Najstrašnija krvna osveta u Jugoslaviji: Dečaka (11) namamili na groblje, usledilo jezivo krvoproliće

Rajko Pavlović, iz Bijelog Polja, bio je jedan od najsrećnijih ljudi kada je počeo da vozi autobus, pedesetih godina prošlog veka. Svakog dana na liniji Pljevlja-Užice, to je bilo ostvarenje njegovog sna. Vozač autobusa u posleratnoj Jugoslaviji bilo je jedno od najuglednijih i najpriznatijih zanimanja. Šofer je bio, skoro kao i pilot. Nažalost, Rajka je posle nešto više od decenije, pogodila najveća tragedija koja jednom čoveku može da se dogodi... Rajko Pavlović ubrzo se oženio i dobio sina Milenka: Voleo ga je bezgranično, ali 1971. godine zbila se strašna tragedija... Jedna teška saobraćajna nesreča, pokrenula je strašnu krvnu osvetu.

O jednom od najstrašnijih i najpotresnijih ubistava u Jugoslaviji,  govorio je i bivši inspektor Braca Zdravković, koji je nedavno obradio ceo slučaj.

Preporučujemo

Morača je plitka i nevelika reka, duga svega 113 kilometara, a u proseku široka tek nešto pre stotinu. Ali Morača je takođe i moćna reka na čijem se toku nalazi niz hidrocentrala, silna reka čiji se čitav sliv nalazi na prostoru Crne Gore, uporna reka koja ka Skadarskom jezeru teče kroz kanjon dubok hiljadu metara, koji spada u red najlepših na svetu. I u red najzloglasnijih, jer kroz njega vodi deonica magistralnog puta koji spaja Podgoricu sa severom zemlje i Srbijom, deonica čiji je svaki kilometar, kažu, odneo petnaest ljudskih života, deonica koja je još tokom izgradnje po nekim izvorima uzela četrdeset tri radnika, od kojih dvadeset šest u jednom danu.

Jedan od života koje je kanjon uzeo, pripadao je dečaku Milenku Pavloviću iz Pljevalja, stradalom krajem maja 1971. godine, razume se, u saobraćajnom udesu. Ipak, ovaj zločin imao je epilog koji će se prepričavati decenijama.

Bruno Čalić je bio 11-godišnji dečak iz Zenice, odličan učenik i uzoran đak. Njegova jedina „krivica“ bila je saobraćajna nesreća u kojoj je učestvovao njegov otac Stipo. Milenko je sedeo u kabini kamiona na suvozačevom mestu, i verovatno putovao iz rodnog ka glavnom gradu republike, kada je na jednoj okuci u njegovu stranu udarila prikolica kamiona u mimoilaženju. Kamion je vozio „drug“ (kako se tada govorilo) Stipo Čalić iz Zenice, inače profesionalni šofer. Istraga je utvrdila da krivica ne postoji, da je prikolica slučajno zahvatila kabinu, da nije bilo ni do jednog ni drugog vozača već do samog puta, dva vozila i nesrećnog slučaja. Rajko Pavlović, otac stradalog dečaka, prihvatio je odluku istražnih organa, verovatno shvatajući da su u pravu. Ali njegova supruga Višnja odluku nije htela da prihvati. Kažemo njegova supruga, a ne Milenkova majka, pošto mu je Višnja bila samo maćeha, koja je iz prvog braka imala u to vreme četrnaestogodišnju kćer i petnaestogodišnjeg sina. Ali nije ih volela kao Milenka.

„Nisam se mogla pomiriti s tim da ga nema. Da je neko ubio moje rođeno dete verovatno se ne bih svetila, ali za Milenka sam to morala napraviti, jer sam ga ludo volela“, pričala je kasnije.

Krvna osveta, na način koji je tada pao na pamet Višnji Pavlović, bio je čak i po tim standardima totalno nenormalan i stravičan. Oko za oko, zub za zub: to je ono što je ona htela, to i ništa drugo, izrekavši navodno i zakletvu: „Kad je meni teško, neka bude Stipu i njegovoj ženi Anki“.

