Đorđe bio sa majkom u bašti, ona se vratila sama, a onda je nađena oprana lobanja: 13 godina jezive misterije

Zbog navodne smrti sina, Marina je dva puta osuđena na 20 godina, u pritvoru je provela 703 dana, međutim, Apelacioni sud ju je oslobodio krivice zbog nedostatka dokaza

Đorđe Andrejić (13) nestao je pre tačno 13 godina na današnji dan. Slučaj ovog dečaka iz sela Majilovac kod Velikog Gradišta, koji bi danas imao 26 godina, i dalje je jedna od najvećih misterija koja je počela navedenog dana 2010. godine kada je dečak sa majkom Marinom krenuo u baštu. Ona se posle dva dana krvava vratila sama u selo, bez sina Đorđa.

Zbog navodne smrti sina, Marina je dva puta osuđena na 20 godina. U pritvoru je provela 703 dana. Međutim, Apelacioni sud ju je oslobodio krivice zbog nedostatka dokaza, a ona je potom tužila je državu i dobila milionsku odštetu za vreme provedeno u pritvoru. Srbiju je tužila i u Strazburu.

Preporučujemo

Podsetimo, on je navodno tog kobnog dana krenuo sa mamom u baštu, a prema navodima iz optužnice koja je kasnije podignuta protiv majke dečaka, koja je zapravo i jedini svedok, ona i sin su se na putu u baštu izgubili. Koračajući tako kroz šumu, majka je navodno motikom povredila nogu, a ranu je previla dečakovom majicom. Ali, klompe su joj smetale.

Zato ih je izula i ostavila i tako sa sinom nastavila još stotinak metara.

Kako se dalje navodi u optužnici, on se plašio da ide putem koji je zahtevala jer je počeo da pada mrak, te ga je udarila drvenim delom motike, nakon čega je on prvo pokleknuo, a zatim i pao na zemlju. Marina ga je kratko nosila, ali pošto je videla da ne diše, posle nekoliko metara ga je spustila na zemlju, prekrila lišćem i granjem i ostavila.

Posle dva dana je krenula iz šume, i kada je stigla kući, prvo nije priznala suprugu šta se desilo. Istražnim organima je potom priznala zločin i rekla da je to izjavila zbog pritiska, odnosno, prema njenim rečima, batinama policajaca.

Oprana lobanja pronađena nakon tri meseca

Lobanja pronađena je kraj puta tri meseca od tragedije, a pronašli su je lovci i to u blizini mesta koje je pokazala Marina, koje je značajno udaljeno od njive na koju su ona i sin krenuli 22. jula.

U obrazloženju oslobađajuće presude Apelacionog suda kojom je jula 2012. pravosnažno oslobodio njegovu majku Marinu optužbi da ga je ubila, navodi se da je lobanja naknadno donesena i tu ostavljena. Lobanja je pronađena kada je ona već bila u zatvoru i to bez ostalih delova tela.

- Sama činjenica da je policija organizovala svakodnevne potrage na terenu s velikim brojem ljudi i da leš pokojnog Đorđa nije pronađen, a da je nakon više od tri meseca pronađena samo njegova lobanja, takođe ne ide u prilog činjenici da je prvobitno priznanje okrivljene istinito, jer da je okrivljena ostavila telo svog pokojnog sina Đorđa na način kako je to objasnila u svom prvobitnom priznanju, sasvim je sigurno da bi ono bilo pronađeno - navodi sud.

Lobanja je prvo odneta na Biološki fakultet u Beogradu i DNK analizom najpre je utvrđeno da je pripadala nestalom dečaku. Međutim, usledio je šok kada je druga grupa veštaka ustanovila da je lobanja bila oprana u izbeljivaču, što se radi kad se želi uništenje DNK. Marinin branilac je zato zatražio da se zubi lobanje uporede sa Đorđevim zubnim kartonom, ali sud to nije dozvolio.

Marina, ali i jedan broj meštana Majilovca, strahuju da je Đorđe zapravo bio otet, pa odveden u Italiju, gde je ubijen, a njegovi organi prodati na crnom tržištu za transplantacije.

"Ni kokošku ne bih mogla da zakoljem, a kamoli da ubijem dete"

- Godinama sam govorila da nisam ubila svog sina. I dan danas me nazivaju ubicom deteta. Pa, ja ljudi ne mogu ni kokošku da zakoljem, a kamoli da ubijem željeno dete... Težak je bio život u nemaštini i sa mužom koji je pio, ali ja sam se borila za decu. Njih dvoje su mi sve u životu... Pre nego što umrem volela bih samo da vidim i zagrlim Đorđa. Ja ga nisam ubila. Ne bih brata i sestru nikada razdvojila. molim Boga da zaglim Đorđa. Da vidim kako mu se raduje sestra i da nastavimo život dalje. Ne znam da li je živ ili mrtav. Samo mi nije jasno kako je moguće da toliko dete nestane? Ništa nije nađeno od njega...-  rekla je u svojoj ispovesti za "Telegraf.rs" Marina Andrejić čiji ostatak možete pročitati OVDE.

Ona je za naš portal do detalja opisala kako se dogodio slučaj.

- U jednom trenutku motika mi je pala na nogu i posekla je. Nisam mogla da koračam. Tada sam samo razmišljala kako sinu da pomognem da ode kući. Rekla sam mu: "Sine Đorđe, kad vidiš nekoga pritrči mu i reci mu ko si, ko su ti roditelji i gde živiš. Ja ću čekati ovde da neko dođe po mene". U jednom trenutku čula sam ga kako mi je rekao:"Mama, vidim put". Više ga ni čula ni videla nisam. Kući sam došla tri dana kasnije. Međutim, njega nije bilo. Od tog dana, pa do danas ja nosim etiketu - ubica deteta. Ljudi me vređaju, nazivaju pogrdnim imenima. Uzalud se pravdam, osuđena sam bez kazne...- ispričala je Marina.

Koračala je, kako sama kaže, uz pomoć proklete motike.

- Nisam bila gladna, ali bez vode je bilo teško. Snalazila sam se kako sam znala i umela. Bolovi su bili jaki, a vrućina velika. Bilo mi je čudno da nikoga na njivama nisam srela. Ni tokom dana ni noći. Tri dana sam tražila put do kuće - kaže Marina.

Kada se vratila kući sina nije bilo...