Sećanje na Ivu (13) koju je pokosio auto: "Sa sinom idemo na groblje. Oni dele našu bol"

Nedavno je obeležena godišnjica smrti Ive M. (13) iz Lunovog Sela, koju je pregazio vozač D.J. (65)

"Hvala ti Ivka za prekratkih 13 godina koje si nam podarila. Prerano si postala deo naših najdivnijih uspomena. Naučila si nas šta je bezuslovna ljubav, šta znači biti dobar čovek. Hvala ti što si sve nas učinila srećnijim i boljim osobama". Ovim rečima je jedna Dragana nedavno obeležila sećanje na devojčicu Ivu (13), koja je pre godinu dana podlegla teškim povredama zadobijenim u udesu.

Iva je bila učenica sedmog razreda osnovne škole u Lunovom Selu kod Užica. Tog kobnog 15. oktobra prošle godine, vraćajući se sa nastave, na svega 200 metara od kuće, na nju je naleteo vozač D.J. (65) svojim automobilom, nanevši joj povrede od kojih će preminuti nekoliko dana kasnije na beogradskom Urgentnom centru.

Preporučujemo

- Bilo je to negde oko 12 sati. Udarila su je kola. Prvi u pomoć joj je pritekao nastavnik koji joj je predavao fiziku. Ubrzo je došao i moj muž, ukazali su joj prvu pomoć dok nije došla Hitna - priseća se Ivina majka Biljana.

Onda je usledila agonija u borbi za život devojčice, objašnjava Biljana za Telegraf.rs. Podvrgnuta je nizu operacija, da bi je na zahtev roditelja kasnije prebacili u Beograd.

- Najpre nam je rečeno da je van životne opasnosti. Međutim, tokom jedne od operacija stanje joj se zakomplikovalo, proširilo joj se krvarenje u mozgu. Doktori su nam saopštili tada da budemo spremni na najgore. Onda je došla sreda veče, 20. oktobar. Pet minuta do ponoći, nažalost, naša Iva je preminula - kaže Biljana.

Prvih nekoliko dana, roditelji nisu znali gotovo ništa o čoveku koji im je pregazio dete.

- Ne verujem da bih ga sada prepoznala, ali delovao kao da je neuračunljiv i pijan. Odmah je pritvoren i mi o njemu nismo znali ništa do suđenja. Međutim, odmah nakon Ivine smrti počeli smo da dobijamo pozive tzv. advokata koji su nam nudili svoje usluge i govorili nam kako imamo pravo da za sve što se desilo naplatimo neke velike pare. Stvarno ne znam o čemu se radi i nisam htela da ulazim u bilo kakve dijaloge sa njima. Na kraju su počeli da prete i da se svađaju sa nama dok ih nismo prijavili - objašnjava majka.

Onda su krenula mukotrpna suđenja, na koja je odlazio Ivin otac.

- Na kraju mu je određena kazna, nekakav neograničen nadzor lekara, što u prevodu znači da će on ostati u toj zatvorskoj bolnici neograničeno. Moj osećaj je takav da pravda tu nikad ne može biti zadovoljena, ali mi ćemo dalje ići sa tom pričom - rekao je otac Boško.

Ivina majka, kako nam je i sama rekla, nastoji da ostane jaka, iako je bol za izgubljenim detetom uvek prisutna.

- Godinu dana je prošlo. Nama roditeljima i najbližoj porodici će uvek biti kao da se sve to desilo juče. Kakva god kazna bude za tog čoveka, nama to ne menja stvar. Našeg deteta nema. Ovakve stvari se, nažalost dešavaju svaki dan. Nego, eto, mi sve mislimo da je to tamo negde. Sve mislimo "neće mene". Zato koristim priliku da apelujem na sve ljude, kada vide pijanog ili neuračunljivog čoveka, najveći sevap koji mogu da urade jeste da ga odmah prijave jer tako spasavaju njega i živote ko zna koliko dece i ljudi.

Sećanje na Ivu čuva i njen dve godine mlađi brat Danilo.

- Imamo dečaka, dve godine mlađeg od Ive. On je sad šesti razred. Teško je mnogo, poremetilo je celu porodicu, ali se stvarno trudimo da sina usmeravamo na druženje, da bude u kontaktu sa decom. Ide i sa nama na groblje baš često, ali on sasvim normalno priča o svojoj sestri, nema mi tu šta da krijemo. Svestan je svega i mogu vam reći da je jako hrabar u celoj priči - kaže Biljana i dodaje:

- Šta te u životu ne ubije, to te ojača. Velika je istina. Mora tako, zbog Ive prvo, zbog Danila i zbog nas.

Velelepni mural u Ivinu čast

Na godišnjicu Ivine smrti, na školi u Lunovom Selu koju je pohađala, osvanuo je velelepni mural sa njenim likom. Kako nam je Biljana objasnila, inicijativa za oslikavanje potekla je od samih nastavnika.

- Glavna inicijativa za mural je bila od njene nastavnice likovnog Milice. Kad su nas pitali da bismo se mi složili sa tom idejom, bili smo oduševljeni. Šta god da smo uradili kao roditelji, uradili smo svim svojim moćima, od njene grobnice smo napravili kao kućicu, da izgleda kao soba. Ali ovo je nešto što je došlo kao reakcija zajednice, nešto što svi mogu da vide i što čuva sećanje na našu Ivu. To su ljudi koji dele našu bol i beskrajno sam im zahvalna.

A na Ivu su svi ponosni, od roditelja, nastavnika i svih koji su je poznavali. O tome svedoči i tekst sa početka priče koji joj je posvetila žena koja je Ivi tokom škole pomagala u učenju.

- Jako sam ponosna na našu Ivu, što smo je imali takvu kakva je bila. Ona je bila naš ponos i sa svojih 13 godina je zaslužila nešto što neko nije za čitav život - dodala je Biljana na kraju.

(Telegraf.rs)