Ubio mi je sestru i sestrića pre 2 godine. Ove snimke nikom nisam pokazala, zbog njih sam živa

Dobro pogledajte video kadrove sa početka teksta, koji su nastali nakon što je Marko Nikolić dobio zabranu prilaska Maji i Mihajlu

Brutalno ubistvo dogodilo se danas u Pančevu, kada je na autobuskoj stanici tog grada, muž ubio ženu nožem. Počevši da pišem ovaj tekst, nisam ni sanjala da će se sličan scenario ponoviti na godišnjicu zločina iz Centra za socijalni rad u Rakovici. Danas je to učinio Petar Mošić, a pre dve godine Marko Nikolić.

Preporučujemo

Tog 12. jula 2017. godine u Centru za socijalni rad u Rakovici dogodio se zločin koji je šokirao celu Srbiju. Marko Nikolić, ubio je sina Mihajla, a onda presudio i bivšoj partnerki Maji Đorđević - rukama i nožem. Ovako je počela tragedija jedne porodice, koja je na kraju ostala samo na tetki Branislavi i sestriću Stefanu. 

Dok, dve godine nakon ubistva, sedimo u dnevnoj sobi stana u kojoj je živela pokojna Maja, Branislava, njena sestra, pali cigaretu i pušta mi pesmu Olivera Dragojevića "Anđela". Telefon je naslonjen na vazu, a na prve taktove i reči "I kobni dođe dan,  da sreću nam pomuti, oproštaj tvoj i moj i rijeka suza vrelih", polaze suze i meni i njoj.

- "Ja ne znam što ću sad učinit' sam sa sobom, kad kuća tuge sad naš je dom" (jecaj). Ne mogu da ti objasnim kako se osećam. Vidiš ove slike gore iza tebe, oni su svi mrtvi. Maja, Mihajlo, moja majka, moj otac i Dušan, Majin prvi muž. Dođe trenutak kada ne vidiš razlog što postojiš, sve što si imao, sve ti je uzeto - govori hladno, dok joj se suze slivaju niz lice.

U tom nizu ramova nedostaje njeno dete, koje je takođe izgubila u devetom mesecu trudnoće 2014. godine. Izgovara mi toliko bolnu rečenicu, da se i sama ježim "za šest godina svi su mi pomrli". 

- Malo je previše za jedno srce to i onda postaviš sam sebi pitanje: bio si u svemu ispravan i sad će da ti kroji sudbinu jedan bolesnik? To je bol koji ne može da se objasni. Zašto sam toliko kažnjena, neka mi neko objasni, to je previše za jedan život. Nakon svega postajem bukvalno emotivni doživotni invalid, nema tu zarastanja, ne leči vreme to - kaže mi Branislava koja nam je prvi put ustupila privatne snimke ljubavi i sreće majke i sina, od kojih su nei nastali i posle zabrane prilaska Marku njima dvoma..

PRIČA O DETINJSTVU I KOBNOJ VEZI

Ćaskamo samo noć pred Majinu i Mihajlovu godišnjicu. Vraćamo se na detinjstvo dveju sestara.

- Odmalena sam je čuvala i štitila, jer ona je bila moja mala seka. Nisam dozvoljavala da kap kiše padne na nju, samo da je zaštitim od svega. To je negde i bio moj nagon kada je Marko ušao u njen život, jer sam osećala da nešto nije u redu sa njegovim ponašanjem  - seća se decembra 2009. godine, kada se Maja i Marko upoznaju.

Njih dvoje upoznali su se na kapiji njenog porodičnog doma, kada je Marko slučajno prolazio tom ulicom. Zaustavio je Maju, a nakon sat vremena se vratio do njihove kuće i tražio joj broj telefona. Veza je bila idilična, ali prvih mesec dana.

- Kada sam ga prvi put upoznala, nije mi se svideo. Bila mi je jako čudna ta prenaglašena finoća, to otvaranje i zatvaranje vrata automobila. Postojale su i neke njegove vulgarne opaske, koje mi je uputio kada smo sve troje otišli na piće. Moje sumnje ispostaviće se kao tačne bukvalno za nepuna dva meseca veze - priča Branislava.

Pakao, kako ga ova hrabra žena opisuje, trajao je godinama, ali za sve to vreme, Maja nikada nije rekla da ga se plaši.

TOG DANA UMRLA SAM I JA

Razgovaramo o 12. julu, danu kada je, kako kaže, umrla i ona.

