Čuo se prvi pucanj, pa još mnogo i 13 ljudi palo je mrtvo: Radoje umire od tuge za svojom ženom s kojom se do poslednjeg daha držao za ruke (FOTO) (VIDEO)
Selo Velika Ivanča oživi samo na zadušnice ili na Uskrs, kada se izlazi na groblje
- Sve mi je crno, bez imalo belog. Jutro svane, oči vide dan, a mozak ne registruje. Kažu mi: "Budi jak", a ja ih pitam kako? Sin mi je spavao na spratu, nije ni čuo kad su mu ubili majku. Da sam ja bio tu, sprečio bih ga, a ovako... Živim, a života mi nema.
Radoja Stekića (60) zatičemo u dvorištu u Velikoj Ivanči kako kosi električnom kosilicom. Pokušava da sredi dvorište pred petu, tragičnu godišnjicu, dok mu ne isključe struju zbog duga od 10.000 dinara. Kuća ovog tugom slomljenog čoveka poslednja je u selu, i kao i sve druge - zavijena u crno. Od onog trenutka kad su u njegovu ženu i majku ispaljeni smrtonosni meci, dom Stekića je zanemeo.
Preporučujemo
Sahranjena profesorka iz Paraćina: Sumnja se da ju je ubio sin kog je policija zatekla nagog u kupatilu
Porodična drama Vladimira Đukanovića: Izgoreo stan, žena i deca uspeli da pobegnu
- Ostali smo u njoj sin Aleksandar i ja. Nema smeha i šale, sve je zamrlo. Čak i hranu nas dvojica spremamo odvojeno, tuga nas je samlela - iskren je Radoje.
Tri porodice su 9. aprila zauvek ugašene, pet ih je zavijeno u crno, a vreme u selu je stalo. Naši koraci su jedino što odzvanja pustim ulicama, u selu u kom više od svega govore epitafi na grobovima. Radojevu kuću smo jedva našli. Ne zato što je selo veliko, već zato što nemate koga da pitate gde je. I ono malo ljudi što je ostalo u Velikoj Ivanči posle najvećeg masakra koji Srbija pamti, zatvori se u kuću čim se neko nepoznat pojavi.
A kako se i ne bi plašili stranaca, kad im je njihov najbliži, rođak i komšija, presudio.
Do 9. aprila 2013. godine, Velika Ivanča je bila jedno od živopisnijih sela, mestašce u kojem su se deca rađala, a ljudi ostajali na svojim ognjištima. A onda se čuo pucanj. Pa još jedan. Pa još mnogo... u 4:30 ujutro. Umesto da petao najavi novi dan, pucnji su najavili kraj. Smrt.
Jedno za drugim padala su tela po dvorištima, u kućama. Neke je Ljubiša Bogdanović ubio na spavanju, neki su skončali na kućnom pragu, a svi su gledali kako im smrt, u obliku prvog komšije, prilazi s oružjem u ruci. Na kraju ih je ubio ukupno 13. Bili su mu rođaci i prijatelji.
Nisu imali vremena da reaguju. Nisu očekivali da će im on presuditi.
Iako mu je ubio ženu i majku, u Radojevim očima ne vidim da je kivan na Ljubišu.
- On je bio dobar čovek, moj brat od tetke, ali iznervirali su ga, probudili zlo u njemu. Samo, on je napravio grešku, ubijao je nedužne ljude. Hteli su da ga izbace iz kuće, njegova žena, majka i sin. A on je bio naivan i sve što je stekao, preveo je na sina. Tukli su se i svađali celu noć, on nije ni spavao i pred jutro je "pukao", ko zna da li je on i spavao tu noć. Najavio je da će ih ubiti pre nego što ga izbace iz kuće - priča Radoje.
To jutro Radoje je otišao rano na posao. Žena, majka i sin ostali su da spavaju. Njih dve bile su poslednje Ljubišine žrtve, pre nego što je ubio u sebe.
- Dolazila mi je posle Ljubišina žena u kuću, isterao sam je. Šta ima da mi dolazi i da obilazi grob moje žene - kaže Radoje, a ja preko njegovog ramena vidim kuću iz koje je ubica krenuo u svoj krvavi pohod. Ne mogu ni da zamislim kako je ovom nesrećnom. On svaki dan mora da gleda u tu kuću, u tu porodicu, i u ljude koji su preživeli, baš kao i on.
Bliži se još jedna godišnjica i Radoje bi trebalo da ode na groblje. Ali, pošto je iz firme dobio otkaz dve godine pred penziju, nema ni novca da majci i ženi ode na grob kako treba.
- Skupio sam nekako nešto para, za gorivo nemam, istočiću iz traktora. Snaći ću se. Sin i ja nešto malo radimo, skupimo neki dinar da preživimo, niko nas neće - priča mi. Dodaje da će mu doći i ćerka sa porodicom.
I shvatam u tom trenutku da Velika Ivanča oživi samo na zadušnice i Urkrs, kad se izlazi na groblje.
- Ne mogu i dalje da se pomirim sa tim. Samo da znate kakvu sam ženu imao. Zvala me "Bubice", tako mi je uvek tepala. Do poslednjeg dana smo se držali za ruke. Kad u autobusu ima samo jedno slobodno mesto, mi oboje stojimo. Sednemo tek kad se oslobodi i drugo. U fabrici smo radili zajedno. Dok su svi drugi bežali od žena, ja sam tražio da budem sa njom. Ali, to jutro mi je oduzelo sve dobro što sam imao - govori mi kroz suze, ali ni u jednom trenutku ne gleda ka Ljubišinoj kući.
Na spomeniku koji je napravio ženi, napisao je:
- Mi zajedno opet ćemo biti, al' nas ovde neće razdvojiti.
Prati nas do kraja dvorišta.
- Eto, i vi sad idete. Razgali me samo kad neko dođe, kad popričam s nekim ko nema veze s ovim ovde. Da mi je da se zaposlim još negde i odradim te dve godine. Da zaradim penziju, vidim druge ljude, da se malo i ja nasmejem u ovom životu - kaže Radoje, a sa lica mu iščezava osmeh koji je bio vidljiv samo sekund ranije.
VIDEO: Kako danas izgleda Velika Ivanča, selo najvećeg masakra
(J.S)