Svedočili roditelji ubijene dece u Ribnikaru: U sudnici svi plakali

Punomoćnih oštećenih porodica, Ognjen Božović, zatražio je da deo suđenja u kom će iskaze davati braća i sestre ubijene dece bude zatvoren za javnost

Parnični postupak po tužbi osam porodica ubijenih u masovnoj pucnjavi u Osnovnoj školi" Vladislav Ribnikar" održan je danas. Suđenje je trajalo šest sati, a iskaze su dali roditelji troje dece.

Na početku suđenja punomoćnik oštećenih porodica Ognjen Božović zatražio je da deo suđenja u kom će iskaze davati braća i sestre ubijene dece bude zatvoren za javnost.

Preporučujemo

- Davanje iskaza kod dece budi traumu i psiholozi predlažu da javnost ne bude prisutna. Predlažemo da deca govore na nekom drugom ročištu koje će biti zatvoreno za javnost - rekao je advokat, a sudija je usvojila predlog.

Božović je naveo i da je u podnesku škole navedeno da dežurstvo učenika nije bilo protivzakonito i da to nije tačno jer je 2022. godine donesen akt kojim je izričito utvrđeno da na dežurstvu treba da budu zaposleni, ne zaposleni i učenici.

On je istakao da škola ne može da bude kriva za ono što se desilo, ali da postoji objektivna odgovornost škole.

- Treba da se dokaže da li je škola kriva za propuste. Škola je odgovorna ako nije vršila nadzor na način na koji je propisano. Škola nije dostavila nijedan nalaz, nema program za zaštitu od nasilja, tim za zaštitu od nasilja, nema program protiv diskriminacije. Primetno je odsustvo rada škole sa žrtvama nasilja. U pitanju je ogledna škola, ona treba da ima najsavremenije tehnike rada - dodao je i istakao da su svakako najodgovorniji dečak koji je pucao i njegovi roditelji, ali da i škola nosi odgovornost.

Advokat porodice Kecmanović Marina Ivelja izjavila je saučešće porodicama u ime Kecmanovića i rekla da je dečak zvanično prebačen u drugo odeljenje. Dodala je i da Streljački savez Srbije navodi da i deca mlađa od dečaka koji je pucao u "Ribnikaru" mogu da se obučavaju za rukovanje oružjem.

Takođe, zatražila je i da bude prikazan snimak iz škole, kako bi bile utvrđene okolnosti.

Advokat Božović je odgovorio da se vidi da su roditelji podneli zahtev za prebacivanje u drugo odeljenje i smenu i da to nije sporno, ali da je škola taj zahtev odbila, da bi dan kasnije prihvatila i to "kada je otac otišao kod direktorke". On je napomenuo da nije ispoštovana procedura.

- Postoji razlika između sporta i onog što su oni radili. Dečak nije bio član streljačkog kluba, otac mu je omogućio rukovanje velikokalibarskim oružjem, pucali su u mete u obliku čoveka. Otac je sina učio da bude mašina za ubijanje, učio ga je da puca iz češke zbrojevke, koju je kasnije upotrebio u školi da puca u svoje drugove - rekao je Božović.

Sudija je potom pozvala roditelje ubijene dece da daju svoje iskaze i rekla im da "mogu da kažu sve što im je na duši i u meri u kojoj mogu". Roditelji su pričali kako je za njih izgledao taj 3. maj, ali i kako se nose sa gubitkom. Dok su iznosili iskaze, u suzama su bili roditelji, publika, novinari, avokati, kao i sudija.

"Prvi i poslednji put poljubila dete 6. maja"

O tom danu koji je njihove živote promenio iz korena, prvi je govorio Ivan Božović, koji je tog 3. maja svoju ćerku odvezao u školu, a sa njom se čuo i neposredno pre ubistva.

- Taj dan je imala slikanje. Kasnila je. Poljubili smo se i otišla je. Zvala me je oko 8.33 i tražila hranu iz Meka. Rekla je da je tradicija da dežurni naruče Mek. Rekao sam da ću joj doneti novac u povratku. Posle toga me je zvala supruga i rekla da se desila pucnjava u školi. Svašta mi je prošlo kroz glavu, ali nisam mislio da je pucnjava baš u školi. Ipak, bila je dežurna, sedela je blizu ulaza - ispričao je otac.

