Sukob prava i neprava: Kako smete da se branite kad vam neko ugrožava život, a da ne odete u zatvor

Krivični zakonik treba da se menja, ali je zabluda da je u SAD dozvoljena nužna odbrana protiv svakog ko nam uđe na posed, kao što se stiče utisak iz filmova

Slučaj Milutina C. (86) iz Lebana, koji je pucao na provalnika, prvo priveden, pa pušten iz pritvora, pokrenuo je opet pitanje izmene Kričnog zakonika, tačnije definicije nužne odbrane, odnosno, samodbrane iliti njenog prekoračenja. Stručnja javnost se slaže da je neophodna izmena člana 19 ovog Zakonika, i definišu da su u njegovim stavovima potrebni pojedini adekvatniji termini. Ističu i da je zabluda da je u SAD dozvoljena nužna odbrana protiv svakog ko nam uđe na posed, kao što se stiče utisak u filmovima.

Preporučujemo

U Milutinovu kuću je ušao mlađi provalnik sa fantomkom na glavi, i imao je sekiru. Braneći sebe i svoju nepokretnu suprugu, Milutin je potegao pištolj i upucao ga u noge. Deka je priveden, ali i brzo pušten, a tim povodom najpre se oglasio ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin koji je rekao da će predložiti ministarki pravde Maji Popović da povede raspravu o mogućoj promeni krivičnog zakona i definicije nužne odbrane, jer kako je ocenio - u slučaju odbrane sopstvenog doma nije pravedno da se ide u zatvor.

- Čovek koji je branio sebe i svoju nepokretnu suprugu ne bi smeo da zbog toga bude u zatvoru. Moram da pitam zakonodavca šta bi svako u svom domu trebalo da uradi kada mu provalnik ugrozi život i čast. Tužilac koji je kvalifikovao pucanje u provalnika kao ubistvo u pokušaju je samo sledio slovo zakona i uradio jedino što može da uradi čovek pravosuđa sve dok je ovakav krivični zakon na snazi - rekao je Vulin.

Nužna odbrana definisana je članom 19 Krivičnog zakonika. U stavu 1 se navodi da "nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u nužnoj odbrani.

U stavu 2 - "nužna je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremen protivpravan napad, a u stavu 3 - učiniocu koji je prekoračio granice nužne odbrane može se kazna ublažiti. Ako je učinilac prekoračio granice nužne odbrane usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom, može se i osloboditi od kazne.

Sudija Josifović: Potrebni adekvatniji termini 

U slučaju nužne odbrane, isključena je protivpravnost krivičnog dela, pa počinilac neće biti krivično odgovoran, niti osuđen. Kada međutim dođe do prekoračenja odbrane koju je iziskivala data situacija, učinilac jeste krivično odgovoran, ali mu se kazna može ublažiti, a može biti i oslobođen od kazne “usled jake razdraženosti i prepasti izazvane napadom”.

Predsednica Upravnog odbora Udruženja sudija i tužilaca Srbije (UST) Ivana Josifović za Tanjug ukazuje da Krivični zakonik kao nužnu određuje onu odbranu koja je “neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremen protivpravan napad”.

Ona smatra da, načelno, zakonska formulacija nije loša, jer se ovim institutom štite život, telo i imovina, ali je, kako kaže, problem što se jako restriktivno tumači u sudskom postupku, te da su najspornije reči “neophodno” potrebna i “istovremeni” protivpravni napad”.

Zbog toga smatra da bi trebalo analizirati i diskutovati kako bi se našli adekvatniji termini kojima bi se dozvolilo ekstenzivnije tumačenje ove odredbe u sudskoj praksi, a čime bi se, kako ističe, ostvarila svrha i smisao nužne odbrane.

Josifovićeva, koja je sudija Višeg suda u Novom Sadu, ukazala je da je nužna odbrana primenljiva najčešće u situacijama napada na život, telo ili imovinu tog ili njemu bliskog lica.

- Razumljivo je i životno logično da lice koje se nađe u takvoj situaciji postupa u stanju straha, neizvesnosti, uzbuđenja i zabrinutosti. U tim trenucima nije u prilici ni mogućnosti da podrobno razmišlja o svim pojedinostima koji se odnose na srazmernost napada i protivnapada - odbrane, kao ni o tome da li se radi o sasvim istovremenoj reakciji -  napomenula je Josifovićeva.

Pri tom, kako je dodala, lice koje je napadnuto ne može da zna sa sigurnošću koje su namere napadača i kolika je njegova spremnost da u nameri uspe.

- Smatram da nije pravično od napadnutog lica uopšte očekivati da u tim ekstremnim momentima razmišlja o ovim okolnostima - istakla je sudija.

U sudskoj praksi, kako je ukazala, srazmernost napada i odbrane se odmerava poređenjem - da li je napadnuto lice primenilo prekomernu silu radi odbijanja napada, odnosno da li je isti cilj moglo postići i primenom sile blažeg intenziteta, da li je postojala tzv. “jednakost oružja” napadnutog i napadača, da li je protivnapad preduzet istog momenta kada se dešava i napad ili pak u kratkoj vremenskoj udaljenosti.

