Slika sa Brankovog mosta slomiće vam srce! Majka sa torbom u ruci hrli ka busu: Sin svestan svake njene žrtve

Znate one žene koje su ceo život u službi drugih bile, dobre supruge, više nego požrtvovane majke, sjajne domaćice i osobe koje su na svojim plećima nosile i svoje i tuđe brige i nikada nisu zakukale na to? E takvu jednu je jedan Stefan pratio kući, nakon što mu je koji dan bila u gostima u Beogradu. Posmatrao ju je kako spuštene glave silazi niz stepenice na Brankovom mostu verovatno hrlivši dalje ka nekom autobusu koji će je odvesti ka njenom udaljenom mestu življenja. Dok je gledao ženu koja ga je donela na svet, sinu je kroz glavu prošao čitav njen život.

"Odrasla bez majke. Ni moj otac se sa njom nije proslavio. Toliko puta je povredio, zgazio dušu, da joj je bar skratio život za trećinu života", tužne misli o majci rojile su se po Stefanovoj glavi.

Preporučujemo

Ni na poslovima nije bolje prolazila. Večito za nekog trčala, služila. Iako smatra da mu je majka i te kako dama i gospođa, njoj život prosto nikada nije dozvolio da to dođe do izražaja.

Neka težina je okovala mu je grudi i rekao je sebi: "Gledaću, što više i što češće, da je dovodim u Beograd, da bar dušu odmori, od svega, od svih. Da pogledamo neku pozorišnu predstavu. Ujutru prošetamo Kalemegdanom. Popije negde kafu, gde bi pre samo prošla, ubeđena da je to mesto ne zaslužuje".

Želja je Stefanova da majci pokaže i pruži osećaj da ona pripada takvim mestima i da joj je potrebna ta relaksirana atmosfera. Da možda i po prvi put u životu ne mora ni oko čega da se lomi. U životu, koji joj je stačno tovario velike brige zavrat i u kome je definitivno mnogo više dala nego što je dobila.

I dok u svom srcu kuje planove gde bi sve napaćenu majku vodio i čime sve njenu dušu obradovao, Stefan se seća kako je koliko juče, tokom posete njemu, holadala umorno, zaamišljeno, potpuno ne primećujući svet oko sebe. Tako izopštena, kao da uopšte nije deo tog sveta. Izloge prodavnica je samo prolazila bez imalo interesovanja i volje da bar zaviri u njih, a kamoli uđe i kupi nešto sebi.

Tuga je obuzela ovog sina dok je pravio rekapitulaciju majčinog života u svojoj glavi, a neke stvari su toliko bile bolne da je se trudio da ih duboko potisne.

Ono što mu je bilo preče od svega u tom trenutku, jeste da mu majka konačno dušom dane, da odmori umorno telo.

Jer, "Podariti mir svojim roditeljima, najlepši je poklon koji im možete dati. Mir, ne brigu. Mir, ne stalne udarce. Mir, da bar kada pređu šezdesetu, mogu da odmore, od stalne jurnjave, od stalnog pritiska, od svega. Mir", smatra Stefan.

Ovaj sin to želi ne samo ženi koja je njega rodila, već svim majkama koje su zapravo bile hrabre tu ulogu da nose najbolje što mogu, iako im ni ljudi ni okolnosti nisu bili saveznici u tome. One su se, uprkos svim problemima i bolu koje su preturile preko svojih slabašnih pleća, ponašale kao da je sve o.k. Jer, možda su danas takve majke u manjini, ali žene starog kova su prosto više živele za dobro drugih nego svoje. I to da sebe stave na prvo mesto, teško im je zamislivo. Na posletku, možda ljubav ovog sina i učini čudo pa žena koja ga je porodila se sama ponovo rodi. Ovaj put, sa mnogo više obzira prema sopstvenoj duši i potrebama.

(Telegraf.rs/Stefan Simić)