Probudila sam se i nisam osećala noge: Mina se bori sa najagresivnijim tumorom, njena priča je mantra za sve

*Mina ima najagresivniji tumor karakterističan za mozak, ali se kod nje nalazi na kičmi *U kolicima išla da bodri, kako kaž, svoju Crvenu zvezdu *Obrazovanje joj je jako bitno, pa je u pelenama išla na fakultet

Mina Pošarac (22) rođena je u Sremskoj Mitrovici, ali  živi u Rumi. Ona je vedra i nasmejana devojka, voli sport i Crvenu Zvezdu, a pohađa i fakultet. Nikada nije slutila da joj jedna noć promeniti sve. Mina se probudila i shvatila da ne oseća noge, a za Telegraf.rs otkriva detalje ljute borbe koju i danas vodi sa najagresivnijim tumorom kičmene moždine.

- Svoje obrazovanje počela sam u Osnovnoj školi "Dusan Jerkovc" u Rumi. Tu sam počela i da se pronalazim u sportu, druženju sa vršnjacima, takmičenjima, odličnom uspehu i muzičkom obrazovanju. Dosta stvari me je interesovalo jer sam uvek želela da saznam nešto novo. Bila sam istinski srećno dete, bez i jedne neispunjene želje ali nikada sebična, već požrtvovana i samostalna, spremna da pomognem i da se zauzmem za prave stvari. Nakon osnovne škole upisujem gimnaziju u svom gradu i polako se opredeljujem za interesovanja koja su me najviše privlačila. Ona polako počinju da obeležavaju moj život. On se bazirao na sportu, treninzima, humanitarnom radu u vidu sakupljanja pomoći raznim ljudima kojima je pomoć bila neophodna, ne sluteći da cu ikada ja doći u takvu poziciju - priča Mina za Telegraf.rs:

Preporučujemo

- Stvarala sam uspomene sa ljudima koje volim, stalno se smejala i nisam pravila mesta za negativna osećanja. U srednjoj školi napokon odlučujem koje zanimanje me najviše privlači, upisujem defektologiju. Zašto baš defektologija? Kao što sam to vec navela, moja vrsta hobija bila je pomoć ljudima kojima je to zaista potrebno, mene je ispunjavalo da usrećujem ljude, da gledam njihove iskre u očima dok dobijaju pažnju i neophodnu pomoć. Volim rad sa decom, koja kao takva pružaju neverovatnu količinu ljubavi, te moj izbor profesije smatram najispravnijim za osobu mojih sklonosti-Krećem sa studijama, ostvarujem dobre rezultate, selim se u Beograd, izlazim, upoznajem različite ljude, kolege.. Upoznajem prijatelje za ceo život.. - priča ova hrabra devojka.

Bila je veoma lepa i zgodna devojka.

I srećna... Od te sreće pevušila je u kući.

- Na drugoj godini studija, prošao je januarski ispitni rok, očistila sam ceo semestar, položila sve ispite i vratila se u svoj grad kako bih odmorila od škole i posvetila vreme sebi i porodici.. Kao nagradu za uspehe u školovanju, dobijam svoj prvi auto, idem na personalne treninge, radim na sebi. Težila sam ka tome da razvijem najbolju moguću verziju sebe. Svaki čovek ima svoj životni projekat na kome radi, trudi se i na kraju se rezultat sabira.

- Sećam se tog jednog dana u navedenom periodu kada sam pevala kroz kuću i tako pevajući pomislila: ,,Bože kako je moj život lep, vi ne znate koliko ja samo uživam.''. Samo par dana nakon toga vratila sam se sa treninga i počela je da me boli leva strana leđa, otišla sam kod lekara ali oni su smatrali da je to samo prehlada, da nije nista ozbiljno. U subotu, 26. februara 2022. godine probudila sam se, dan je bio lep i sunčan, sela sam u svoj auto, vozala se po celom gradu, išla na piće sa drugarima i uzivala. Vratila sam se kuci, istuširača i legla u krevet. Kod nas u kući svake nedelje pravi se porodični ručak, na kom se svi rado sastajemo, i pored svih obaveza barem taj jedan dan provodimo zajedno. Nedelja, 27. februar 2022, budim se umorna iako sam spavala celu noć, moj stomak iz meni nepoznatog razloga trne, sedam na krevet i pokušavam da ustanem, tada ustajem i padam - priseća se početka borbe za život.

Suočava se sa teškom dijagnozom i totalnom paralizom od vrata na dole.