Pri tom, kako je ukazala, teško je sa sigurnošću tvrditi da napadač koji je trenutno odbijen, neće u vrlo kratkom vremenu, čak i od nekoliko sekundi, nastaviti sa napadom. Takođe, zakon predviđa za prekoračenje nužne odbrane, odnosno kada sud oceni da je "odbrambena sila bila nesrazmerna sili primenjenoj za napad" - mogućnost ublažavanja kazne ili čak oslobođenja od kazne.

Sudija Josifović međutim ukazuje da se tu nameće suštinsko pitanje - kako napadnuto lice u tom stanju može da predviđa i rizikuje da napravi pogrešnu procenu pri odluci koju silu će primeniti za protivnapad, odnosno odbranu.

Prekoračenje nužne odbrane, pa tužba napadača

U praksi se nedavno javio paradoksalan slučaj, podseća Josifović, kada je lice zbog prekoračenja nužne odbrane osuđeno za izvršenje krivičnog dela, pa ga je posle napadač tužio za naknadu štete, što inače ne bi bio slučaj da je napadnuti bio oslobođen primenom instituta nužne odbrane.

Hranislav Dimitrijević (65) iz sela Progorelica kod Kraljeva, naime, je pre četiri i po godine, hicem iz pištolja ranio jednog pljačkaša koji je sa svojim saučesnikom, tokom noći, obio prodavnicu u dvorištu njegove porodične kuće, zbog čega ga je Viši sud u Kraljevu osudio na godinu dana kućnog zatvora bez elektronskog nadzora.

Nakon izdržane kazne, njemu je, stigla parnična tužba na osnovu koje oštećeni - pljačkaš prodavnice, zahteva odštetu od ukupno dva miliona dinara.

Josifovićeva je naglasila da je nesporno da zakon mora da štiti sve građane i od potencijanih zloupotreba jer, kako je istakla, “svako pravo, nažalost, kada se tumači od strane zlonamernih, u sebi krije i svoje naličje”.

Zbog toga, nije pristalica krajnje liberalne zakonske regulative za odbijanje napada ili ulaska u posed, nalik na zakonska rešenja u pojedinim državama u Sjedinjenim Američkim Državama, ali ističe da bi ekstenzivnije tumačenje postojeće ili upodobljene zakonske definicije ovog instituta bilo potrebno da bi se ostvarila svrha nužne odbrane”.

Najpoznatiji slučaj samoodbrane dogodio se u maju 2013. godine u Žarkovu, kada je Saša Bogeski usmrtio provalnika, koji je u toku noći ušao u stan u kojem je Bogeski bio sa ženom i maloletnom ćerkom.

Nakon višegodišnjeg suđenja za ubistvo, zbog, kako je tužilaštvo tvrdilo - prekoračenja nužne odbrane, on je u decembru 2018. godine pravosnažno oslobođen, pošto su sudovi stali na stanovište da je delovao u nužnoj odbrani-samoodbani.

Stevan Đokić, savetnik za istrage i bezbednost, na ovu temu kaže za Telegraf.rs da kod nas postoji neka vrsta zablude, a tiče se upravo SAD. On se slaže da krivični zakonik treba da se menja i to terminu "istovremeno", koji treba izbaciti i da je "nužna ona odbrana koja je neophodno potrebna".

-  Mi kada gledamo američke filmove, mislimo da je to kod njih tako regulisano da vi možete da ubijete svakog ko vam uđe u posed. Nije to baš tako i nije u svim državama SAD tako - kaže Đokić i nastavlja:

- Mi već godinama tražimo izmenu Krivičnog zakonika. To je član 19, i ono što smo mi već pisali o tome kada je bi slučaj sa Hranislavom, jeste da takvi zakoni moraju nekako da prilagođavaju vremenu u kom živimo. Trebalo bi povesti raspravu o stavu 2, i ono što je najvažnije jeste da se izbriše reč istovremeno, i da se preformuliše deo koji kaže da je nužna ona odbrana koja je neophodno potrebna. Taj deo bi trebalo da se preformuliše, to je pitanje za pravnike. Zašto je to važno? To je baš vežano za prekoračenje granice nužne odbrane - ona označava da vi morate da imate srazmerno adekvatnu odbranu od napada koji trpite, što znači, ako je neko vama udario šamar da vi možete da se branite šamarom, ili nekom manjom silom.

- Tu se moraju uzeti još neke stvari u obzir. Primera radi ovaj mladić je i više nego duplo mlađi od penzionera Milutina. Drugo, on je tu bio sa nepokretnom ženom, branio je nepokretnu ženu, kad je neko napadnut da li je razdražen... To su stvari koje bi morale da se uvedu u pravne okvire, kao i to da ne možete vi da ocenite u trenutku napada šta je adekvatno, odnosno, koliko je to srazmerno da biste se branili. Sa druge strane, naš zakon kaže ukoliko se napad dogodio i napadač okrenuo leđa i krenuo negde, vi nemate pravo da se branite jer je tog trenutka prestao napad. To je veliki problem, jer mi ne znamo  da li je tog trenutka prestao napad ili je možda napadač krenuo ka članu naše porodice, na primer - objašnjava Đokić.

