"Da li ste sada srećni? Da li vam je život bolji?": Duškino strašno pitanje za ubice njenog brata Dušana (14)

Ekipa Telegrafa bila je u njihovom porodičnom domu koji se nalazi nedaleko od Malmea, u mestu Treleborg

Dušan Jovanović, dečak romske nacionalnosti, imao je samo 14 godina kada su ga 18. oktobra 1997., u Beogradskoj ulici, nekoliko metara od kuće u kojoj je živeo sa majkom Milicom i ocem Aleksandrom, nasmrt pretukli Milan Čujić (17) i Ištvan Fendrik (17), pripadnici "Skinhed" ultradesničarskog pokreta.

Majka ovog nedužnog dečaka je nakon zverstva koje mu je učinjeno dva puta pokušala da oduzme sebi život, oba puta su je spasili, ali treći je bio koban. Ubila se vešanjem. Pre toga je rekla - samo želim da budem sa svojim sinom.

Ocu Aleksandru je srce puklo od tuge godinu i po dana nakon samoubistva Milice.

Od porodice Jovanović ostale su Dušanova mlađa sestra Kristina i starija Duška. Sa svojim porodicama one žive u Švedskoj.

Ekipa Telegrafa bila je u njihovom porodičnom domu koji se nalazi nedaleko od Malmea, u mestu Treleborg.

Tom prilikom, Duška je kroz suze ispričala za naše čitaoce potresnu, emotivnu i veoma tešku životnu priču njene porodice Jovanović.

Prvo se prisetila kobne noći kada je ostala bez mlađeg brata...

"Brat je krenuo u radnju, majka i otac su ostali u kući, živeli smo u Beogradskoj 35, radnja je bila u broju 33. Dule se nije se vraćao 10, 15 minuta i onda su se otac i majka zabrinuli, pošto su znali da nije daleko otišao. Tata je video brata kako leži na ulici, on ga je našao. Video je da leži između radnje i naše zgrade. Jedna ruka mu je bila na stomaku, druga ispružena, oči su mu bile otvorene, pogled ka Slaviji...

Tata nije verovao, bio je šokiran, otišao je do komšinice, komšinica je izašla sa tatom, ona je proverila Duletu puls. Shvatili su da je preminuo, majka je izletela napolje. Majica mu je bila malo podignuta, i tada je pukla od bola: "Dule sine ustani, prehladićeš se, nemoj da ležiš na ladnom trotoaru".

Došla je policija, ambulanta, pokušavali su da ga ožive, ali nisu mogli. Mami su dali injekciju za smirenje.

Prvo veče kada je policija došla, ujak, deda svi su došli, već tada je policija je znala da je bilo njih četvoro, ne dvojica. Još jedan muškarac i jedna devojka. Taj treći muškarac je bio punoletan. Dve devojke su bili svedoci ubistva, one su dale izjavu policiji i to su rekle. Da ih je bilo četvoro. Dale su opis i na osnovu toga Ištvan i Milan su uhapšeni. Tog trećeg i tu devojku su pustili", priča nam Duška kroz suze.

Kaže da joj se nekoliko meseci nakon ubistva Dušana javila jedna devojka.

"Jedna devojka se javila posle par meseci, rekla mi je da ne može da ćuti, da je bila prisutna kada se to desilo, da je pokušavala da ih spreči i da su oni bili nezasiti, oni su ga udarali olukom, iako nije bio više bio živ. Nije mi rekla ko je četvrta osoba, ali je taj bio punoletan".

Posle ubistva njenog brata, maltretiranje se nastavilo.

"Posle bratove smrti, dolazili su Skinsi, cepali umrlice, urinirali na sveće, pevali nacističke pesme, crtali nam kukaste krstove u ulazu. Tada su  dolazili su razni ljudi, bili su sa nama preko dana, preko noći, čuvali nas".

Tragedije u porodici Jovanović su nastavile da se nižu.

"Majki je bilo najteže. Ja kao sestra osećala sam bol na jedan način, majka na drugi, otac na treći. Svi smo imali bol, ali mama nije mogla da izdrži.  Ona je kada je moja sestra Kristina imala 15 godina, oduzela sebi život. Bio je 12. jul. Kristina je taman završila Osnovnu školu, bila joj je matura, planirali su šta će da upiše dalje.

Isto tako smo planirali za brata, jer on je tada bio 8. razred. Birali smo mu odelo za maturu, a nije voleo odela. Umesto mature, mi smo ga sahranili. Mi smo ga izgubili.

Posle samo Kristina i ja izgubile majku i oca. Ubila se kada je Kristina imala 15 godina. Tata je pogledao film Dušan, tada mu je puklo srce, dobio je prvi infarkt. Majka se posle filma vratila u dan kada je Dule ubijen. Izgubila se. Izlazila je napolje i vikala: "idem da spasim sina, Duška, ajmo kući, sad će da se vrati...". Te rečenice je ponavljala. Tada su mi rekli da ceo život može da ostane u tom danu.

Jednu noć se probudila i pitala me: "jel se vratio Dule, jel doneo sok?". Rekla sam joj da je doneo. Pitala je jel može da popije taj sok? Dala sam joj sok koji smo imali u kući. Popila je i zaspala. Ujutru je došla sebi, znala je šta se desilo i kako je bilo, ali nije mogla dugo. Ubila se dve nedelje pred njegov rođendan. Rekla je samo, hoću da budem sa njim na onom svetu.

Sestra Kristina je ostala posle sama, ja sam je usvojila i ovde je sa mnom".

