Za smrt ovih mladih ljudi danas će biti izrečena presuda Urošu Blažiću: Robija preti i njegovom ocu

Devetoro mladih ubijeno je u masakru koji je počinio Uroš Blažić u selima Dubona i Malo Orašje. On će danas u zgradi Specijalnog suda da čuje koliko godina će da provede iza rešetaka, a to može da bude maksimalno 20 jer je u vreme masovnog ubistva bio mlađi punoletnik. Tako je, za oduzetih devet mladih života ipak izbegao kaznu doživotne robije.

Tih devet mladih ljudi, od kojih je najmlađi imao samo 14 godina, nikada se neće vratiti, ali ono što može da živi jeste sećanje na njih.

Preporučujemo

Ubijeni brat i sestra, ugašena porodica

U školskom dvorištu u selu dubona ubijeno je troje mladih, od kojih su dvoje bili brat i sestra. U pitanju su Milan i Kristina Panić. Otac Saša Panić ih je te noći video da leže na ulici ispred školskog dvorišta. Tela su im bila pokrivena ćebadima, te je svoju decu prepoznao po patikama. Svi ostali povređeni bili su prevezeni u bolnice. Neko od policajaca rekao mu je da su lekari pokušali da ih reanimiraju, ali da nisu uspeli.

Milan je bio mladi policajac. Kako je njegov otac ispričao, njegov sin je, naravno, zbog posla imao službeni pištolj, ali ga nikada nije držao u kući jer mu je sestra sređivala sobu, te ga je uvek, savesno, ostavljao u policijskoj stanici. Kako su njegovi roditelji ranije ispričali, voleo je svoj posao, od malena je maštao o njemu. Voleo je uniformu i sve što uz nju ide. Želeo je da napreduje na poslu i bilo je mogućnosti za to jer je njegov stariji kolega trebalo da ide u penziju. Ipak, vremena za napredak nije bilo. Milan nije bio policajac ni punih godinu i po dana. Kada je ubijen, imao je samo 22 godine.

Njegovoj sestri Kristini život je oduzet pre 19. rođendana. Nije stigla ni da uzme diplomu srednje škole. Bila je odličan đak, želela je da upiše Učiteljski fakultet. U osnovnoj školi bila je Vukovac, a bila bi i u srednjoj da Uroš Blažić nije prekinuo njen život i snove. Kristinin maturski rad bio je pripremljen, ali nije stigla da ga preda.

Dalibor ubijen s prijateljima

Treći ubijeni u školskom dvorištu u Duboni je Dalibor Todorović. Sa Milanom i Kristinom bio je prijatelj od detinjstva, te su tako i te večeri bili zajedno. Kada je ubijen, nije imao ni 25 godina.

Njegova majka je kobne noći čula rafalnu pucnjavu, a majčinski instinkt nije joj dao mira. Otrčala je sa suprugom u školsko dvorište da traži sina, gde su tarekli više mladih kako leže u krvi. Kako nisu mogli da nađu Dalibora, mislili su da je uspeo da pobegne, ali onda su se obistinile crne slutnje - videli su da leži ispod klupe.

Nisu čekali Hitnu pomoć, već su ga stavili u kamion kako bi mu što pre bila ukazana lekarska pomoć. Sedeo je u majčinom krilu kao kad je bio dete. Jednom rukom mu je držala glavu, a drugom pritiskala ranu na stomaku. Dozivala ga je kako bi otvorio oči i molila Boga da joj samo tada pomogne.

Neposredno pre dolaska u Hitnu pomoć, Dalibor više nije imao puls. Lekari su pokušali da ga održe u životu, ali je metak oštetio stomačnu aortu i spasa nije bilo. Porodici su sada ostala samo sećanja, fotografije, video snimci i priče o njemu.

Svi su ga znali kao vrednog, emotivnog, poslušnog momka, spremnog da pomogne, mladića punog pozitivne energije, uvek nasmejanog, ljubaznog i punog poštovanja prema drugima. Kako kaže, imao je devojku koju je mnogo voleo, a koja je bila jednako dobra osoba kao i on. Cela porodica ju je zavolela, voli je i dalje, a ona je i dalje uz njih.

Pre nego što je troje prijatelja ubijeno u Duboni, u Malom Orašju, na izletištu Ravni Gaj, gde je grupa mladića ranije slavila Đurđevdan zbog predstojećih dana žalosti proglašenih zbog masovnog ubistva u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar", ubijeno je pet mladića. Taj broj kasnije se povećao kada je jedan preminuo u bolnici.

Mnogo ih je ranjeno, a neki su uspeli da pobegnu na vreme. Najmlađa žrtva Uroša Blažića bio je i dalje dečak, imao je samo 14 godina.

