Muškarac je iskasapio ženu i udavio dete, reanimiraju ga: Pre tačno godinu dana pozvonio je telefon i saznali smo za jezivi zločin koji se dogodio. Sve je utihnulo (FOTO)

Nikada toliko nismo navijali za nekoga kao za malog Mihaila. Reanimacija je trajala 40 minuta

Pre tačno godinu dana, nešto pre 16 časova zazvonio mi je telefon. Prijatelj je brzo izgovorio: "Muškarac je ubio ženu. Dete reanimiraju ispred Centra za socijalni rad. Udavio ga je, kritično je". Bila je to jedna od onih vesti za koju niko ne želi da poveruje da je istinita. Znali smo da imamo prvi informaciju i trebalo je pustiti vest odmah, ali prsti su bili teški pri kucanju, a u redakciji je sve stalo.

Sekund kasnije, svi novinari su skočili, a između zvukova udara u tastaturu, čuo se poneki težak uzdah. Prošlo je samo pet dana od prethodnog ubistva ispred beogradskog Centra za socijalni rad. Niko nije bio spreman za novu, identičnu tragediju.

Preporučujemo

Jezive fotografije sa lica mesta NAJSTRAŠNIJEG ZLOČINA u Srbiji (UZNEMIRUJUĆI FOTO) (VIDEO)

- I dalje reanimiraju dečaka, mislim da nema više od pet godina. Otac, koji ga je ubio, leži na samo nekoliko metara od njega. Nijednom ga nije pogledao - pričao je i dalje prijatelj sa lica mesta.

A onda su stigle i fotografije.

Izveštavali smo sa toliko ubistava i mesta zločina, ali se ne sećam da nas je neki toliko pogodio kao ovaj. Zato pamtim i dalje da je tog dana, do tog trenutka, udarna vest u svim medijima bila visoka temperatura koja je prelazila 35 stepeni. I ceo dan je mirisao nekako čudno, teško.

Bila je sreda, baš kao i danas. Slika dečaka koji bespomoćno leži na betonu, ostala je zauvek u sećanju.

U drugim medijima pisalo je da je umro, a naši reporteri sa lica mesta javljali su da ga i dalje reanimiraju. Trajalo je, prilično. Lekari su mu se 40 minuta, na užarenom betonu ispred Centra za socijalni rad, borili za život. Dok je otac, koji ga je ubio, nezainteresovano ležao nekoliko metara dalje.

Nismo želeli da napišemo ono što su drugi. Nikada nismo toliko navijali za nekoga kao za tog dečaka.

Usledio je novi telefonski poziv.

- Zvao se Mihailo i imao je četiri godine - izgovorio je kolega. Bila je to najteža rečenica koju smo napisali. Dečak je umro.

U tom trenutku već smo imali celu priču. Marko Nikolić (43) je u Centar za socijalni rad u Rakovici došao noseći u naručju sina kog je udavio, a potom nožem nasrnuo i na svoju nevenčanu ženu Maju Đorđević (38). Jadna žena je uspela da pobegne iz zgrade, ali ju je sustigao na parkingu i zadao smrtonosne ubode.

Savladali su ga komunalni policajci koji su se slučajno zadesili u blizini i čuli zapomaganje. Dok su ga goloruki, bez lisica i oružja držali na zemlji, videli su prizor koji im je zauvek promenio živote.

- Neka žena je iznosila dete iz zgrade. Držala ga je u naručju, a ono je bilo bez svesti, modro, znojavo, i pena mu je izlazila na usta. Jeziv prizor - rekli su nam komunalni policajci Miloš Nikolić i Igor Milosavljević dan kasnije.

Onog trenutka kad je dečak i zvanično proglašen mrtvim, pitanja su krenula sama od sebe. Nažalost, svakodnevno smo svedoci nasilja u porodici, ali nikada nećemo moći da prihvatimo da se svađa između supružnika završi krvavo. Da se nekome svest toliko pomuti da izbode ženu i dete.

Tražili su se krivci, odgovornost Centra za socijalni rad koji nije reagovao na upozorenja Maje Đorđević da joj muž preti. Umesto da je zaštiti, radnici Centra su insistirali da se Maja i dalje viđa s njim, i da dete provodi vreme sa ocem.

I mi smo se bavili tim, ali uz to novinarsko pitanje ZAŠTO, počeli smo da se pitamo i ŠTA DALJE? Šta sad kad je dvoje već mrtvo, a muškarac, koji je trebalo da bude stub porodice, leži u zatvoru jer je tu istu porodicu satro?