Jer, nije vozač iz Zenice bio meta njene osvete, već neko drugi. Pomenuti Stipo i Anka Čalić su imali sina jedinca, malenog Bruna, mirnog i finog jedanaestogodišnjeg odlikaša, dete za uzor i primer drugima. Kako je to Višnja doznala, ne zna se, ali se zna da je donela čvrstu odluku da ga liši života.

Njen muž Rajko isprva nije hteo ni da čuje, ali je nakon višemesečnog ženinog ubeđivanja popustio. Ipak, i dalje je odbijao da učestvuje u celom zamešateljstvu zločina koji se spremao, barem ne direktno. Pristao je „samo“ da supruzi da 500.000 starih dinara, odnosno 5.000 novih, što je tada bio veliki novac, i da joj da pištolj (koji ona neće upotrebiti). Organizaciju ubistva i planiranje u potpunosti je ona preuzela na sebe.

Prvo je morala da pronađe osobu koja će joj pomoći i obaviti prljavi posao. Pronašla ju je u siromašnom nadničaru Dragomiru Bajčeti, po nekim izvorima „od ranije poznatom miliciji“, čoveku očigledno poremećenog moralnog aparata. Kao svaki "razumni" čovek, Bajčeta je u razgovoru sa Višnjom pristao da ubije dečaka; ali umesto da nakon toga, kao svaki razumni čovek, ode pravo u policiju i ispriča sve što se desilo, da objasni da je pristao kako ne bi svoj život ugrozio pre nego dojavi snagama reda — on je istinski pristao. Za šaku dinara uzeo je na sebe zadatak da ubije dete od jedanaest godina.

Pošto je pronašla plaćenog ubicu, Višnja je otputovala u Zenicu, ne bi li saznala gde porodica „ubice“ njenog pastorka živi i da bi što detaljnije isplanirala osvetu. Po svemu sudeći nije jednom putovala na relaciji Pljevlja—Zenica, već je možda čak i mesecima svako malo odlazila tamo. Pronašla je Čaliće i počela da prati Brunu, da bi napokon krajem te ili početkom 1972. godine donela odluku da im uđe u kuću. Pokucala je na vrata.

„Na vrata mi dođe žena, seljanka, skide opanke i uđe“, pričala je kasnije Anka Čalić. „Kaže traži stan za sina. I onda je moj Bruno dolazio nekoliko puta i govorio: ’Mama, mama, ja vidio onu babu. Pomilovala me po glavi i pita me, jesi li ti Bruno?’ Opet kasnije, kaže: ’Mama, ja vidio onu babu. Rekla je da će doći da joj opleteš džemper’.“

Zapravo, stiče se utisak iz Ankinih reči da je Bruno često nakon Višnjine prve posete pominjao da ju je sretao na ulici. U jednom trenutku majci je dosadilo i kazala je sinu da joj je više ne pominje; iako to ništa ne bi promenilo, Anka je sebi prebacivala, verujući da je možda mogla da ga spasi, samo da ga je slušala.

Ankina ispovest kosi se sa nekim drugim verzijama priče po kojima je Višnja tokom te posete — tokom koje je dečaka stavila u krilo i mazila po glavi, rekavši: „Gospođo, imaš finog sinčića, neka ti ga Bog poživi!“ — saznala da će Bruno sutradan ići popodne u školu. U svakom slučaju, nakon što se uverila da je dečak zbilja sin Stipa Čalića, mogla ga je lako pratiti i saznati kada ide u školu, nije morala direktno tokom posete da čuje.

Februara meseca 1972. godine — stežući u ruci sasušenog slepog miša koji je nosila kao svoju amajliju — odlučila je da je kucnuo čas. Iz jedne zeničke prodavnice ukrala je nož i predala ga Dragomiru Bajčeti, koji je bio s njom. Oko 18 časova kobnog dana, Bruno Čalić je izašao iz školske zgrade i krenuo kući. Iz bašte obližnje kafane, Višnja je svom saučesniku pokazala dečaka i on je odmah krenuo za njim, dok je ona pošla drugim pravcem.

