U Velikoj Ivanči živih ima samo na groblju: Ljubiša je ubio 13 ljudi, bole stihovi na spomenicima, igračka Davidu (2) kida dušu (FOTO) (VIDEO)

Jedno za drugim padala su tela po dvorištima, u kućama. Neke je Ljubiša Bogdanović ubio na spavanju, neki su skončali na kućnom pragu, a svi su gledali kako im smrt, u obliku prvog komšije, prilazi s oružjem u ruci

Na ulazu u Veliku Ivanču nema table sa nazivom sela. I što je još gore, na ulazu u Veliku Ivanču nema ni žive duše. Nema je ni na sredini sela, a ni na samom kraju. U Velikoj Ivanči kuće su prazne, a groblje puno. I ono malo ljudi što je preživelo najveći masakr 2013. godine, rado bi se odselilo. Samo kad bi imali gde.

Selo smrti je čuvalo tajnu koja je mogla da spreči krvavi pir: Prošlo je četiri godine od masakra 13 ljudi u Velikoj Ivanči

Preporučujemo

Tri porodice su 9. aprila zauvek ugašene, pet ih je zavijeno u crno, a vreme u selu je stalo. Naši koraci su jedino što odzvanja pustim ulicama, u selu u kom više od svega govore epitafi na grobovima.

Do tog dana, Velika Ivanča je bila jedno od živopisnijih sela, mestašce u kojem su se deca rađala, a ljudi ostajali na svojim ognjištima. A onda se čuo pucanj. Pa još jedan. Pa još mnogo... u 4:30 ujutro. Umesto da petao najavi novi dan, pucnji su najavili kraj. Smrt.

Jedno za drugim padala su tela po dvorištima, u kućama. Neke je Ljubiša Bogdanović ubio na spavanju, neki su skončali na kućnom pragu, a svi su gledali kako im smrt, u obliku prvog komšije, prilazi s oružjem u ruci.

Nisu imali vremena da reaguju. Nisu očekivali da će im on presuditi.

Pet godina kasnije, na kapiji Ljubiše Despotovića i dalje su zalepljene umrlice njegovih prvih žrtava, sina Branka i majke Dobrile. U kući živi samo Ljubišina žena, Javorka Despotović koja će crninu nositi dok je živa.

Malo ispod njene kuće pruža se red ostalih koje su, takođe, zavijene u crno. Zašto? Niko ne zna već pet godina.

U kući porodice Stekić Ljubiša je usmrtio majku i kćerku, Danicu i Draganu, a potom u kući porodice Despotović ubio je Mikaila i Milenu, njihovog unuka Gorana Despotovića, njegovu 19-godišnju suprugu Jovanu i njihovog dvogodišnjeg sina Davida. U sledećoj kući, porodice Mijailović, ubio je bračni par Velju i Olgu, a potom u kući porodice Ješić ubio je majku i sina, Ljubinu i Miloša.

Smrtonosnim pohodom Ljubiša je Veliku Ivanču upisao u istoriju kao mesto najvećeg masakra u Srbiji, a sebe kao najmonstruoznijeg ubicu. Pred policijom je na kraju pucao i sebi u glavu.

Prolazeći kroz uske ulice pet godina kasnije, jasno nam je da je od tog dana u selu sve stalo. Ništa lepo im se nije desilo od tad. Mi smo retki posetioci koji su svratili. A kada smo izašli iz auta, čak i vazduh u selu asocirao je na tragediju.

Kuće su opustele, neke su zarasle u korov i počele već da se ruše. Deca koja su krenula u školu, prolazeći pored nas, gledaju nas sa čuđenjem dok stojimo ispred Ljubišine kuće. Jasno mi je da roditelji izbegavaju da im pričaju o onome što se desilo dok su još bili bebe. I shvatam u tom trenutku da nas gledaju deca koja su vršnjaci malog, ubijenog Davida. Oni su imali sreću da prežive.

A život preživelih je postao depresivan i težak.

Prvog Ljubišinog komšiju zatičemo u poslu. Njegova kuća udaljena je od Bogdanovićeve 20-ak metara. Samo zahvaljujući čudu Ljubiša nije krenuo levo ka njemu.

- Boli i dalje, i boleće uvek. Vidite sve te puste kuće i sami. Šta da vam kažem više - pita nas, a u pogledu mu ne nalazimo nadu da će sreća ikad više svratiti u ovo selo.

Jasno mi je da je Ljubiša ubio kompletan život u Velikoj Ivanči. Nastavljamo zato dalje, ka glavnom mestu za nema okupljanja.

Ljude u Velikoj Ivanči možete sresti samo na grobovima. Tamo, kako su nam rekli, svraćaju svakodnevno da svojim mrtvima donesu nešto.

- Tužan glas je svetom proš'o, nanese nam bol i jade, sa monstrumom borio se, na svom pragu život dade - prvi je natpis na groblju na koji nailazimo.

Koračajući dalje, jasno nam je da za razliku od opustelih i zaraslih kuća, na svim grobovima ima cveća, poneka kafa, a na grobu malog Davida igračke i čokoladno mleko.

Prizor posle kog dugo ne mogu da progovorim. Kao ni kolege. I tada nam ta seoska tišina postaje sve jasnija, a naši koraci glasniji nego što bismo želeli. I teži.

- Tuđa vam ruka uskrati pravo na život, nije zadrhtala ni pred nevinim licem našeg malog Davida. Otišli ste, a tek je trebalo da živite. Život vam nestade u trenutku, ali sećanje na vas ostaje zauvek. Vreme koje prolazi nikada neće doneti zaborav nama koji vas volimo. Da je naša ljubav mogla da vas spasi, večno bi živeli, anđeli naši - piše na zajedničkoj grobnici Despotovića, ubijenih na spavanju.

Goran i Jovana spavali su sa svojim čedom, malim Davidom u krevetu. Tako zagrljeni otišli su u večnost. A tako su i sahranjeni, zajedno. Levo od njih leže Goranovi roditelji, takođe stradali od Ljubišine ruke.

- Goran je išao u obdanište, osnovnu i srednju školu sa mojim sinom i bio je divan mladić. Sve nas i dalje podseća na tragediju, tugu i bol ništa ne može odneti - kaže nam jedna od meštanki Velike Ivanče koju zatičemo na groblju.

I za sam kraj, poslednji u nizu epitafa koji ledi srce je onaj koji je zapravo, bolje od svih novinarskih tekstova, opisao svu tugu koja se u selu dogodila tog krvavog jutra:

- Za Ivanču svi su čuli, tu se zločin dogodio. Tog aprilskog tužnog jutra, ubica je poranio, sa oružjem u rukama mnoge kuće zatvorio. Kad sam čuo ko ubija, mislio sam to je nemoguće, ubio je moju ženu na vratima naše kuće. Čuvajte se ljudi svakog i ne verujte više nikom, a ubica može biti i osoba s lažnim likom.

Odlazimo iz sela s knedlom u grlu, mrzeći korake koji odzvanjaju asfaltom i remete tišinu. I nadamo se, ali svim srcem i dušom da se ništa slično više nikada neće dogoditi.

Pogledajte kako je izgledao jedan naš tmurni dan u Velikoj Ivanči:

(J. S)