Duška kaže da vreme ne leči bol, da ona postaje samo još veća... Kaže da "ne može da pusti", da često ulazi na Jutjub da gleda snimke na kojima su njen otac, brat, jer tako može da ih vidi i čuje im glas. Ali, jedan dan je bila, kako kaže, u neverici kada je videla ko se obratio u porukama ispod tih klipova.

"Često ulazim na Jutjub i čitam komentare, ponovo gledam te snimke, čujem tatin glas... Jednom prilikom sam krenula na posao i čitam u autobusu, vidim ime, prezime, nisam mogla da verujem. Milan Čujić, ubica mog brata. Toliko je neistina napisao, vređao je, ponižavao, trajalo je sve dva dana, prepucavali smo se. U jednom trenutku, pitala sam ga za trećeg, nije hteo da mi odgovori, za devojku nije hteo da mi odgovori takođe. Za Ištvana je rekao da nema kontakt.  Pitala sam ga da se vidi sa mnom. Rekao je: "zašto, jel bi me ubila?".  Ja sam mu rekla: "da ti vidim oči, jer ti si bio taj što si zadnji video oči mog brata žive. Posle nije komentarisao ništa. Ceo dan i noć su prošli. Sutra je napisao da je sve obrisao, da je svestan da ništa nije istina što je napisao protiv moje majke, oca, da im moj brat nije uzvraćao, sam je priznao da su bili krivi to veče i da je tražio sebe da opravda. Od tada nikad više niti sam ga čula, niti je pisao, niti znam šta se dešava", navodi ona i dodaje:

"Bol je s vremenom sve jača. Nije istina da vreme leči sve. Ima dana kada vidim pečeno pile, ja plačem, jer sam se setila koliko je on voleo piletinu, pričao je kako može celo pile da pojede. Pa vidim jaje, i plačem, pa setim se kako smo se s dva paketa jaja gađali za Uskrs. Neki put plačem na to, neki put se smejem".

Na pitanje, "da li bi volela da vidi ubice svog brata?", Duška odgovara:

"Emocije idu gore dole, mišljenja mi se menjaju pet puta u toku dana. Ima dana kada bih volela da ih vidim, ima dana kada bih pričala sa njima... Znam da je to bio zločin iz mržnje, zato što smo Romi, a šta je on dobio sa time, da li je vredelo da uništi nečiji život, celu porodicu je uništio.

Da mogu da se vidim s njim, sa Milanom, ne znam, počupala bih ga, nešto bih mu uradila, tako da ne znam, ne mogu da kažem da li bih volela da ga vidim, jer menja se. Znate, šest i po godina mnogo je malo i 10 je bilo malo. Ubili su mi brata. Mog brata neće ništa da vrati, ali sama pomisao da su napolju posle 6 i po godina dok moj brat truli je užasavajuća. A mi smo svi uništeni, majka se ubila, otac umro od tuge, nikome nije život kako treba.

Pa evo samo Nova godina i Božić u našoj porodici umesto da su dani veselja, dani su tuge. U oktobru pre nego što je stradao Dušan, mi smo planirali kako ćemo da slavimo. Ja od '97. nisam upalila prskalicu. Umesto da 31. decembra zajedno palimo prskalice, ja sam išla na grob da mu palim sveće. Tada sam legla na zemlju na grobu, još uvek nije bio postavljen spomenik i tu sam ležala, pored Duleta".

Duška kaže da ako ubice njenog brata ovo čitaju i gledaju želi da pita:

"Da li ste sada srećni? Da li vam je život bolji zbog ubistva mog brata?"

 Život u Švedskoj i borba za prava u Srbiji

"Ovde sam došla 2002. godine i osetila sam veliku razliku. Nova zemlja, novi početak, novi ljudi, ali razlika je, jer ljudi drugačije gledaju ovde na Rome, nego u Srbiji. Nisu me gledali po boji kože, a to mi je mnogo značilo. Dosta vredi za celu moju porodicu, jer imaju mnogo veće mogućnosti ovde. U Srbiji imam familiju, ali tamo im je život težak. Romi jedino mogu da čiste ulice, da peru sudove, mnogo je teško što se tiče zapošljavanja. U Mirijevu ima jedna devojka koja je baš školovana, nije dobila posao zato što je Romkinja. Tražili su radnika u njenoj struci, njoj su rekli da nema mesta, a sutra opet objavili isti oglas."

Park Mitićeva rupa

"Mi smo podneli inicijativu da se park Mitićeva rupa zove po mom bratu. Poslali smo pre dve godine, nismo dobili zvaničan odgovor. Mislim da bi to mnogo značilo. Pre svega za nove generacije, jer se deca uče od malena. Mnogo je važno da se ne zaboravi ovo što je bilo sa mojim bratom, ne zna se kada opet može da se desi. Zato je važno učiti decu da ne gaje mržnju zbog nečije boje kože, vere, nacionalnosti i onda ako bi deci koja idu taj park na pitanje: "ko je bio taj Dušan Jovanović i zašto je ubijen?", roditelji dali odgovor, oni bi rasli s drugim emocijama prema svemu. A to bi pozitivno uticalo na budućnost.

Recimo, mi svake godine idemo u Srbiju, organizujemo fudbalski turnir u Mirijevu u znak sećanja na Duleta. Prvo je tata počeo, pa posle opština Zvezdara.

Takođe, trebalo bi u školama da počne da se pušta film o mom bratu, to bi isto mnogo vredelo, mog brata ne može ništa da vrati, ali može da promeni pogled na sve budućim generacijama. Imamo mnogo romske dece koja su pametna, talentovana, ali ne vredi, mnoge stave u specijalna odeljenja u školi. Ljudi treba da vide da smo mi ljudi.

U skladu sa našom borbom, planiramo jedan protest u maju u Beogradu, biće zbog parka Mitićeva rupa."

(Telegraf.rs)