Bajčeta je zaustavio Brunu i rekao mu da je prijatelj njegovog oca, te da ga ovaj čeka kod obližnjeg groblja u kamionu kojim će da putuju za Sarajevo. Nedužan, Bruno je poverovao. Krenuli su ga odredištu. Usput, blizu groblja ili baš na njemu, sreli su Višnju koja je, pretvarajući se da je izgubila naušnicu, zamolila dečaka da joj pomogne da je nađe. Nedužan, Bruno je poverovao. Spustio je torbu i sagnuo se da izmišljenu naušnicu potraži u travi. U tom trenutku, Višnja ga je uhvatila za ramena, a Bajčeta počeo da bode nožem. Devet puta ga je izbo, „bukvalno ga je preklao“, pričao je docnije Milorad Potparić, tada sudija Višeg suda u Sarajevu.

Majka Anka, zabrinuvši se što joj sin kasni pola sata, jer se to nikada nije dešavalo, izašla je da ga traži. Na ulici je u žurbi srela Višnju i Dragomira, ne znajući da pedesetak metara dalje izmasakriran leži njen mali, mrtvi i nevini Bruno.

Telo je otkriveno kasnije te večeri i milicija je momentalno blokirala grad. Netačna je informacija koja se ponegde može pročitati, da su uhapšeni u vozu u Vranduku, na petnaestak kilometara od Zenice. Titova milicija bila je efikasna, ali ne baš toliko. Istina je da su uhapšeni samo 42 sata kasnije, Višnja u Pljevljima a Bajčeta u nekoj kafani u Nikšiću; istražnim organima posao je bio delimično olakšan time što su ostala deca zapamtila krupnu Višnju, kao i to da je s njom bio neki muškarac.

Suđeno im je u Sarajevu pred većem Višeg suda kojim je predsedavao gorepomenuti sudija Milorad Potparić. Branio ih je Đorđe Bela, sestrić Filote File. Dana 3. aprila 1972. godine osuđeni su na smrt streljanjem, dok je Rajko Pavlović osuđen na 20 godina robije zbog saučesništva. Bajčeta se tokom suđenja pokajao, ali Višnja ne. Tokom trajanja žalbenog procesa Stipo Čalić više je puta dolazio da kroz špijunku vidi ženu koja je odgovorna za ubistvo njegovog sina, ali mu stražari to nisu dozvoljavali; interesantno, govorio je da nema ništa protiv da se Dragomiru smrtna kazna preinači u zatvorsku, ali da za nju nema milosti.

Vrhovni sud SR Bosne i Hercegovine nije imao milosti ni za njega ni za nju, i potvrdio je presudu prvostepenog suda. Nakon te sudske instance, isto je učinio i Savezni sud Jugoslavije, što je bila po ustavu nephodna procedura u slučajevima izricanja smrtnih kazni u našoj ondašnjoj domovini. Predsedništvo SFRJ odbilo je 7. novembra 1973. godine molbu za pomilovanje.

Streljani su u ranim jutarnjim satima ubrzo posle toga, unutar jednog objekta koji je izgrađen u doba Austrougarske, na lokalitetu Zlatišta u šumama Trebevića, gde su inače izvršavane smrtne kazne u BiH. Sahranjeni su u neoznačenim grobovima, ne zna se gde; ondašnji je zdravorazumski zakon tako nalagao, kako bi se izbeglo stvaranje kulta ličnosti od ubijenog zločinca. Bajčetina poslednja ženja je bila da popuši cigaretu. Kažu da su Višnjine poslednje reči glasile: „Sve ću ja vama reći“. Nema potrebe, valjda se našao neko da kaže, nema šta ti nama da pričaš.

Telegraf.rs / P. L.