Ovako je na današnji dan ubijen jedan od najvećih kriminalaca: "Svoje dželate čekam s osmehom"

Ono što i dalje "lebdi" nad njegovom likivacijom je pitanje: "Kako je poginuo?"

Printskrin: Youtube/RUDAR 7, Telegraf

Na današnji dan pre tačno 31 godinu ubijen je Đorđe Božović Giška u Lici na početku građanskog rata u Hrvatskoj dok je bio na dužnosti komandanta Srpske garde.

Ono što i dalje "lebdi" nad njegovom likivacijom je pitanje: "Kako je poginuo?".

Giška je sa svojim gardistima otišao na ratište u Liku  agusta 1991 u Liku. Srpska garda je tu bila angažovana u borbi za Gospić. Giška i njegovi ratnici uspeli su da zauzmu više od polovine grada kada je 15. septembra metak ispaljen u njega.

Prema rečima nekih koji su bili prisutni, on je na ratištu izgovorio: "Ja svoje dželate čekam sa osmehom".

Ulazna rana mu je bila ispod leve strane grudnog koša, a izlazna sa desne strane, između kuka i bubrega.

Pogođen je dok se nalazio na raskrsnici ulica Nade Dimić i Bilajske. Na njega je pucano, najverovatnije, iz pravca zgrada, koje su udaljene 100-150 metara na sever. U njima su bili pripadnici hrvatskih snaga, a Giška je izleteo na čist teren i pogođen je bočno.

Ubijen je s leđa.

Umro je na rukama bratanca koji je i sam kasnije poginuo.

"Ako me donesete mrtvog, sahranite me u Kučima"

Posmrtni ostaci Đorđa Božovića Giške preneti su 14. oktobra 2017 iz Beograda u Crnu Goru. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u selu Bezjovo u Kučima, u prisustvu porodice, prijatelja i saboraca.

Njegova sestra Slavica je tada izjavila za medije:

“Pre nego što je otišao na ratište ostavio mi je u amanet da ga, ako pogine, prvo stavimo dva-tri meseca kod Belog u grob i da ga potom sahranimo u Kučima, u selu Bezjovo, na groblju koje se zove Martinika po istoimenoj crkvi koja je tu. Na tom groblju naš otac je pokupio kosti rođaka i sahranio u jedan grob. Giškina je želja bila da pored tog groba napravimo porodičnu grobnicu i da tu počiva”.

Inače, veliki udarac za njega bio je likvidacija bliskog prijatelja Branislava Matića Belog. On je ubijen na kućnom pragu avgusta 1991. Na sahrani Belog održao je emotivni govor u kojem je navodno rekao: "Idem na front iako znam da će me tamo ubiti. Neću da poginem u Beogradu, pa da posle pričaju kako je to zbog obračuna u podzemlju."

Žestok momak sa asfalta

Đorđe Božović Giška rođen je 16. septembra 1955. u Peći, a potom se sa porodicom preselio u Inđiju. Posle smrti oca Giška se sa majkom Milenom i sestrom Slavicom se seli u Beograd.

Vreme je provodio na Voždovcu na kojem je sprijateljio sa Branislavom Matićem Belim. Tada postaje član bokserskog kluba Radnički. Kao tinejdžer u uličnoj tuči izboden nožem. Nakon što je preživeo povrede koje su bile opasne po život dobio je nadimak - Giška.

Za njega se čulo kada je imao samo 13 godina. Tada je pobegao preko granice u Italiju - bez pasoša.

Vratio se par dana kasnije.

O tome je počelo uveliko da se priča po Voždovcu, a neki kažu da se posle družio sa Borisom Petkovim i Rankom Rubežićem. Četiri godine kasnije otišao je preko i radio je po Austriji, Francuskoj, Nemačkoj, Belgiji..

Prvi put uhapšen je u Belgiji 1974. Na slobodu je bio pušten posle šest meseci. Iz Belgije prelazi u Francusku, ali opet upada u problem. Navodno, pucao je na policiju u Parizu.

Posle isteka kazne vraća se u Jugoslaviju, gde je ponovo dospeo u zatvor na kraće vreme.

Početkom 198o-tih godina prošlog veka, Gišku angažuje tadašnja Savezna državna bezbednost da u “interesu države” odradi neke poslove u zamenu za amnestiju i miran boravak u Jugoslaviji.

Početkom 1990-tih, kada je usledila priča o “žestokim momcima sa asfalta” dovodili su Gišku u vezu sa likvidacijom bivešg hrvatskog komunističkog funkcionera i direktora zagrebačke naftne kompanije INA Stjepana Đurekovića.

Uoči raspada Jugoslavije, Giška je sa svojom ekipom prišao Srpskom pokretu obnove Vuka Draškovića, a sa prvim izbijanjem srpsko-hrvatskih sukoba i puškaranja u leto 1991. Giška sa svojim nerazdvojim drugarom Branislavom Matićem Belim, koji je inače bio i jedan od finasijera SPO, osniva prvu paravojnu formaciju pod nazivom Srpska garda.

„Kao najveća stvar u vreme moje mladosti računalo se da treba biti od koristi komunističkoj državi, ići preko granice da se boriš protiv ustaša i političkih emigranata. To je bio san svakog beogradskog mangupa“, govorio je navodno Giška.

Na proizvke da je kriminalac javno je govorio:

- Onima koji me optužuju da sam kriminalac kažem: u Beogradu sam se pročuo kao dosta dobar bokser, vredan u školi, a željan svega. Hoću da se i provedem, volim devojke, a para nema. Kako se snaći? Predloži ovaj ono, ajde sitno, ajde krupno, ajde pljačka… Krenuo sam iz neke želje za avanturizmom, za nekim glupiranjem, i toga se danas stidim. Ali ja to časno zovem pravim imenom.”

Foto: MN Press

Inače, tada je formirana Srpska dobrovoljačka garda Željka Ražnatovića Arkana, kao protivteža Srpskoj Gardi.

Gišku je to navodno naljutilo pa je Arkana nazvao "tulumbarom", jer je ovaj otvorio poslastičarnicu u svojoj kući.

BONUS VIDEO:

Video: Dorćolci poštuju mangupe: Jedan od njih se poklonio na Džejevom grobu u majci sa Kneletovim likom

(Telegraf.rs)