Uroš Blažić pobio ljude, pa posle masakra brinuo šta će da jede: Evo kako se "izlanuo" u sudu, glumeći žrtvu

"Bilo me je sramota da kažem da mi je neko upao u kuću i da me je pokrao", rekao je Blažić

Uroš Blažić danas je u zgradi Specijalnog suda u Beogradu priznao krivicu, ali je tokom svedočenje pokušao da glumi žrtvu: Sem toga, posle izvršenog masakra, on je razmišljao šta će da jede, što je opravdao činjenicom da je od taksiste tražio pare.

Krivicu je pokušao sa sebe da skine i njegov otac Radiša Blažić, pokušavajući na svaki način da se opere od arsenala oružja koje je pronađeno u kući u Šipšinu.

Preporučujemo

Suđenje uživo pratite OVDE.

"Neću da ispadnem razbojnik, nisam tako vaspitan"

- Ne želim da kažem kakve gadosti su se dešavale u tom selu. Nisam hteo da kažem porodici da su mi upadali u kući, da su mi krali alat. Bilo me je sramota da kažem da mi je neko upao u kuću i da me je pokrao. Nisam znao ko to radi, znao sam da nema svrhe da prijavljujem. Znao sam da ništa neće da se reši. Osim što sam ubica, ispao sam i razbjnik. Nije tačno da sam ja taksisti tražio sve pare, pitao sam ga da mi da dve-tri hiljade dinara, valjda da imam da jedem. Ne želim da ispadnem razbojnik, ja nikada nisam krao, nisam tako vaspitan - rekao je Uroš Blažić.

Dodao je da je hteo da bude domaćin, da završi Vojnu akademiju, da radi kao oficir, dali da mu se "nije dalo" i da ne zna da li su to njegovi postupci ili mu je "neko napakovao".

- Maltretirali su me i bili, ja sam otišao da prijavim. Mislim da zbog oštećenih žrtava ne treba da se vraćam na to veče. Opravdanja nema, ali postoji uzrok. Oko Nove godine sam koristio testosteron. Pitate se šta će to tetetu sa sela, ali, eto, družio sam se sa takvim ljudima. Koristio sam i "trenbolon". Branilac je tražio da veštak ispita kako to utiče na agresivnost. Posle Nove godine sam otišao u Nemačku da radim. Hteo sam na hiljadu strana, ne znam ni sam šta sam hteo da postignem. Otišao sam 21 januara, a vratio sam se posle tri meseca. Tada sam opet počeo da koristim testosteron - nastavio je Blažić svoju priču, okružen četvoricom sudskih stražara.

Rekao je da se, kad se vratio, osećao kao da smeta drugima i da ga mrze, "da ne mogu očima da ga vide". Blažić je o tome govorio kroz smeh.

Za sudsku govornicu pozvan je i njegov otac Radiša Blažić koji je izneo odbranu.

- Hvala na datoj mogućnosti, želim svima da se obratim. Bol i žal koje osećam od tog strašnog zločina, da je tamna sila prirode učinila da moj sin počini takav masakr... Da sam znao da će da dođe do toga, za najmanju povredu bih dao glavu. Zakletvu otadžbini i narodu dao sam 1987. godine. Ušao sam u oficirski čin pre 40 godina. Dok sam u strahotama devedesetih branio narod, nisam žalio život. Ne mogu da opravdam sina. Imate pravo da me proglasite ludim, da me ubijete u četiri zida, ali ja nisam lud, istina je nepobitna - rekao je.

On je rekao da će patnju porodica ubjenih "više osećati njegovo srce, nego srce bilo koga ko sedi u sudnici".

- U ćeliji, uz post i molitvu, ja se molim za vaskrsenje, Ne mogu da verujem da je moj sin tako nešto uradio. Vaspitan je da bude pošten, da uči školu, bude domaćin. Svi znaju ko sam ja i šta sam ja. Odakle sam potekao i dokle sam stigao. Ipak, ništa ne može da opravda delo mog sina. Ja ovde slušam da je moj sin pucao u džak iz automatske puške u prostoriji tri sa dva metra - dodao je Radiša Blažić.

Rekao je da sinu nikada nije govorio o oružju "jer zna da je to zlo" i, kako je rekao, od toga se kloio od devedesetih.

- Ja sam doveden u situaciju da se dovodi u pitanje moja krivica, da sam sinu dozvolio da tako nešto uradi. Ja nisam išao u lov, a kamoli da dozvolim sinu da usmrti momka kog sanjam noćima, koji se sa mnom veselio na nekom veselju, imao je košulju boje trule višnje. Ja ću njega žaliti kao da je sin. Ja ovde branim istinu, uniformu, čast oficira. Žao mi je što odgovaram pred ovim sudom, što nije međunarodni. Ja nisam lopov, ja sam štedeo - rekao je.

On je upitao šta će oficiru visokog ranga oružje i rekao da mu je svake godine rađena potpuna bezbednosna provera.

- Nemojte da sumnjate da je bilo šta od toga moje. Mene su do tog trenutka zvali domaćin, gazda. Dvadesetak ljudi je staln radilo kod mene, ulazili su u tu garažu. Pa da li bih ja dozvolio da bude razbacana municija tamo gde puštam unuka? Ja nisam kriminalac. Govorio sam sinu da se ne bavi kriminalom, alkoholom, drogom i nečasnim radnjama - dodao je Blažićev otac.

(Telegraf.rs / J.O.)