- U tom momentu, moj život se menja iz korena. Pozivam svoju stariju sestru koja me brzo odvodi u hitnu, gde me dalje šalju u Sremsku Mitrovicu jer u mom gradu ne postoji bolnica. Odlazimo u Mitrovicu i shvatamo da ja ne mogu ni da mokrim, da postajem retentna, da se moja mokraća zadržava, tada vrše prvu pomoć i šalju me za Beograd u Urgentni centar. Tamo provodim prva 3 dana na intenzivnoj nezi jer je u cvatu još bio virus korone i tako je prosto moralo. Dalje odlazim na neurologiju na dijagnostikovanje moje bolesti, u rekordnom roku otkrivaju da imam tumor na kičmenoj moždini, tada su svi moji organi od mesta na kom se nalazio tumor pa sve do stopala bili oduzeti, kao i noge - priča nam

Sve je na početku, kaže, izgledalo bezazleno a onda je usledila još teža dijagnoza.

- Svima se to na samom početku činilo veoma bezazleno jer tumori mogu da budu i benigni. Operišem se na neurohirurgiji u Beogradu i moj oporavak nastavljam u rehabilitacionom centru ,,Zotović''. Međutim, dolazi momenat kada stižu moje analize i shvatamo da se radi o najagresivnijem tumoru glioblastomu 4 gradusa, koji je karakterističan za mozak, ali se kod mene nalazi na kičmi. To mesto tumora je vrlo retko, skoro nikada viđeno. Moji organi posle operacije počeli su da se regenerišu i vraćaju, činilo se da sve ide na bolje, ali kao što sam već rekla saznajemo da moram da nastavim lečenje u vidu zračnih terapija i hemio, jer se radi o raku. U tom trenutku, najteže je bilo mojoj porodici. Lično ja nisam bila uplašena ni u jednom momentu niti je to delovalo obeshrabljujuće na mene.

Derbi i vatreno navijanje za Crvenu zvezdu iz kolica

- U tom momentu ja sam bila glas razuma, podrške i stub cele porodice. Doktori su i time bili šokirani, često su me pitali od čega sam takva pozitivna, kako je moguće da postoji dete koje se nosi sa takvom situacijom na taj način. Delovalo je kao da je ostatak mog života pre bolesti i dalje bio u meni i nosio me kroz svaki metar borbenog fronta. U jednom momentu bolničkog lečenja u Beogradu bio je derbi, pored cele borbe oko raka ja sam zamolila doktore da odem da gledam svoju Crvenu zvezdu jer me je to ispunjavalo. Vatreni sam navijač Crvene zvezde. Odlazim na derbi u kolicima, ne znajući pravilno da sedim, navijam iz sve snage i bodrim svoj tim kao što sam to radila dok sam bila zdrava. Na meni niko ni u jednom momentu nije video bol, nezadovoljstvo ili tugu.. - priča Mina za naš portal. 

Uz porodicu koja je za Minu uvek bila tu, nalazio se i nalazi se njen dečko.

- Najteži i najemotivniji momenat bio je kada sam posle mesec dana videla svoje roditelje, koji nisu mogli da me posete zbog korone. Viđali smo se putem video poziva.. Ono što je meni bilo najbitnije jeste njihova podrška i podrska mog dečka koji je uz mene bio sve vreme, od moje osnovne škole, sve do sada i koji nijednog momenta nije odustao od mene, iako je izgubio oca od iste vrste bolesti - objašnjava nam Mina.

Obrazovanje joj je najvažnije. Koliko, govori činjenica da je na fakultet odlazila u pelenama jer drugačije nije mogla.

- Dalje odlazim na Institut u Vojvodini gde se primenjuju zračne i hemio terapije. Sve podnosim u najboljem redu i ako sam tada psihički bila lošije, iz razloga što je od kortikosteroida, lekova koje sam pila moje lice i telo počelo da se menja. Tada sam prvi put zatražila i pomoć psihologa koji mi je zaista pomogao i vratio me na pravi put. Vreme u bolnici odlučujem da provedem učeći i spremajući ispite. 10. juna izasla sam iz bolnice, skinula kateter, i već 14 juna položila sam svoj ispit. Na fakultet sam išla u pelenama, polagala ispite celo leto i ostvarila budžet, na šta su svi moji profesori, doktori i porodica bili ponosni i šokirani u neku ruku. To leto bilo je najteže leto u mom životu. Za samo 2 nedelje ugojila sam se 20 kilograma, moj lični opis se skroz promenio i tada skroz padam psihički.

