TRAŽILI SMO TAJNU SKRIVNICU JNA: Delovalo je kao obična koliba, a kad smo ušli u podzemne tunele, KRV NAM SE LEDILA U ŽILAMA (FOTO)
Tek kad nam je pokazao rukom u pravcu brda na jednu, za stenu zalepljenu staru i od vremena nagriženu drvenu kolibu, shvatili smo da mora da je tu ulaz u skrivnicu
Dvojica mladića iz Skoplja, Andrej Pavlovski i njegov drug, željni adrenalina i uzbuđenja krenuli su u istraživanje Skopske Crne Gore u nadi da će naći podzemno komandno mesto nekadašnje JNA. Bili su „naoružani“ sa džepnim nožićem, video kamerom, baterijskom lampom - i sa puno hrabrosti, jer se na Skopskoj Crnoj Gori često sreću vukovi i medvedi. Nakon tročasovnog lutanja i tumaranja planinom konačno su uspeli da nađu dobro sakriveni ulaz u podzemne tunele. Uključili su video kameru i hrabro ušli, ne znajući šta ih tamo čeka.
Preporučujemo
Praljkov zavičaj u suzama, kažu je spasavao sve u nevolji - i Srbe i muslimane: Gardijan u mestu gde "ništa ne raste osim zmija, kamenja i ustaša" (FOTO)
Rijeka želi da obnovi Titov "Galeb", hrvatski nacionalisti se tome ošto protive: Njujork tajms o najpoznatijoj plovećoj rezidenciji Jugoslavije
Takav osećaj je imao i reporter Telegrafa kada je prvi put pre tri godine zavirio u tu dobro maskiranu skrivnicu bivše JNA na Skopskoj Crnoj Gori, iznad sela Banjani, severozapadno od Skoplja, blizu manastira Sv. Ilija Gornji.
Zajedno sa Milutinom Stančićem, predsednikom Kulturno – informativnog centra Srba u Makedoniji - SPONA i gorštakom Draganom Rajčićem iz srpskog sela Kučevište na Skopskoj Crnoj Gori krenuli smo u avanturu sa neizvesnim krajem. Prethodno smo se u selu Kučevište i Banjani na Skopskoj Crnoj Gori raspitali da li neko zna lokaciju skrivnice. Seljani su nam rekli da su čuli za nju, da je neki objekat na planini jedno vreme čuvala policija, ali da ne znaju gde se on nalazi.
Iako obeshrabreni, nastavili smo dalje, penjući se na Skopsku Crnu Goru. U manastiru Sv. Ilija Gornji zatekli smo dvoje odraslih ljudi, muža i ženu. Dočekali su nas ne preterano ljubazno i sa podozrenjem, a na pitanje da li su čuli i da li možda znaju gde se nalazi skrivnica nekadašnje JNA, muškarac nam je odbrusio da je on prepešačio celu planinu uzduž i popreko i da takvo nešto ne postoji.
Ne obazirući se na njegove tvrdnje krenuli smo dalje, uzbrdo, levo od manastira. Osim stena i šume ništa nije ukazivalo da bi se tu mogla nalaziti skrivnica, pa smo se vratili istim putem odakle smo došli. Kod Sv. Ilije Gornjeg smo naleteli na suprugu domaćina manastira, ali nam ni ona nije mogla pomoći, pa smo se spustili dole niz Banjansku rečicu, pored koje vodi kozja staza ponovo u brdo. Njome mogu ići samo divokoze i divlje životinje, pa nam je kretanje bilo prilično otežano. Veče se već spuštalo, a naš optimizam splašnjavao. Podelili smo se u dve grupe. Sa Stančićem smo krenuli levom obalom Banjanske rečice, a gorštak Dragan Rajičić desnom, tražeći pogledima po planini bar neki znak. Posle izvesnog vremena čuli smo ushićeni poziv Rajčića: „Dolazite vamo, našao sam je“.
SKRIVENI PUT ILEGALNIH MIGRANATA: Otkriven tunel ispod meksičko-američke granice (FOTO)
Sa mesta gde je stajao, ništa nismo primetili. Tek kad nam je pokazao rukom u pravcu brda na jednu, za stenu zalepljenu staru i od vremena nagriženu drvenu kolibu, shvatili smo da mora da je tu ulaz u skrivnicu.
Koliba je ličila na običnu šupu za koju bi ste pomislili da su je čobani nabrzinu sklepali da bi se tu sklonili od nevremena, ili prenoćili u planini. Polomljena i neugledna, ona je, zapravo, krila ulaz u dugačke podzemne hodnike i brojne prostorije nekadašnje skrivnice JNA. Na ulazu se nalaze relativno dobro očuvana drvena vrata sa malim prozorom. Nekoliko metara dublje, u steni su ukopana teška metalna vrata sa železnim točkom na sredini poput onih na sefovima u bankama. Utrobu planine presecaju brojni hodnici, a svaki vodi do neke od prostorija. Jedne veće, druge manje, sve u belo okrečene. Na plafonu postoji instalacija za osvetljenje, koje ne radi, sa starinskim, okruglim prekidačima.