Kako je rekao, vreme je prolazilo u strahu. Odeljenje njihove ćerke izašlo je iz škole, a ona se nije javljala na telefon, kao ni njena razredna. Niko nije znao odgovore na njihova pitanja.

Išli su od bolnice do bolnice. Otišli su u svaku bolnicu za koju je rečeno da su u njoj zbrinuta povređena deca. U tom momentu još nisu znali da ima ubijenih. Do njih je, kao i do drugih roditelja, došla vest da je određen broj dece zaključan u fiskulturnoj sali. Ivan se nadao da je njegova ćerka tamo.

- Gajili smo nadu da će sve da bude u redu, a onda je do nas došla informacija da je Dragan ubijen. Ona je sedela u hodniku blizu njega. Potom smo saznali da je ubijeno osmoro dece. Novinarka mi je pokazala poruku da roditelji koji ne znaju gde su im deca treba da se jave u policijsku stanicu. Dao sam bratu ključ od auta, a ja sam trčao - dodao je.

Ispred policijske stanice je, kako je rekao, video majku druge devojčice "i bilo mu je jasno šta se događa". U kancelariji je bila direktorka, koja mu je rekla da je identifikovala njegovu ćerku. Posle toga više ništa nije slušao.

- Zvao sam Ninu i rekao da naše ćerke više nema. Ona kao da nije razumela, rekla je da će brzo da dođe. Seo sam na zidić i plakao. Nina je došla, zagrlili smo se. Prišla je majka jednog deteta, njih dve su se zagrlile, iako se nisu poznavale. Svet nam se srušio - ispričao je Ivan.

Da su ga pre 3. maja pitali kako zamišlja život, rekao bi da ima sve. Sve to došlo je sa njihovom čerkom. Tada su, rekao je, postali prava porodica. Njihova ćerka bila je njihovo svetlo.

- Govorili smo sinu da ne zna koliko je srećan što ima sestru, a ona je njega obožavala. Bila je duhovita. Sin je maštao da ima kuće i automobile. Kada smo nju pitali šta će ona, rekla je da će da živi s bratom. Kuća je prazna bez nje. Ranije smo stalno išli u njenu sobu, ležali smo na njenom krevetu. Sada manje. Štitimo se na taj način. Kada se otvore ta vrata, suze same krenu. Najlepši deo naših života je gotov - ispričao je otac devojčice.

Kako je rekao, smetala mu je priča o uglednoj porodici, otac lekar, majka doktor nauka.

- Držali su oružje i municiju u kući. U njihovim iskazima se vidi da ne smatraju da su odgovorni, a kamoli krivi. U šta su mislili da će da im izraste dete ako mu u ruke daju mašinu za ubijanje? Rekao je da mu je dete upropastilo život. To je tvoje dete, pustio si ga niz vodu. Ako si odgovoran roditelj, morao si da vidiš da postoji problem sa detetom. Ne znaš da ti dete ne spava celu noć pred 3. maj, da ima pištolj u torbi, da pravi Molotovljeve koktele, a tražiš krivca u streljani - dodao je.

Istakao je da mu je njegova ćerka prva misao kad se probudi i poslednja kada legne i da je to "teg koji pritiska".

- Kada treba da identifikujete dete, to je strašno. Išli smo da je vidimo na njen rođendam, 6. maja. Odneli smo stvari. Uvek smo je mi oblačili, a sada je oblači neko tamo. Nina je rekla da je svoju ćerku prvi i poslednji put poljubila 6. maja - rekao je Ivan.

Razmišlja, rekao je, o tome kako bi rasla njegova ćerka, kako bi izgledala, o tome da njegova supruga Nina više nema ćerku koju je toliko želela, da njegov sin više nema sestru, a "toliko su mu pričali koliko je važno što ima sestru".

