Milan je pre 47 godina ostavljen u liftu kao beba, našao ga je policajac u Beogradu: Tražim biološke roditelje

Filmska priča koju život piše jednom u 100 godina...

"Nađen sam u liftu tog 29. aprila 1977. godine, u 23.40 sati. Bio sam obučen u belu benkicu. Ispod benkice bela košuljica. Preko ovog, pletena benkica sa kapom. Uvijen u ćebe belo-plave boje. Pored mene četiri komada tetra pelena i boca bebi pudera, hemijske industrije iz Leskovca. Bio sam ostavljen, onako mali, pod punom ratnom opremom".

Ovako počinje svoju priču 46-ogodišnji Milan Popović, koji je imao oko mesec dana kada su ga milicioneri Šeste stanice milicije Stari grad, nakon poziva komšija, zatekli u liftu zgrade u ulici Kraljice Natalije u Beogradu.

Preporučujemo

Kaže da je imao srećan život - bio je obožavan od strane roditelja koji su ga usvojili, putovao je, radio, oženio se, ima dvoje dece i živi u Španiji, ali, sada, nakon 46 godina, krenuo je u potragu za svojim roditeljima, pre svega majkom kojoj želi da objasni da je imao dobar život i da joj ništa ne zamera.

Filmska priča koju život piše jednom u 100 godina.

- Pronašao me komšija u Narodnog fronta 17, čovek je pozvao lift i kad su se otvorila vrata, zatekao je bebu unutra. Alarmirao je komšije, alarmirao je policiju. Došao je policajac Ilija Glušac, zato je i moje prvo ime Ilija, pošto me je on odneo u sirotište. Pedijatar me uzeo, pogledao, kaže ovaj mali ima negde oko mesec dana, ali ajde da zaokružimo, neka bude da je 1. aprila rođen - prisetio se Milan.

Kaže da mu usvojitelji nisu krili istinu.

- Usvojili su me intelektualci, divni ljudi. Znao sam za celu priču od početka, nikad nije bilo tu neke nedoumice, da me majka rodila, da me našla u kupusu, uvek se znalo, ne sine, mi smo te uzeli odatle i odatle, nismo mogli da imamo dete, usvojili smo te i ti si naš, ali negde imaš neku mamu, nekog tatu, neku rodbinu koju bi bilo lepo jednog dana da nađeš.

Kaže da su ga usvojili ljudi iz Niša.

- Ne postoji gumica koja može da obriše 46 godina zalaganja, truda i ljubavi koju su oni meni pružili, pažnje koje su oni meni pružili, ali isto tako postoji ta znatiželja oduvek, ko je iza svega toga. Ima tu dva detalja, kad su me uzeli, kad su došli, to mi majka pričala, otac je malo bio konzervativan, umro je, pre nekih 11 godina, a majka je živa, ima 82 godine. Majka mi je pričala, kaže, kad su došli u sirotište, to valjda daju ti da vidiš bebe u sobi, i on je onako s vrata rekao, ja ču onog malog s plavim očima i velikom glavom. I tako je počelo. Dok su me vozili kolima za NIš, okrenuo se na pola puta i kaže "mislim da više ne bih mogao bez njega".

Otkrio je i kad je počeo da traga za biološkim roditeljima.

- To je bilo 2015. Meni se prvi sin rodio 2013, drugi 2014, i tad je majka došla i rekla sine mi te volimo pa te volimo, ali trebalo bi malo da vidiš po tome, neka genetika, neka pozadina, možda na nešto da obratiš pažnju, ipak imaš malu decu, koji im to gen prenosiš. I onda je ona kontaktirala sirotište u Zvečanskoj gde su joj rekli da prvi put usvojitelji traže identitet bioloških roditelja, ali da nemaju zakonskog prava, da joj omoguće nikakav pristup dokumentima i da moram ja da tražim. Ja sam onda poslao tamo mejl, i poslali su mi to što su mi poslali sa velikim izvinjenjem da niko ne zna ništa o svemu tome. Zna se od lifta pa nadalje, pre toga se ne zna ništa.

Milan nije odustajao od potrage.

- Pre par godina sam otišao do ulaza tamo u Narodnog fronta, korona je još bila, zvonio čoveku na vrata, isprepadao ga. Jadan čovek, ne bih da ga imenujem sad, ali hvala i njemu, mogao je da me ne nađe. Voleo bih da sluša, da gleda ovaj program sad. I otišao sam mu na vrata, čovek se isprepadao, nije smeo da otvori vrata, počeo da preti policijom, ne znam, stvorio mu se čovek na vratima, ko je sad ovo, šta je ovo, a ja sam imao avion za par sati. Rekoh, jao, uhapsiće me, propustiću avion, ajde idem ja dalje. I poslao sam mu pismo, normalno pismo, i odgovorio mi je posle par dana mejlom. Kaže, jao, sine, naravno da se sećam, kako da ne, strašna noć, ko to da zaboravi. I tako, tako da sam i s njim sad u kontaktu tu i tamo.

I dalje veruje da će uspeti da sazna svoje poreklo.

- Šta da se radi, može se desiti da neko čuje sve ovo pa prepozna nešto, lepo bi bilo da se javi ili vama ili meni ili kako god. Ali ima tu jedan mali detalj, ona naša poslovica što kaže rodi me majko srećnog, pa me baci na đubre. Meni je baš tako počelo, ali to ne prati svakog, mora čovek da bude borac. Bitka traje, nema kraja, jedan dan je dobar, jedan dan je loš. Na kraju je sve ok, hvala Bogu, živimo, zdravimo, na to se svodi. I uradio sam DNK analizu, u Nemačkoj je ta baza podataka. I sad odatle čekam rezultate, znači to još nije gotovo, biće za neke dve nedelje, ja se nadam. E sad, tu vam kažu, sada taj koji kod nosite u sebi, znači, ne znam, 20% Srbin, 30% Mađar, 70%, ne znam, Austrijanac, Rus, šta još, nije bitno. Ali ukoliko je neko iz moje krvne veze uradio iste te testove, tu će da nas spoji. Ne mora biti majka, možda bude bilo ko, tako da i to se nadam da će uroditi nekim plodom.

(Telegaraf.rs/Kurir)