- Da li znaš da je on, ubivši Maju, ubio i mene? Odrastala sam sa njom, bila je deo mog života 38 godina, znaš li koliko to boli? Prošlo je dve godine, moja borba za pravdu i i dalje traje, ali ja... ja nikada više neću biti ista - kaže Branislava.

Ona dodaje da je Majina smrt nešto što ne prihvata, a mora.

- Boli što je zauvek otišla, ostala sam bez mog najvoljenijeg bića. Ubistveno mi je bilo kada je jedan od tri popa na sahrani rekao "samo Bog može da sudi, čovek ne", a taj čovek je sudio mojoj porodici. To je mene sahranilo - izgovara gledajući u zid iznad moje glave.

U 2005. godini Maja i ona ostaju bez oca, tada je imala 32 godine i smatrala je da mora da gura sestru. Kada jedna padne, ona druga morala je biti vetar u leđa prvoj. I bivalo je tako. Kad im je umrla i majka 2011. godine, Branislava je znala da mora dalje. Maja je za nju bila kao ćerka, naivna, sanjar i kao takva, kako kaže, prava meta za bilo kakav vid nasilja.

Nizali su se problemi u Majinoj i Markovoj vezi, kako kaže Branislava - nasilje, šišanje na stepeništu zgrade i prvi pokušaj ubistva. Htela je da odbrani tada sestru od monstruma, a u svađi, Marko joj je stavio flašu pod vrat.

- Samo sam rekla "seci". Znala sam da je on slabić i da sam mentalno jača od njega, jer je bio prepun kompleksa. Ta misao me je negde i vodila da pomislim da je u stanju da nas maltretira, dokle god mu to zakon ove zemlje omogućava, ali nikada... nikada nisam pomislila da će imati hrabrosti da ubije i nju i Mihajla - kaže Branislava.

ŠTA JE BILO NAKON MAJINE SMRTI?

Kažu da su sve srećne porodice nekako slične, ali one nesrećne, svaka je takva na svoj način. Tako mi Branislava objašnjava da je verovala da će barem to što su Dušan, Majin prvi muž i njihov sin Stefan ostali, očuvati neki privid porodice.

- Verovala sam u to da je Bog sačuvao njih dvojicu i mene da se sa njima borim, međutim, zlo nije čekalo dugo. Godinu dana nakon Majine smrti, umro je i Dušan, ta tragedija me je ponovo raznela. Na komade, veruj mi. Njega je slomila tuga za njom, voleo ju je i pored razvoda i pored deteta sa drugim - verujem joj i brišem suze.

Govori mi da je Dušan izdržavao malog Mihajla, maltene jednako kao njihovog sina Stefana. Kupovao mu je odeću, plaćao vrtić i nikada nije rekao nijednu ružnu reč Maji, niti je povisio ton na nju. Shvatao je da je morao da je zaštiti od kandži Nikolića, ali tog dana nije uspeo.

- Samo je ostala moja misija da Stefanu obezbedim parče hleba i da dobijem pravdu koju moja sestra nije uspela - priča mi Branislava.

LAŽEM DA SAM DOBRO

- Prošle su dve godine i ja sam sada jača u smislu da to mogu da podnesem, ali sam isto tako i potrošenija. Umorna sam od svega, od tog bola. Ja znam da ih nikada neću videti, da se oni neće pojaviti nigde - objašnjava mi kako se oseća noć pred godišnjicu.

BOLUJEM SVE ROĐENDANE I PRAZNIKE 

Kako je malenom Mihajlu rođendan bio 26. decembra, pred Novu godinu, Branislava kaže da je to slomi sve do posle Božića, jer ne može da podnese sve te praznike bez njih.

- Majin rođendan je 19. aprila, pa onda uglavnom kači period oko Vaskrsa, tek me tad sve stigne. Ove godine farbala sam jaja i razmišljala kome ih, bre, farbam? Stefanu koji ne živi sa mnom i njima kojih više nema.

DOŠLA MI JE U SAN I BILA JE MALA DEVOJČICA, SA KIKICAMA, VESELA 

Pitam je da li je sanjala Mihajla ili Maju za ove dve godine, jer prethodno komentariše da je svesna činjenice da može da ih vidi jedino tamo, u snovima.

- Za sve ovo vreme, sanjala sam Maju samo jednom, ali sa mamom i tatom. Tata i ona u jednim kolima na nekoj poljani. Ona je mala devojčica sa kikicama sa 10 godina, moja mala Maja, trčkara, vesela, srećna. U drugim kolima mama koja me gleda pogledom punim bola - seća se sna i gleda u sto.

(S. Čenad - s.cenad@telegraf.rs)