"Deo mene je otišao s njom"

Ivanova supruga Ninela Radičević opisala je kako je 3. maj izgledao iz njenog ugla. Rekla je da su do tog dana bili srećna porodica, da su suprug i ona imali dobre poslove i da im je bilo bitno da se bave svojom decom i izvedu ih na pravi put.

- Kad je otišla u školu čule su se sirene. Odmah sam pomislila da joj se nešto desilo, ali onda sam shvatila koliko je sati i da je ona već u školi. Otišla sam do prodavnice, kad me je zvala drugarica i rekla da je u "Ribnikaru" bila pucnjava i da će da čeka moju ćerku ispred škole. Izletela sam iz radnje i zvala Ivana. Rekao mi je da je dežurna - ispričala je.

Dok je stigla do škole, sva deca iz odeljenja njene ćerke su več izašla. Iz ove perspektive joj je jasno da su svi već tada znali da joj je ćerka ubijena.

- Ja se tada vezujem za informacije koje meni odgovaraju. Znala sam da je sedela blizu Dragana koji je ubijen, ali sam to odbacila kao čaršijske priče. Ana je uvek verovala kad joj kažem da će sve da bude u redu. To sam govorila sebi dok sam išla ka bolnicama, a kroz sebe i njoj. Ispred Urgentnog centra sam videla kako uvode dečaka koji je pucao - dodala je.

Tada ju je, kako je ispričala, zvao suprug i rekao da njihove ćerke više nema.

- Ceo život se spremate za tu vrstu vesti, ali za roditelje, ne za dete. Stajali smo na ulici, a ja sam samo želela da uletim unutra da je nađem. Nisam želela da rade obdukciju, uzrok smrti je jasan. Nisam htela da je više diraju. Ipak, rekli su mi da moraju. Meni je ta škola sada kao sveto mesto, tu su naša deca otišla - rekla je Ninela.

Kako je rekla, nije znala da li ima snage da vidi svoju ćerku na njen rođendan. Drugarica joj je rekla da će da se kaje ako ne ode. Njena ćerka je izgledala mirno i to ju je smirilo. Posebno joj je strašan bio 8. maj, dan kada je krenula na sahranu svoje ćerke.

- Od 3. maja pijem lekove za srce, šećer, kosa mi je opala. Od 3. maja se osećam kao da je deo mene otišao s njom. Ja nemam suicidalne misli, ali samo hoću da budem s njom. Volim sina, ali tuga prevazilazi ljubav. Vreme nije saveznik, ne leči, ne bojim se smrti. Želim da budem tu za svoje dete, ali ne želim dugo da živim - dodala je.

"Videla sam fotografije sve dece"

Majka Andrije Čikića Suzana Stanković Čikić ispričala je da je njen sin bio jedinac i da je doneo svetlost u njihov dom.

- Bio je svestran, stimulisao nas je da budemo bolji roditelji, da se razvijamo. Kad je imao pet godina, pitao me je da ga vodim napolje. Bila sam umorna, ali sam videla da nije u pitanju dečji hir i izvela sam ga. Pitao je da mu kupim sladoled. Dala sam mu novac. Kad smo krenuli kući, ušao je u cvećaru i tražio crveni cvet za mamu. Rekao je da je to poklon jer sam ga vodila u park - počela je priču o svom sinu.

Imao je mnoga interesovanja. Od šeste godine je svirao klavir, bavio se fotografijom. Mnoge večeri provodili su uz klavir. Voleo je da putuje, radovao se jezičkom kampu u koji je trebalo da ide u junu.

- Drugog maja je rekao da ga probudim ranije, da prvi čas ima istoriju, da ne sme da zakasni. Ostavili smo ga ispred škole. Okrenuo se i poslao nam poljubac. Ušla sam u ordinaciju, a posle 10 minuta me je zvao suprug. Rekao je da je bila pucnjava u "Ribnikaru" i da je krenuo ka školi. Mislila sam da je to ispred škole, ostala sam na poslu. Videla sam vesti i strah me je preplavio. Uhvatila me je panika i izletela sam napolje - dodala je.