Prema njegovim rečima, ljudima koji se brane u ovim situacijama, stavlja se na teret pokušaj ubistva ili ubistvo. Primećuje da dok se oslobode, prođu golgotu, ali i da oni budu oslobođeni samo kazne, ali je direktno kriv.

Sličnosti i razlike sa krivičnim pravom SAD

Profesor Milan Škulić nije mogao sada da komentariše kao sudija Ustavnog suda izmene na ovu temu, ali je kao profesor još 2017. godine napisao tekst na ovu temu koji je objavljen u jednom Zborniku Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

U njemu on navodi da se jasno uočava da krivično pravo SAD ostvaruje značajan uticaj na druge nacionalne krivičnopravne sisteme. Kaže i da između američkog i srpskog materijalnog krivičnog prava postoje velike i bitne razlike, ali i brojne relevantne sličnosti, što se odnosi i na opšti pojam krivičnog dela, koji suštinski i u SAD, kao i u Srbiji, ima objektivno-subjektivni karakter, te se u tom pogledu mogu uočiti određene značajne i interesantne sličnosti.

- Zbog nekih slučajeva u praksi, poslednjih godina, a posebno poslednjih meseci, bilo je mnogo naslova u štampi i čitavih obimnih novinarskih tekstova, koji su žučno ukazivali na „tešku nepravdu“ i ozbiljnu „anomaliju“ našeg krivičnopravnog sistema, koji usled „neadekvatnih zakonskih rešenja“, dovodi do toga da čovek koji je samo „branio“ svoju imovinu, ili čak neposredno svoj život i telo ili svoju porodicu, potom „sasvim rutinski“ odgovara za krivično delo učinjeno u prekoračenju nužne odbrane ili čak da „automatski“ odgovara za krivično delo učinjeno nakon što je napad već prestao, tj. za slučaj ekstenzivnog prekoračenja nužne odbrane - navodi Škulić u tekstu.

- Mnogo je prilikom takvog, često i prilično ostrašćenog komentarisanja u našoj javnosti, bilo ozbiljnog nerazumevanja ratio legis-a i uopšte, koncepta nužne odbrane u našem zakonodavstvu. Naročito je mnogo bilo nerazumevanja onoga što je zaista nužna odbrana u nekim drugim državama, a posebno u Sjedinjenim Američkim Državama, čije su rešenje, kao tobož vrlo liberalno i koje navodno omogućava „jednostavan lični obračun sa kriminalcima“, često energično hvalili pobornici radikalne izmene pravila koja se odnose na nužnu odbranu u srpskom krivičnom pravu. Čini se da je u našoj čak stručnoj javnosti, a naročito onoj koja je laička, slabo uočava ili čak sasvim ignoriše pravilo, da je u većini država SAD, jedan od uslova za postojanje nužne odbrane (samoodbrane/odbrane drugih), da se primenjuje sila koja je proporcionalna napadu.

Kako se radi o sukobu prava sa nepravom i kako čovek ima legitimno pravo da se brani, te da brani i druge, Škulić ističe da nužna odbrana ima nesporno i sasvim očigledno, ne samo pravni, već i veliki etički značaj.

- Naravno, nužna odbrana u demokratskom društvu i pravnoj državi ima i svoje strogo definisane granice. Ni prilikom legitimne odbrane nije i ne može sve biti dozvoljeno. Zakonodavac ima priliku da razmisli i oceni „hladne glave“ da li sadašnja definicija nužne odbrane i uslovi za njeno postojanje i prekoračenje u Krivičnom zakoniku Srbije, ali i prema vladajućim stavovima naše prilično „konzervativne“ sudske prakse, suštinski odgovaraju potrebama i realnim društvenim uslovima, kao naravno, i pre svega, da li takvi uslovi odgovaraju građanima, te da eventualno, ako oceni da je to zaista potrebno ili čak neophodno, uvede i određene zakonske modifikacije, za koje načelno smatramo, da svakako, ne bi trebalo da budu radikalnog karaktera.

- Ipak, ako se već teži odgovarajućem poboljšanju/modifikaciji krivičnopravnih pravila koja se odnose na nužnu odbranu, a naročito u kontekstu zaštite života i tela, ali i „doma“ od protivpravnih napada, onda bi pre svega, bilo sasvim adekvatno da se u normativnom smislu nešto ublaži uslov „potrebnosti odbrane“ (odbrana koja je potrebna), tako što bi se eliminisao dodatni „pojačavajući“ uslov „neophodnosti“, te pri tom i racionalno redefiniše krivičnopravni značaj tzv. ekstenzivnog prekoračenja nužne odbrane - objasnio je Škulić.

(Telegraf.rs)