O njemu su kasnije kružile razne priče. Od toga da se u zatvoru dobro ponaša, da ne priča o detetu i zločinu, do toga da ne prestaje da plače za sinom i da se kaje. Činjenica je da je ćeliju jedno vreme delio i sa Zoranom Marjanovićem, optuženim za ubistvo supruge, pevačice Jelene Marjanović.

Samo pet meseci posle pritvaranja Nikolića i pet dana pred Novu godinu, 25. decembra 2017. godine nešto pre 15 časova zazvonio mi je telefon.

- Marko Nikolić je sebi prerezao grkljan u ćeliji - glasila je informacija.

Monstrum iz Rakovice prerezao sebi grkljan u zatvoru!

Nastupio je isti onaj muk kao 12. jula kada mi je javljeno da je ubio ženu i dete. I ponovo su prsti bili teški za kucanje.

Saznali smo da je polomio parče stakla sa ogledala u kupatilu sobe i prerezao sebi vrat. Trojica muškaraca koji su bili sa njim u sobi, odmah su reagovali, kao i komandiri koji su pozvali Hitnu pomoć. Ekipa lekara je odmah počela sa reanimacijom.

Nije bilo šanse da ga bilo ko spreči da oduzme sebi život, namera da se ubije bila je jača od svega. Čak je uspeo da se brani i da zakači jednog od cimera koji je pokušao da mu oduzme staklo iz ruke.

Satima je trajala borba lekara za njegov život u Urgentnom centru. Oko 23 sata uveče telefon je ponovo zazvonio.

- Mrtav je - rečeno nam je.

Time je ova priča samo delimično okončana. Bilo nam je jasno da je Nikolića mučila savest i da je jedini izlaz video u samoubistvu.

Iza njega su ostala dva teška groba, u kojima leže Mihailo i Maja, i jedna teška priča na koju će nas podsećati svaki 12. jul.

Prošlo je godinu dana od tad, i mnogo je zločina i ubistava prošlo kroz ovu našu zemlju i ovu našu branšu, ali smrt dečaka i njegove majke boli nas i dalje najviše.

MAJINA SESTRA ĆE IZAĆI NA GROB I OBELEŽITI POMEN

- Majina i Mihailova smrt je udarac od kog se čovek nikad ne oporavi. Ne živim od tada, stojim u mestu, njeno ubistvo je i moja smrt. Što se tog monstruma tiče, on je završio kao kukavica, kakav je i bio u životu. On je mene smatrao svojim najvećim neprijateljem, žao mi je što se u sudnici nismo sreli - potresnim glasom ispričala je za Srpski Telegraf Majina sestra Branislava.

Utehe nema, a snagu joj daju bol i gorčina. Danas će izaći na groblje i obeležiti pomen, a kako navodi, svaki put joj sve teže pada.

- Proteklih pet dana, kako se bliži godišnjica ubistva, samo mi se vraćaju slike tog zadnjeg dana kada sam ih videla. Svaki put kada je neki bitan datum, pomen, njen ili detetov rođendan, teško mi pada. Pitam se što je bog mene ostavio, potreban mi je razlog da živim - kaže Branislava.

Ona navodi kako ni nje, da je kobnog dana bila ispred Centra za socijalni rad, sada sigurno ne bi bilo.

- Osam godina je Maja trpela torturu, ovo je samo bio poslednji udarac. Da sam tog dana bila ja sa njom ispred centra, mene bi prvu ubio, to znam sigurno! To bi mu dobro došlo da se iživi nada mnom za sve ono što nije mogao tolike godine. Sreća u nesreći je i to što tog dana sa Majom u centar nije krenuo i stariji sin, ne smem ni da pomislim šta bi bilo - iskrena je Branislava.

MAJIN STARIJI SIN HOĆE DA SPREČI OVAKVE UŽASE ZAUVEK

Majin stariji sin Stefan, izbegava da priča o njima i o tome koliko mu je teško.

- Stefan je jak dečak, bol i tugu nosi u sebi. Od njihovog ubistva, zbog traume koju je preživeo, on je upisao karate, a svima nam najavljuje da će jednog dana da upiše Pravni fakultet kako bi pomogao drugim ženama - navela je Branislava, koja je godinama pre ubistva sestre i sestrića živela u paklu koji im je Nikolić priređivao, piše Informer.

Kako kaže, sa sestrom se borila da pobegnu od torture i Nikolićevih pretnji, ali bezuspešno.

Branislava, baš kao i Stefan i dalje tuguje za svojim najmilijima, ali ističe da žali što nije dočekala da ga osude, jer je u zatvoru izvršio samoubistvo. Kako kaže, to što je sebi prerezao grkljan, nije pravda.

VIDEO: Komunalni policajci savladali ubicu u Rakovici

(J. S)