Kao i drugi roditelji, obilazila je bolnice, verovala da je njen sin u sali za fizičko. Saznala je da je ubijen čuvar škole, ali joj je rečeno da nema ubijene dece. Dok je sa suprugom išla ka Tiršovoj, zvala ju je majka Sofije Negić i rekla da njene ćerke više nema. U tom trenutku na radiju su čuli da je ubijeno osmoro dece. Rekla je taksisti da vozi u policijsku stanicu.

- Trebalo je da identifikujem svoje dete. Taj dan je padala kiša. Išla sam sa takvim strahom od onoga što bih tamo mogla da vidim. Pokazali su nam naše dete u kesi za telo. Otišli smo na grobno mesto, a ja sam rekla: "Ne mogu ovde da ga sahranim, ovo izgleda kao groblje". Potom smo otišli na Lešće. Izgledalo je kao park. Ako treba da odaberem večni dom za svoje dete, neka izgleda kao park. Peglala sam detetu koncertno odelo i spremala cipele kao da ide na ekskurziju i stavila novac u džep da ima za čamdžiju - ispričala je u suzama.

Kako je rekla, na dan sahrane je njenom sinu kosa bila mokra. Neposredno pre toga su ga okupali. Zamolila je za fen, da sinu poslednji put namesti kosu. Ljubila ga je u čelo, kosu, lice, ruke. Govorila: "Ljubi majka ruke pijanističke". Kako je rekla, i sada čuje zvuk koji je napravio grumen zemlje koji je bacila u grob svog sina.

- Išla sam na groblje, lutala na mesta na koja je voleo da ide moj sin, samo da ne odem kući. Nisam smela da budem sama. Advokati su savetovali da ne gledamo foto dokumentaciju sa obdukcije, ali ja sam morala da vidim. Fotografije mog Andrije bile su poslednje. Videla sam fotografije sve dece. U njegovoj jakni se u predelu srca videla rupa od metka. Imao je rane na ruci i nozi - dodala je.

"Živeli smo za njega"

Suzanin suprug Miloš Čikić, Andrijin otac, rekao je da je njegova porodica sve slobodno vreme koje je imala provodila zajedno. Značilo mu je što je sin neke stvari pričao samo njemu.

- Sećam se da me je jedan dan zvao i rekao da ne planiram ništa. Isto je rekao i majci. Odvezao sam ga na prvu adresu koju je rekao. Rekao mi je da ostanem u kolima i izašao s majkom. Vratili su se sa kesom iz prodavnice tehnike. Onda smo otišli na drugu adresu. Tad je rekao mami da ostane u autu, a mi smo otišli u prodavnicu nakita da joj kupimo poklon. Sve je to kupio od svog novca. Rekao je da hoće da nam pokloni za sve što činimo za njega. Mi smo živeli za njega - ispričao je.

Kada mu je kolega 3. maja rekao da je u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" došlo do pucnjave, dobio je napad panike. Sin mu se nije javljao, ali mislio je da su izašli iz škole i ostavili stvari u učionicama.

- Video sam da je ulica puna policije i naroda. Počeo sam da se tresem od straha i hladnoće. Niko ništa nije znao. Zvali smo roditelje druge dece iz odeljenja i shvatili da su njihova deca već stigla kući. Stalno su se smenjivali strah i nada. Kada smo shvatili da nije u Urgentnom centru, nisam znao da li da odahnem jer nije ranjen ili da paničim jer ne znam gde je - ispričao je.

Kada je usledio poziv Sofijine majke, Miloša razum nije hteo da sluša. Insistirao je da idu u Tiršovu, a ne u policiju.

- Jedva sam hodao, ceo sam se tresao. Raspao sam se, okolina je prestala da postoji. Kada je došao momenat identifikacije, plašio sam se da ga vidim, ali sam znao da moram. Rekli su da je ubijen, ali ja to nisam video - dodao je.

U vreme kada je Andrija sahranjen, njegovi roditelji i dalje nisu znali kako je ubijen. Zato su pogledali već spomenutu foto dokumentaciju kako bi dobili odgovore na brojna pitanja koja su imali.

