U OVOJ VESTI NEMA SEKSA NA FARMI: Pročitajte dirljivu priču o alkoholizmu i dobroti

Kada ste poslednji put stali da pomognete čoveku koji leži u bari? Znate li kako uopšte da pomognete tim ljudima? I znate li kako su tužne životne priče možda baš vaših komšija?

O tome da je alkoholizam opaka bolest zavisnosti mnogo se priča, a još više stranica je ispisano. S druge strane, o drugoj vrsti bolesti svojstvenoj 21. veku, otuđenju, izbegavamo da govorimo. Valjda je problem pogledati se u ogledalo.

Preporučujemo

Telegraf vam predstavlja divnu priču Beograđanina Milana Cvijića, koja govori upravo o ove dve bolesti. Prvoj, koja je svoju "žrtvu" skoro potpuno obuzela, i drugoj, od koje, srećom, ne boluju baš svi.

Priču Milana Cvijića, objavljenu na društvenoj mreži Fejsbuk, prenosimo u celosti.

"Vraćajući se kući sinoć, iz kola sam primetio da pored mog parkinga, nasred šetališta, leži čovek. Parkirao sam auto i prišao da vidim da li je dobro, da bih zatekao "mortus" pijanog muškarca u srednjim četrdesetim godinama, koji leži na hladnoći u bari i valja se i mumla nešto nerazgovetno. Ležao je tu, a ljudi koji su ga ugledali već iz daleka su ga zaobilazili. Ja sam bio jedini koji je prišao.

Prišao sam mu sa namerom da mu pomognem da ustane i pitam ga je l’ može sam da dođe do kuće, a desilo se to da sam ga pridigao i pomogao mu da sedne, a on se srušio nazad u baru. Kada sam primetio da je đavo odneo šalu, uzeo sam svoje stvari iz parkiranog automobila, stao pored njega i okrenuo policiju da ih pitam šta da radim, jer čovek nije imao nikakav dokument, telefon ili bilo šta drugo kod sebe. Policajci su mi rekli: "Mi nismo nadležni za to i nemamo šta da radimo sa njim, bolje pozovite hitnu pomoć". (poziv upućen u 21:51 časova)

Nije hteo da uđe u lift i ona me je sramežljivo zamolila da ga ja odvedem, jer drugačije neće hteti da krene. Kada smo stali na nekom petom spratu i kada sam otvorio vrata lifta i rekao mu da sada mora u kuću da spava, podigao je ruku i udario me pesnicom u lice. Traljavo, slabo, bez trunke snage ili života. Ja sam mu rekao da to ne sme da radi i da smo mi prijatelji i da prijatelji ne udaraju prijatelje. U tom trenutku iz stana je izašla starica koja ga je uhvatila za glavu i ugurala u stan vičući na njega.

Gledajući u pod, plava ženica je rekla: "To mu je majka…" i onda je počela da plače. Iz stana se čulo staricino vikanje i njegovo glasno plakanje. Nema ničeg goreg nego kada odrasli ljudi plaču. Supruga me je pitala da li ga poznajem na šta sam rekao da ga vidim prvi put u životu i objasnio joj gde sam ga i kako pronašao. Počela je da plače još jače, zagrlila me i rekla: "Hvala ti, neka te Bog čuva". Pitao sam je hoće li ona biti ok, na šta me je pogledala i rekla: "Ma hoću, samo ovo više ne može da se izdrži, ne znam šta da radim". Sada već ni ja nisam mogao da se suzdržim od tolikog sranja, oči su mi zasuzile, zagrlio sam je, okrenuo se i ušao u lift. Plakao sam kao dete sve vreme dok sam išao do kuće. (22:32 časova)

Verovatno da na ovaj način ne može da se prenese težina cele situacije, ali verujte mi da je to jedna od traumatičnijih i odvratnijih stvari kojima sam ikada prisustvovao. Trebalo je da ga 2 minuta nagovaram da ustane, okrenem se i odem kući. Ali ne mogu. Valjda su me tako oni moji ludi otac i majka vaspitali.

Alkoholizam je odvratna stvar, ali najmanji je problem to što će neko da crkne od ciroze jetre, pogine u saobraćaju ili slomi vrat padajući niz stepenice, dok se otrovan od alkohola tetura po mraku. Problem je što će za njim neko patiti ili bez njega ostati gladan, a to je moglo da se izbegne. Problem je što će u saobraćaju ubiti nekoga, a to je moglo da se izbegne.

Problem je što će neka druga mala plava žena plakati i spuštati glavu u strahu da je ne udari, i što će neki drugi sedamnaestogodišnji klinac gledati u zemlju jer mu prijatelji viđaju kako negovog mrtvog pijanog oca stranci dovode kući i to što će još neka starica od 70 godina umesto da gleda tursku seriju i zaspi u 9 uveče, plačući vrištati na svog pijanog četrdesetikusurgodišnjeg sina i govoriti mu da ga treba smestiti u ludnicu. I sve bi to bilo ok da neko može da se sklupča i crkne sam za sebe bez posledica po okolinu, ali ne može. Niko ne sme dozvoliti sebi da upropasti sve oko sebe, jer na to nema pravo.

Nema ničeg tužnijeg nego kada odrasli ljudi plaču"

Mislite o ovome.

(Telegraf.rs / Uz odobrenje autora Milana Cvijića)