Gladna Milica (29) je naša surova realnost i najveća opomena: Rasplakala je sve u porodilištu iako su i ona i beba preživele

U pismu koje je na društvenim mrežama podelila specijalista ginekologije otkrićete zašto

Priča o gladnoj Milici, trudnici koja se zbog neuhranjenosti i drugih pratećih zdravstvenih problema u porodilištu našla mesec dana pre isteka porođajnog termina, pored toga što je naterala na suze novinara koji piše ove redove, prethodno je rasplakala lekare, babice i sve cimerke koje su delile postporođajne dane sa pravom majkom hrabrost!

Majka je držala tek rođenu bebu u rukama i nasmešila se. Izgovorila je TRI REČI, i u sledećem trenutku zauvek zatvorila oči (FOTO)

Preporučujemo

Ukratko, Milica je naša surova realnost. Ona jede jednom dnevno jer nema. Njena majka je preminula, sestra joj se nalazi u hraniteljskoj porodici a otac i suprug nadniče kad im se za to ukaže prilika.

Zašto se sve žene ne porađaju carskim rezom i da li je opasniji ili zdraviji za dete - evo šta kažu stručnjaci

Poseduje malo stvari, ali su one čiste i uredne.

Milica je siromašna, toliko da su glad i nemaština ugrozile zdravlje njoj i njenoj nerođenoj bebi.

Ipak, iz porodilišta je izašla srećna.

U pismu koje je na društvenim mrežama podelila specijalista ginekologije otkrićete zašto:

Suza susu stiže... Koliko je stvarno surova naša realnost ?

Prica jedne doktorke:

"Ulazim u porodilište.. Na porođajnom stolu mlada osoba, 20-ak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka.. Ne čuje se ..

Babica mi prilazi i kaže: "Doktorka, žena je dilatirana 6 cm. Termin porođaja je kraj sledećeg meseca, a beba je baš mala..

- Kako se zoveš? - prilazim ženi.

- Milica - kaže jedva čujno..

- Odakle si? - nastavljam sa pitanjima.

- Odavde..  Tu sam se udala..

- Dobro Milice, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte?

- Da - odgovara kratko..

- Dobro jedem.. Znate doktorka, moj muž radii i zaradii, ne pije.. dobar je ..Svaki dan imamo hleba i ponešto skuvamo.. Lepo živim, ne žalim se.

Ja počinjem da se ledim ... Shvatam da je iskrena.. Da je to stvarno tako.. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.

- Milice, koga imaš ? Brata, sestru?

- Samo sestru doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate mama je umrla, tata radi po ceo dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vredna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace.. A bace dobru hranu.. Kaže on meni: "Milice, našao sam ti muža... I doveo ga... Idi dete sa njim, biće ti bolje nego ovde". I tako sam se ja udala.

-I jel ti lep muž? - pokušavam da se našalim..

- Dobar je - nastavlja da ćuti.. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promeni..

Babica mi donosi njene analize krvi.. Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu.. Teška anemija, hipoproteinemija.

- Znate, ovo je devojčica .. Zvaću je Anđela.... Imam stvari.. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove.. I pelene, imam i pelene.. Nego.. nemojte da se ljutite, mislim da ću da se napnem ...

- Napni se Milice - kažem i gledam u babicu. Svi ćutimo. Nemamo reči.. A iznutra nas steže, boli...

- Hajde Milice, najjače što možeš, napni !

Milica sluša, njeno mršavo telo daje svu svoju snagu.. i ona se porodi.. Beba mršava, ali lepa, plače, crnokosa ..

- Dušo, mama te je dočekala.. Dušo, dajte mi je da je ljubim..

Uzima je grli, ljubi i plače od sreće.. "Dušo, ti si meni sve".

- Koliko je teška doktorka..?

- Evo samo malo, Milice izmerićemo bebu.. Beba je teška 2.200 gr. Terminska beba, beba gladne Milice..

- Lepa je doktorka, stvarno je lepa..

- Jeste Milice, lepa..

Teram babicu da joj donese stvari , da je presvučemo .. Babica obara pogled .. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun..

- Milice je si li gladna, žedna?

- Nisam, ješću kasnije.. Ne brinite, ne treba meni mnogo -  prvi put Milica ima osmeh..

Izlazim iz porodilišta .. Čeka me nizak čovek .. "Ja sam Milicin muž, da li je Milica dobro?". "Jeste", kažem i gledam ga...

Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocepane patike. Ruke, grube, ranjave.... "Porodila se i beba je dobro".. Srećan je .. "Molim vas dajte ovo Milici" i pruža malu kutiju plazme i sok.. "Neka jede.. Treba da doji, a ja cu doći sutra.. Eto krenulo mi, imam da radim"..

Odlazim puna tuge.. To je stvarnost.. Tu oko mene..

Sutradan u viziti, dolazim do nje.. Osmehuje mi se.. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista ...

Shvata moj pogled.. Gleda me u oči i kaže..

- Oprala sam je i osušila se.. Toplo je. Vidite .. - i pokazuje na stočić kraj kreveta. Sokovi, napolitanke, plazme, čokolade..

- Dale su mi, nisam uzela.. Kažu, jedi Milice, vidi kako si mršava a mi debele.

Nameštam osmeh i gledam oko sebe.. Ove divne žene iz sobe su osetile da treba da joj pomognu i donele su joj od uložaka do hrane, a da je pri tome ni jednog trenutka je nisu uvredile.

Dolazi dan otpusta.. Pri polasku, Milica dolazi da se zahvali.

- Hvala vam na stvarima za bebu.. Nije trebalo!

- Neka Milice, uživaj... Nije to ništa...

- Hvala, hvala...

A on ih čeka.. Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu.. ..Tako se valja..

Gledam ih i mislim.. Koliko ti stvarno potrebno da budeš srećan? Zaista ne znam"...

(Telegraf.rs)