Marko je bio prva Blažićeva žrtva

Marko Mitrović, tek punoletan, bio je prva od devet Blažićevih žrtava. Njegov otac Dragan je, stigavši na lice mesta zatekao stravičan prizor. Svuda su bili ranjeni mladi ljudi. Svog sina isprva nije video, uporno ga je tražio među povrešenima. A onda ga je ugledao, bio je van ograđenog dela, pored spomenika. Uzeo je sina u naručje, ali je ubrzo shvatio da mu nema spasa. Imao je veliku povredu na glavi.

Za porodicu Mitrović 4. maj je trebalo da bude najsrećniji dan jer je Markova sestra izašla iz porodilišta sa svojom bebom. Marko je tog popodneva, po povratku iz škole, svog sestrića video prvi i poslednji put. To što je postao ujak bio je jedan od razloga za okupljanje mladića u Ravnom Gaju. Porodica Mitrović je u istom danu dobila i izgubila člana.

Marko je bio bistar mladić koji se trudio svima da pomogne. Bio je odličan đak bez mnogo učenja zahvaljujući dobrom pamćenju. Voleo je istoriju, zanimali su ga svetski ratovi. Bio je stipendista Železare, te je imao plan da završi treću godinu škole i da krene da radi tamo sa ocem, a da četvrtu godinu upiše naknadno. Radovao se tom poslu do kog nikada nije stigao. Odelo Železare koje je dobio i dalje ga čeka u ormaru.

"Nema, tata, ništa od mene"

Nemanja Stevanović imao je samo 21 godinu kada je Uroš Blažić u njega ispalio sedam metaka. Uprkos teškim povredama, dva i po sata se borio za život. Poslednje reči koje je uputio majci bile su da će da ostane budan.

Nemanju su roditelji zatekli kako leži, šaka mu je bila slomljena. Hitna pomoć pokušavala je da ga unese u sanitet, da mu da infuziju, a on je sve kidao. Kada mu otac kaže da ne radi to i da će da bude sve u redu, odgovara: "Nema, tata, ništa od mene".

Nemanja je bio vredan, doprinosio u porodičnoj kući. Izuzetno je voleo svoju sestru, sa kojom se kao mali stalno svađao, ali su se tokom odrastanja zbližili. Bio je dobar čovek i imao je kvalitetne ljude oko sebe.

Roditeljima je bilo najvažnije da Nemanja izraste u dobrog mladića. U tome su uspeli. Ipak, njegov život, koji je možda bio predodređen za velike stvari, ugašen je u trenutku. Planirao je da ode u Nemačku da radi, ali da se nakon toga vrati u svoje selo. Ipak, iz njega nikada više nije izašao.

Obožavao je muziku i automobile

Lazaru Milovanoviću život je prekinut kada je imao 19 godina. Te večeri 4. maja trebalo je da čeka majku kod Ravnog Gaja. Umesto sina, Ivanu Milovanović sačekao je stravičan prizor. Sina je odmah prepoznala po belom duksu. Bio je bez svesti i u krvi.

Nisu znali da li će da preživi do dolaska Hitne pomoći, te su odlučili da ga sami voze lekaru. Iako su se trudili da stignu na vreme, shvatili su da je za Lazara verovanto već kasno. Prethodno, na mestu masovnog ubistva, lekari su utvrdili da nema puls, te su otišli da pomognu ranjenima čiji su životi zavisili od brze reakcije i pružene pomoći.

Lazar nije ni poznavao Uroša Blažića. Nije bio u svađi sa njim, niti sa bilo kim drugim, jer u njegovoj prirodi nije bilo da se svađa ili, gore, potuče s nekim. Porodica ga opisuje kao oličenje dobra. Lazar je još kao dečak razvio ljubav prema vožnji. Prema rečima njegovih roditelja, "to je bio talenat, dar od rođenja koji je s godinama postajao sve veća strast i sastavni deo života".

Bio je vezan za oca i voleo da posmatra kako njegov otac vozi. Upijao je svaki pokret. Zato je već u petom razredu znao da vozi automobil, ali i traktor. Nije se video od volana, ali je odlično upravljao. Želeo je da položi za C i D kategoriju. Nijedan posao osim vožnje nije ga interesovao. Tu nije bio kraj njegovom umeću. Sa 15 godina počeo je da vodi celo domaćinstvo.

Bio je veseo, voleo je muziku. Tako je, kada dolazi kući, prvo "stizala" muzika, pa tek onda automobil. Posle njegove smrti, sve je obavila tišina. I 4. maj, svoj poslednji dan, Lazar je proveo sa porodicom, prijatelja, ali i na traktoru. Proveo ga je i pomažući komšijama.