- Dobijam upalu pluća na jednom od ispita i pravo sa fakulteta idem u bolnicu na kiseonik, nedugo zatim dobijam i koronu. Sve to nekako sam pregurala i zatim potražila pomoć od vrhunske profesorice Dr Slavice Đukić Dejanović. Ispričala sam joj svoju priču, i kao i svakom drugom čoveku, i ona je bila zatečena mojom snagom, mojom pozitivom i mojom borbom. Objasnila mi je da je sasvim normalno što me je najvise pogodio psihički izgled jer se u tome ogleda moja zrelost, da sam, ipak, svoju bolest stavila ispred svega, da sam sigurna u vezu između sebe i svog tela, da me ono nikada neće izneveriti, i da jedino tako i treba da bude. U međuvremenu, odrađen je moj prvi kontrolni magnet na kom je pokazano da mog tumora više nema. Tu smo svi bili presrećni i ja krećem jakim tempom na rehabilitaciju. Stajem polako na svoje noge iako desna noga nikako nije mogla da funkcioniše. Nekako sam uspevala da stojim i da se polako pridižem. Odlazim u Banju Koviljaču krajem 2022. godine i postižem neverovatne rezultate. Naučila sam samostalno da stojim, čvrsto i stabilno, sve je krenulo svojim tokom, sve ide u dobrom smeru. Završavam sa rehabilitacijom početkom februara 2023. godine i vraćam se kući, kako bih obavila drugi kontrolni magnet i potvrdila da sam zdrava - priča ona.

Dijagnoza se, nažalost, vratila. Kada je Mina pomislila da je kraj, život joj je priredio "iznenađenje".

- U tim danima počinjem da osećam da se moje noge ponovo gube. Pojavili su se abnormalni bolovi u leđima. Nikakvi lekovi i injekcije za bolove nisu mogli da mi pomognu. Lekari su se zabrinuli jer je počela da mi se oduzima i desna ruka, s obzirom na da do tada nisam imala probleme sa rukama, jer je tumor, na moju sreću, bio ispod tog nivoa i nije ih zahvatio. Ponovo 27. februar... Baš dan kada sam ostala nepokretna, sada dan kada radim magnet i saznajem da se sumnja da se moj tumor vratio. Lekari su neodlučnii i nesigurni, ne mogu dobro da iščitaju magnet, tvrde da mogu da budu lažne ciste ali da može da bude, i da više liči na progresiju moje bolesti, odnosno da se tumor vratio. Savetuju da sačekamo 3 meseca da bismo uradili novi magnet, sa čim se doktori iz Vojvodine nikako nisu složili, već su brzo zakazali magnet 31. marta, da bismo što pre ustanovili da li se rak vratio i da li moram da nastavim svoje lečenje.

- Odlazim na snimanje, doktori odmah dolaze da gledaju dok se snimam, usaglašavaju se da se moj tumor vratio na istom mestu na kom sam ga već operisala.. Nedoumice, šta dalje uraditi, da li operisati, da li se zračiti, da li tražiti vakcine po svetu. Šaljemo papire za Japan u kom postoji lek za moj tumor, ali opet na mozgu, niko se sa njim nije sreo na kičmenoj moždini. Takođe, šaljemo papire za Kubu, sa koje dobijamo odgovor, oni smatraju da moram da se operišem ponovo, da sam mlada i moje papire šalju za Tursku jer su sa njima u saradnji.. Sve u svemu sada je najpotrebnije pronaći gde i ko u svetu želi da mi pomogne sa mojim rakom na kičmi, svakog časa čekamo odgovore iz raznih država, a ida se konsultujemo i sa našim lekarima koji su takođe izvrsni i moramo da čujemo i njihovo mišljenje.

Borbu ne želi da obustavi, već jača nego ikad kreće u novu rundu, rundu za život koju ĆE DOBITI!

- Svi smo veoma posvećeni i tražimo najbolje rešenje, biće nam potrebna velika podrška kako u psihičkom tako i u finansijskom smislu.  Moramo biti veoma ažurni, vremena je malo, moj život ne može da se zaustavi tako lako. Ja se osećam moćno, i ako moj organizam trenutno ne deluje tako, moja psiha je jača od svega, ja se sa ovim borim puna ljubavi, okružena dobrim i humanim ljudima i smatram da ih oko mene ima mnogo, da su svi na mojoj strani i da ćemo ovu bitku izvojevati u moju korist. Srce ovog junaka je puno pozitivne energije i ne sumnjam da je to formula za pobedu. Čoveka zaista krasi samo unutrašnja lepota, ona sija i ako se ne vidi golim okom, ona se oseća. To su reči svakog mog doktora, koje ću zauvek pamtiti. Osećam se vrednom, osećam se dužnom da ostanem jaka, da živim ovaj život i nastavim da pomažem ljudima kako sam i zamislila - završava za Telegraf.rs svoju životnu priču hrabra i jaka Mina.

Za Minin život pošaljite 1471 na 3030

Možemo joj pomoći i uplatama na:

Dinarski račun: 160-6000001615237-70

Devizni račun: 160-6000001616536-53

(Telegraf.rs)