Beogradska stara priča o hrani zbog koje će vam mirisati burek i ćevapi (FOTO)

Sve o pretečama modernih fast-fudova u Beogradu * Buregdžije i gibaničari sačekivali prolaznike na ulici, a bozadžije leti vrebale mušterije * "Šalter prodaja" ćevapa, brizli i ćulbastija bila uobičajena pojava

Svaki lekar će vam reći da je bolje da u miru sednete i pojedete svoj obrok, nego da ga žvaćete brzopleto i u hodu. Ipak, uvek su postojali oni koji u žure i oni koji hoće da im u toj žurbi udovolje i jeftino prodaju hranu, uvijenu u hartiju.

Preporučujemo

Sećanja starih hroničara govore da je baš tako bilo krajem 19. i početkom 20.veka, pišu Večernje novosti. Stari novinar Vojin Puljević opisao je poslednju deceniju 19.veka u Beogradu i slikovito objasnio kako se jelo na brzinu.

- Na uglu nekog raskršća stoji buregžija. Naravno, neukusno odeven i mastan. Okačenu o leđa nekim utegama oslanjajući se na trbuh drži tepsiju s burekom, a ispod tepsije mu je uzano furunče u kome ima nešto prigašenog žara, da burek ne bude hladan. Prolaznik mu pruža deset para dinarskih i trgovac seče komad bureka, stavlja na komadić žute hartije, a onda kupac počinje halapljivo da jede stojeći ili idući ulicom - završava Puljević.

Hroničari pominju i masne pogačice koje prodavci nose u pletenim korpama koje su uglavnom uzimala deca za "pet para dinarskih".

- Ako je letnje vreme, odjednom čujete s leđa: "Boza, a ladna, ledena!" - zapisuje Puljević.

Prethodnice restorana brze hrane "na šalter" bile su ćevabdžinice koje su bile otvarane u blizini Velike pijace, današnjeg Studentskog parka. Oko pijace je obično bilo dosta gladnih, pa su često u podrumima ili prizemnim sobicama otvarane ove "ugostiteljske radnje".

Ćevapi su se pekli u tom sobicama, a vlasnici bi na trotoar izneli sto i tu servirali mesnu poslasticu iscrpljenima od posla ili slučajnim prolaznicima koje je mamio miris dobrog ćevapa.

Hroničari beleže da su cene bile niske, a u ponudi su pored ćevapa bili ražnjii, ćulbastije, krmenadle, brizle i krezle, najčešće uz paradajz salatu.

Tako su beogradske zanatlije, državni službenici i drugi vredni ljudi umeli da žure i u ono, davno vreme i da halapljivo proždiru svoje zalogaje u trku, jureći za obavezama kao da će im nekud pobeći. Kad pogledamo današnji Beograd, sve se čini da nismo nimalo drugačiji od predaka.

(M. Babić)