Njegovo mesto u drugoj klupi bilo je prazno. Sve do 8.40: Ranjena nastavnica iz "Ribnikara" o kobnom danu

Seća se da je čula pucnje po učionici dok je ležala na podu. Samo pucnje. Bez ikakvog dečjeg glasa...

Održala je Tanja gotovo čitav prvi čas u 7/2. On tog jutra nije došao. Njegovo mesto u drugoj klupi bilo je prazno. Sve do 8.40.

Ovim rečima se ranjena nastavnica Tatjana Stevanović, priseća kobnog dana u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar".

Preporučujemo

- Tada je naglo otvorio vrata i prvo mene upucao. Pretpostavljam da sam ja kolateralna šteta, da me ukloni s puta da bi mogao da uradi ono što je zamislio. Sećam se da sam prvo upucana u stomak. Odletela sam i pala... Onda je nastupio strahovit bola. Toga se sećam, kao i uplašenog pogleda učenice iz druge klupe koja više nije među nama. Izgubila sam dah i pomislila - to je to. To je kraj...

- Muči me odgovor na pitanje da li sam mogla drugačije. Da li bi bilo drugačije da sam shvatila šta se dešava? Ili bi možda bilo još gore? Da sam krenula ka vratima, verovatno bih nastradala kao devojčica koja je izašla iz toaleta kada je čula zvuke. Nisam shvatila situaciju. Niko od nas nije...

Seća se da je čula pucnje po učionici dok je ležala na podu. Samo pucnje. Bez ikakvog dečjeg glasa... Jezivo..

- Onda je neko dete došlo do mene. Zagrlila sam ga. Ne znam kako se to desilo. Jedno vreme smo tako ležale zajedno. I onda je ona otišla. Nije ranjena, kasnije sam saznala ko je devojčica.

Verovatno je došla do mene da je zaštitim. I znam da smo zagrljene ležale neko vreme. Toga se sećam, maglovito. Dok sam ležala, jedino što sam videla je bledo lice teško ranjenog učenika, koji me je uplašeno pogledao. On se sada nalazi na bolničkom lečenju u Americi i svi se molimo za njegov oporavak. Gubila sam svest i vraćala se... Onda mrak. Pa ulazak prvog kolege u učionicu, kada je zatekao to što je zatekao...

Tada je već učenik koji je počinio masakr iskočio kroz prozor. Predao se..

- To su neki trenuci koje uopšte ne možete da objasnite. Kada sam tako pogođena ležala, gotovo bez vazduha, samo su mi moja deca bila pred očima. Ti trenuci, ta četiri minuta, to je neko vreme koje je u mojoj svesti rastegnuto do beskonačnosti. Kada sam u jednom trenutku došla svesti i videla na rukama rane, pomislila sam da nisu prave. Govorila sam sebi, ma to je nešto drugo. A onda saznanje, aha, to ipak jeste prava krv - ispričala je ona.

(Telegraf.rs /Kurir/Jelena Skenderija)