San mu je bio da otvori pekaru

Aleksandar Milovanović nije dočekao svoje punoletstvo. Trebalo je da ga proslavi u decembru prošle godine. Voleo je društvo, proslave, rođendane. Radovao se slavlju svog 18. Njegova porodica već je odabrala restoran i započela pripreme za tu veliku proslavu, koju nisu dočekali.

Njegove roditelje je, tog kobnog 4. maja, pozvao njegov najbolji drug Nikola, koji je uspeo da pobegne. Rekao je da ne zna šta se dešava sa Aleksandrom, da ga, nakon što se začula pucnjava, nigde nije video. Nadao se da je i on uspeo da pobegne.

Otac ga je pronašao u blizini ulaza, bez svesti i sa slabim pulsom. Odmah mu je dao veštačko disanje, a onda je prebačen u sanitet Hitne pomoći. Uprkos svim naporima, Aleksandar je preminuo u sanitetu, na putu ka bolnici. Povrede su bile toliko teške, da šanse da preživi nisu postojale.

Voleo je fudbal, a životinje su bile njegova najveća ljubav. Da mu život nije prerano oduzet, oko 20 dana kasnije završio bi srednju školu. Bio je najbolji učenik u odeljenju, sa mnogo diploma i pohvala. Maštao je o tome da u Malom Orašju otvori pekaru i da ona bude mesto na kom će da se okupljaju njegovi drugovi, koje je mnogo voleo.

Najmlađa žrtva Urša Blažića

Nikola Milić je, sa svojih 14 godina, najmlađa žrtva Uroša Blažića. Njegovim roditeljima je za pucnjavu javio stariji sin Mihailo i rekao da mu brata nigde nema. Nikolu je otac u Ravnom Gaju zatekao ranjenog i bez svesti. Sam ga je vozio u Urgentni centar, bodreći ga celim putem. Ipak, kada je prešao oko polovinu puta, prestao je da čuje disanje svog sina. Ranu je video tek kada je Nikola stavljen na nosila u bolnici.

Kako je ispričala njegova majka, Nikola je bio taj koji je u porodici uvek stvarao pozitivnu atmosferu. Zbog njegove pozitive i harizme, voleli su ga i u školi, u kojoj je bio odličan đak. Da nije bilo Uroša Blažića, upisao bi smer za kompjutere u Tehničkoj školi u Smederevu. Uvek je branio mlađe i nije dozvoljavao da se bilo ko ophodi loše prema njima.

Članovima porodice stalno je pokazivao koliko ih voli, a jedan od načina na koji je to radio bilo je ostavljanje poruka i pesmica po kući, na vidljivim mestima, kako bi obradovao roditelje. Te poruke danas čuvaju kao uspomenu na sina.

Za život se borio 50 dana

Dok je njegov brat od strica bio prva Blažićeva žrtva, Petar Mitrović (26) bio je poslednja. Za život se borio 50 dana, ali iz te borbe nije uspeo da izađe kao pobednik.

Kobne noći Petar je uspeo da pozove oca i da mu kaže da neko puca na njih. Dok su razgovarali, Petra su na licu mesta već pronašla braća. Bio je u svesnom stanju i odmah su ga odvezli u Urgentni centar, nakon čega je prebačen u bolnicu "Dragiša Mišović". Njegovo stanje bilo je teško. Izvađen mu je bubreg i operisana dijafragma, a potom je prebačen u Urgentni centar u Beogradu jer je imao probleme sa plućima.

Blažić ga je pogodio sa šest metaka. Imao je četiri prostrelne rane, uglavnom u predelu grudi, a dva metka su mu ostala u telu i to jedan u lopatici, a drugi u butini. Do momenta kada je njegov otac dao iskaz u tužilaštvuo svemu što se desilo, Petar je imao tri operacije.

Bitku za život izgubio je 50 dana kasnije, 23. juna. Njegove poslednje reči bile su: "Majka, ne mogu više".

Petar je bio srednje dete, privržen svom selu, porodici i prijateljima, i veoma posvećen svojim hobijima - fudbalu i folkloru - ali i radu na porodičnom imanju. Bio je zaposlen, ali je radio i na njivi. Tokom epidemije nosio je lekove i hranu starima i bolesnima.

Oživeo je folklor, koji se u selu nije igrao godinama. Bio je i među onima koji su obnovili seoski fudbalski klub. Sve je, sa svojim prijateljima uspeo da ostvari, ali mu Uroš Blažić nije dozvolio da uživa u plodovima svog truda i zalaganja.

(Telegraf.rs)