Drvena vrata u čijoj bravi još stoji starinski ključ, vodi do još jedne, manje prostorije, a u njoj, u ćošku odaje nalazi se nekoliko polomljenih stakala od starih petrolejki. Na drugom kraju sobe su još jedna vrata koja vode u drugi tunel skrivnice. Slabo svetlo sa mobilnog telefona kojim osvetljavamo put u mračnom hodniku i hladan povetarac koji odnekle dopire budi jezu i ledi krv u kostima. Dugačak tunel okreće ulevo i završava u steni. Negde na sredini nalaze se metalna vrata. Iza njih počinje drugi lavirint od hodnika. On vodi u drugi, takoreći isti tunel, a sledeća vrata u treći, i kada pomislite da su svi tuneli isti, nailazi se na jedan u čijoj sredini je korito sa vodom. Naredna drvena vrata vode u hodnik sa tri prostorije, veoma male, otprilike dva kvadrata. Sve je okrečeno, deluje čisto kao da nikada nije korišćeno. Takva su i vrata, ofarbana u narandžasto. Iza narednih se nalazi dugačak tunel, a sa leve strane još puno drugih vrata koja vode u veće prostorije, sa drvenim patosom. U svakoj postoji dovod svežeg vazduha i instalacija za struju, telefon i telegraf, koja naravno ne radi. Neke odaje su gotovo nove, drugima je pod iskrivljen i oštećen od vlage. Sve su prazne. Nema nameštaja, niti tragova da je tu nekada bio.
U blizini ovih prostorija nizak tunel, kojim mora da se ide pogrbljeno, vodi do metalnih merdevina koje vode ka vrhu planine. Šta se krije iza nebrojanih drvenih i metalnih vrata u drugim hodnicima lavirinata u utrobi Skopske Crne Gore za nas će ostati tajna. Bez opreme i baterijskih lampi dalje nismo imali hrabrosti da istražujemo, a i sama pomisao da bi se tu mogle kriti zmije ili druge divlje životinje koje tumaraju po planini, ili nedaj bože nagazne mine i eksploziv zaostao iz ratnog konflikta 2001. godine koji se i na ovim prostorima vodio između albanskih terorista i makedonskih bezbednosnih snaga, naterala nas je da odustanemo od daljeg istraživanja.
Kasnije smo doznali da skrivnica na Skopskoj Crnoj Gori danas nema gazdu i da za nju retko ko od zvaničnika zna. Sve institucije - od Armije, Ministarstva odbrane do Direkcije za zaštitu i spašavanje, oglasile su se kao nenadležne za ovaj objekat iz vremena bivše Jugoslovenske narodne armije. Ona je jedino poznata penzionisanom generalu Mitretu Arsovskom, koji je jedno vreme lično komandovao sa ovakvim utvrđenjima JNA u Makedoniji.
- To je trebalo da bude komandno mesto u slučaju delovanja na privremeno zauzetim teritorijama, kada bi na snagu stupali komiteti za Opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu ( ONO i DSZ ). Ta skrivnica na Skopskoj Crnoj Gori je napravljena 50-tih godina, odmah posle Informbiroa, ali se od nje ubrzo odustalo. Napravljen je drugi komandni štab kod sela Sonje na planini Vodno iznad Skoplja. U Makedoniji je jedno komandno mesto bilo i na Stracinu, kod Kumanova – rekao nam je general Arsovski, objašnjavajući da su Makedonija i Slovenija u to vreme smatrane kao pogranična područja koja će biti izložena udaru SSSR i Amerike, a Bosna je trebala da bude srce otpora i bedem odbrane SFR Jugoslavije.
U bivšoj Jugoslaviji su se još od turskih vremena gradili čitavi gradovi, skloništa, aerodromi i pomorske luke ispod zemlje, da bi se armija i njena komanda sakrile od napada neprijateljskih snaga. Najveći broj tajnih, podzemnih objekata JNA podignut je u vreme i po naređenju Josipa Broza Tita. Operiše sa podatkom da je na teritoriji nekadašnje SFRJ bilo 26 podzemnih objekata - u Srbiji ( sedam ), u BiH ( šest ), Hrvatskoj ( pet ), Sloveniji ( tri ), Crnoj Gori ( tri ) i u Makedoniji (dva), mada pojedini penzionisani generali tvrde da je ovakvih komandnih mesta bilo mnogo više, jer su slična, ali manja, imale i niže komande, na nivou armijskih grupa, armija i korpusa. Ako se uzmu u obzir podzemne avio, pomorske i raketne baze, centri veza, radarska postrojenja i skladišta, tih podzemnih objekata u bivšoj Jugoslaviji je bilo mnogo više. Samo mali deo je otkriven za javnost, druga se i dalje čuvaju u tajnosti.
Najskuplji i najmoderniji su građeni pedesetih godina dok je Hladni rat bio na vrhuncu, a Tito strepeo od sovjetskog napada. To su, zapravo, bila komandna mesta za državni i vojni vrh sa potpunom autonomijom za preživljavanje od najmanje mesec dana. Ona su građena duboko ispod planina, tako da ih je štitilo nekoliko desetina ili stotina metara stena. Reč je o prostranim kompleksima sa radnim i delom za odmor, sanitetskim delom, sopstvenim izvorom energije, čistim vazduhom i vodom.
(D.J.)