Dobrica čeka na lečenje, a u suzama je zbog sina: "Zna da ne smem puno vode, pa neće ni on da pije"
Osam godina boluje od hronične bubrežne isuficijencije
Dobrivoja Blagotića svi znaju kao Dobricu. Ima 40 godina, devetogodišnjeg sina Đorđa i suprugu Anu. Žive u Beogradu i čekaju dobre vesti. Dobrica je emotivac, čija se briga i ljubav čuju u glasu, rečit sagovornik, temeljno informisan o medicinskim stanjima koja nisu tipično interesovanje pojedinca, a nažalost, i neko sa dovoljno iskustva da to znanje približi "običnom čoveku". Njega nije poslužila dobra sreća. Pre osam godina oboleo je od hronične bubrežne isuficijencije. To znači da je već osam godina na dijalizi, da mu je potrebna transplantacija bubrega i da to znači: i donor i novac.
Sa njegovom bolešću živi cela porodica. Upravo to mu najteže pada.
- Supruga je, hvala bogu, sve vreme uz mene - kaže ističući reči zahvalnosti: - Navikla je nekako na taj moj ritam. Najteže mi je zbog deteta.
Razgovor koji je do tada tekao, uprkos pobrajanju tegoba, lekova, pomenu bolnica i žrtvovanih zadovoljstava, prekinut je mukom. Iz tog muka, opet jedva čujno, izvijugalo se jedno "oprostite". Dobrica se izvinio zbog suza.
- On sve to preživljava. On ima devet godina, upoznat je sa svim medicinskim terminima, lekovima, šta sme, šta ne sme, kako, koliko... To je apsurd, da jedan devetogodišnjak uopšte ima veze s tim - objašnjava šta ga je rasplakalo: - Zna da ja ne smem da pijem puno vode, pa neće ni on. To dete ima potrebu da se saživi sa mnom, a ne shvata da je on zdrav, da njemu to uopšte nije potrebno.
Dodaje da ga je bolest zatekla nespremnog i da je zbog toga klonuo duhom. Porodica je bila motiv da se otrgne od nemoći.
- To se desilo kad sam se razboleo, jer je bilo baš odjednom. Bubrežna bolest nema indikaciju. Bubreg ne boli, nego ste odmah u četvrtom stadijumu kada je sve gotovo i kada morate na dijalizu. Nema nikakvih promena, ništa što vas upozorava da će nešto da se desi - kaže u razgovoru za Telegraf.rs.
Osam godina iscrpljen svakog drugog dana
Dakle, proteklih osam godina triput nedeljno odlazi na dijalizu. Prvih nekoliko u pitanju je bila peritonealna dijalza. U stomak mu je, objašnjava, bilo ugrađeno crevo. Tokom dana četiri puta sam je ubacivao dva litra rastvora i dva litra izbacivao. Kaže kako se osećao komfornije i snažnije nego sada kada odlazi na hemodijalizu.
- Posle četiri godine sam dobio upalu srčane maramice. Bakterija je, ne znam kako, kroz to crevo ušla u moj stomak. Bio sam dva meseca u bolnici, jedva sam preživeo - objašnjava kako se desilo da pređe na drugu vrstu dijalize, više iscrpljujuću.
Kaže da sada svakog drugog dana odlazi u bolnicu, provodeći po nekoliko sati u sedećem ili ležećem položaju, isključivo na leđima. Opominje da nema pomeranja ni levo ni desno. Kaže da se problemi dešavaju - kolaps, pad pritiska, vrtoglavica.
- Najgori trenutak posle dijalize je što čovek nije spreman ni na šta. Može da ode kući i da legne - govori o tome kako mu prolazi tri dana u nedelji.
Dešava se, kaže nam, i da "uskoči" četvrta, onda kada mu je posebno loše.
- Dijaliza radi 20 odsto onoga što radi zdrav bubreg. Bez obzira na to što idem na dijalizu, ona meni pomaže da preživim, ne da živim zdravo i normalno - kaže dodajući da ne ide u toalet, da nema potrebu za mokrenjem: - Bubreg bi trebalo da odvoji tečnost i sve prenagomilane otrove iz krvi i da ih izbaci putem mokraće. A kod mene nije takva situacija, sve što telo stvori ode u krv. Bešika se i ne puni.
Posebno je teško voditi računa o unetoj tečnosti. Restrikcije su, kaže, stavljene i na hranu.
- Ljudi na dijalizi smeju da popiju pola litra tečnosti. U tu tečnost se ubrajaju i jogurt i mleko i neko voće. Sad mi je ograničeno sve uključujući ribu, meso, jaja, sir. Mogu da jedem krompir, eventualno pasulj, i to pomalo - govori iz jednog potpuno novog ugla o bolesti o kojoj se i ne čuje tako retko.
Supruga želi da bude donor, transplantacija košta više od 20.000 €
Iz navedenih razloga putovanja su ostala za njime. Neke od fotografija su nastale, kako kaže, u periodu peritonealne dijalize, kada je još zavisio samo od sebe. Sada bi to značilo i par stotina evra po tretmanu u nekom letovalištu.
- Ovo je prva godina koju sam iskoristio da odem u Vrnjačku Banju. To je jedino naše mesto gde postoji turistička dijaliza koju pokriva RFZO - kazao je navodeći da bi odlazak na letovanje u inostranstvo za osobu na dijalizi inače bilo prekomplikovano.
Kada govori o rešenju za svoj problem, nada se da je na pola puta.
- Potrebni su i novac i donor, a pre svega mi treba novac jer imam potencijalnog donora. Ako to prihvate, supruga je pristala da mi pomogne - kaže navodeći da je aplicirao za transplantaciju na turskoj klinici Acibadem, da su mu poslali predračun od 20.000 evra, te da bi mu bilo potrebno još nekoliko hiljada preko za dodatne troškove lečenja i smeštaja: - Žena je A+ krvna grupa, isto kao i ja. Radili smo tipizaciju tkiva, niko nam nije rekao kolika je podudarnost, ali sigurno postoji.
Brine ga etički odbor koji može da ne dozvoli transplantaciju. Čuo je da je neophodno da se donor i on poznaju najmanje tri godine. Ana i on taj uslov ispunjavaju. Upravo zbog toga nije siguran da bi mogao potražiti nekog drugog ko bi iz humanosti poželeo da mu pokloni svoj bubreg.
Inače, kaže da je u Srbiji na listi za transplantaciju još od 2014. godine. Dva puta je bio pozvan, ali nije bilo poklapanja. Poslednji poziv, seća se, dobio je 2016. godine.
Pomozimo Dobrivoju!
Slanjem SMS poruke: Upišimo 1095 i pošaljimo SMS na 3030
Slanjem SMS poruke iz Švajcarske: Upišimo human1095 i pošaljimo SMS na 455
Uplatom na dinarski račun: 160-6000001216402-80
Uplatom na devizni račun: 160600000121676073
IBAN: RS35160600000121676073
SWIFT/BIC: DBDBRSBG
Uplatom platnim karticama putem linka: E-doniraj
Uplatom sa vašeg PayPal naloga putem linka: PayPal
(Telegraf.rs)