- Slike ubijene dece koja leže po podu su nešto najstrašnije što sam video u životu. Mislio sam da ću da puknem od bola. Shvatili smo da je Andrija uspeo da izbegne prvi metak. On je završio u stolici. Drugi ga je pogodio u nogu, a treći je prošao kroz ruku i srce. Bio je stravično precizan. Gađao je u glavu i srce. Oni su za njega bili pokretne mete - rekao je otac.

Tišina u njihovom stanu i dalje para uši. Nema klavira, Miloš nema s kim da razgovara o tome koji je foto aparat bolji, nema kome i čemu da se nada. Često ne može da ustane iz kreveta, a kaže da nema ni zbog čega.

- Teško mi je da idem na mesta koja je Andrija voleo. Ne postoji ništa što me pokreće u životu. Bolno je videti opravdavanje zločina - rekao je.

"Dete smo grlili u kovčegu"

- Prilikom identifikacije video sam da je mojoj ćerki išla krv iz usta. Dete smo grlili u kovčegu. U obdukcijskom nalazi je navedeno više od 15 pristrelnih rana. Ljudska bića su masakrirana tog dana - ispričao je Zoran Martinović.

Kako je rekao, njegova ćerka je, osim u "Ribnikar", išla u baletsku školu. "Ribnikar" je spominjala samo kada je govorila o tome kako joj je naporno.

- Moju bol povećava strah da neko opet može da uradi nešto što nije normalno. Ne mogu da kažem da se ovo ne bi desilo da je škola reagovala kad neko ima 2.500 metaka u kući, ali da se neke stvari nisu zataškavale, imali bismo drugačiji stav prema toj školi - rekao je.

Zoran je rekao da živi u strahu od sunčanog dana jer ne zna šta može da se desi.

- To je egzekucija dece. Poslali smo ih da nešto nauče i da se vrate živi. Da je porodica gajila ljubav prema hemikalijama, mogao je to da bude bojni otrov. Kamo sreće da su gajili ljubav prema balonima sa vodom, možda bi taj dan bili samo mokri - dodao je otac.

On je rekao da živi u strahu jer život njegovog deteta nije epilog i da samo želi epilog za svoje dete.

- Lakše mi je kad uđem u prodavnicu i prodavačica me zagrli. Ne mora ništa da kaže. Više nemamo planove. Život nam je određen time koliko smo duševno i fizički dobro da preživimo. Sve je bilo prilagođeno njoj. Ja sad ne znam kako bih vozio auto, nedostaje mi suvozač. Nisam uspeo da je zaštitim tog dana. Bojim se da se ta greška ne ponovi - rekao je Zoran.

Zoranova supruga Miljana kaže da, kada pomisli na 3. maj, više ne može da izgovori rečenicu "sve će da bude u redu". Kada je čula za pucnjavu, iz kuće je izletela sa srednjom ćerkom, a za najmlađu je ponela vodu i keks. Mislila je da je došlo do okršaja u blizini škole i da je njenu čerku okrznuo metak.

- Srela sam oca Sofije Negić, bio je jako loše. Nismo znali šta su naše ćerke taj dan obukle u školu. Sećam se jakog zagrljaja od prethodne večeri. Kasno je legla, a posle je ustala jer je bila uznemirena i sve nas je još jednom izgrlila - ispričala je.

Živi sa verom da će ponovo da sretne svoju ćerku i boli je što devetoro dece neće ostvariti svoje snove, nikada neće imati svoju decu.

- Došla sam po stvari da se presvučem i iz ormara je ispala poruka koju mi je napisala, a koju ranije jisam primetila. Pisalo je da me voli najviše na svetu. Shvatila sam to kao znak - dodala je Miljana.

Period praznika joj teško pada jer je njena ćerka bila ta koja je stavljala zvezdu na jelku. Nije sigurna da će da ima snage da ove godine ukrasi jelku.

Parnično ročište biće nastavljeno sutra, kada će govoriti Anđelko i Natalija Aćimović, Živorad i Kosa Vlahović i Dragan i Nina Kobiljski.

(Telegraf.rs)