradi bez njegove komande. Srbima je rekao da imaju dve opcije: da predaju oružje i da će im pomoći da odu, ili će biti ubijeni.

Sin jednog od trojice Srba sa kojima je Amir pregovarao, Milivoje Čarapić, svedoči za Život priča da su Bučjani, među njima i on, tada ostali živi samo zahvaljujući bogu i Amiru Reku. 

Amir ne smatra da je to junačko delo, samo delo čoveka i da ga to ne razlikuje od drugih Ljudi, sa velikim Lj. Zato veruje da ova priča treba da ostane samo kao neka poruka, a ne kao neko herojstvo.

Želju za osvetom nije imao, jer mu je sve vreme pred očima bila majka, njeno vaspitavanje, njene reči i poruke. Uprkos slici da je izgorela, jer su je zapalili ljudski izrodi. Kaže da mu je majka šapnula da uradi to što je uradio. Jer, dobrota mora pobediti, drugo ništa nema smisla.

Zbog toga što je spasao Srbe, Amir dobija informaciju da hoće da ga likvidiraju muslimani. Nalogodavci njegovog ubistva su i danas na vlasti.

Posle svega toga, Amir se obreo u Danskoj, kao izbeglica. Takav kakav je, neustrašiv i uporan, snašao se, počeo veliki i unosan biznis. Osniva porodicu, dobija dve ćerke, ali mu brak ne opstaje.

2008. godine odlučuje da se vrati u Bosnu. I sudbina ponovo upliće prste. Kada je, kao mladić, otišao na Vojnu akademiju, Amir je srce ostavio lepoj Azri, ljubavi svog života. Poštar se propisno umorio razmenjujući pisma, ali kada je jednom došao na odsustvo i želeo da vidi Azru, rekli su mu da se udala. 

Godine su prolazile, Azra i Amir su živeli svoje živote, a da ništa jedno o drugom nisu znali. Rat je oboma doneo porodičnu tragediju – Amiru je spaljeno sedam članova porodice, Azri je rat odneo muža. U velikim i pravim ljubavima postoji jedno pravilo – ako nisu zauvek, onda to i nisu prave ljubavi. Posle 25 godina, Azra i Amir su se ponovo sreli. 

Amir je 2008. godine došao u Sarajevo i sedeo sa jednim drugom. Sa njima su bile dve žene. Kada su otišli, drug mu je rekao: „Znaš li, Amire ko je ona starija žena“? To je majka tvoje bivše devojke Azre. 

Rekao mu je i da Azra ima sina i ćerku, da joj je muž poginuo. On je poželeo da vidi Azru. I video je. Nedugo zatim, poželeli su da se venčaju. To su i uradili. Danas su u braku, presrećni.

Iako nikad nije razmišljao da se bavi politikom, Amir je osnovao narodni pokret „Most 21“, koji treba da povezuje sve narode koji žive na prostoru BiH, otvoren za svakoga koji poštuje temeljna načela zajedničke države. Iako mnogi sumnjaju u njegove dobre namere, Amir veruje da „Most 21“ mora da služi jedino za sastajanje, za uspostavljanje pokidanih veza i da kao nova snaga pokrene promene na Balkanu.

Autorka emisije "Život priča", Tatjana Vojtehovski, napisala je na Tviteru da ona i još neki ljudi sa prostora bivše Jugoslavije planiraju da predlože Amira Reku za Nobelovu nagradu za mir.

Najavu emisije "Život priča" možete pogledati OVDE.

(Telegraf.rs)