"Ridžovani", zbogom: Još samo 2 dana možete čuti "Karte na pregled", ovaj dan Beograd je čekao sedam decenija

Oduvek strogi, službeni, s članovima zakona u malom prstu, ali nikad do kraja uspešni u svojoj pravednoj misiji kontrole poštenog plaćanja karte - "ridžovani", kontrolori u javnom prevozu, od srede će moći da odmore. Penzija - ne za pojedince koji još danas i sutra pošteno rade svoj posao i koji će, nadamo se, dobiti novu priliku, već penzija za celu jednu službu koja je decenijama bila predmet rasprava, svađa, neverovatnih priča, pa i urbanih legendi.

Prevoz u Beogradu od 1. januara je, po prvi put u istoriji, potpuno besplatan. Birajte vrata na koja ćete da uđete i ona na koja ćete da izađete. Stavite slušalice na uši i nemojte motriti na vrata. Ne razmišljajte o SMS porukama. Zaboravite vreme validatora i bušomata. Ridžovani odlaze u legendu.

Preporučujemo

Ali, njihova uloga ostaće zabeležena u beogradskoj uličnoj kulturi i slengu koji naredne generacije neće najbolje razumeti.

U istorijskim tekstovima može se otkriti da su "ridže" slavu stekle početkom pedesetih godina. Uvedene su drakonske mere - karta je poskupela pet puta, a ulaz u buseve, tramvaje i trole, bio je na zadnja vrata. Ovi prakontrolori imali su jasne uniforme i hvatali su za rukav svakog sanjivog švercera. Ime su dobili po Metjuu Ridžveju, čoveku koji je u Korejskom ratu imao specifičnu uniformu, a koji je svojim osmehom odavao poruku da kod njega ništa ne može tek tako da promakne. E sad, beogradski kontrolori imali su vidljive oznake i nosili su kapu veoma sličnu Metjuovoj.

Ridžvej je bio uspešan ratnik, ali nije bio omiljen u jugoslovenskoj štampi. jasno je da reč "ridža", stoga, nije bila baš mila.

Iz tog perioda stroge kontrole kolaju se još priče starijih da su, zaista, ma kako bila velika gužva, svi ulazili na zadnja vrata. Kondukter bi uredno naplaćivao karte, a ko nije mogao da priđe njegovom pultu, slao bi pare "preko veze", odnosno preko drugih putnika, a istim putem do putnika stizala bi i karta.

Uvek su, međutim, postojali šverceri, ali i kondukteri koji bi rado "zaboravili" da izdaju kartu ili smuljali pare u džep. Domišljatost švercera bila je poprilično maštovita, a baš na sitnim prevarama uštedeli bi svi po koji dinar. Kontrola je zato uvek bila stroga, a šezdesetih godina GSP je bio jedno od retkih socijalističkih preduzeća u kome su masovno pljuštali otkazi. Prevara se nije tolerisala.

Ali, narod se nije dao. Možda najveća zamka za GSP bilo je uvođenje modernih automata i karata "pantljičara". Od putnika se očekivalo da unapred kupe kartu i sami je otkucaju, i to poništavajući broj odsečaka u skladu sa zonom u koju putuju. To je bilo baš komplikovano, pa je potom uvedeno jednostavnije pravilo - jedan odsečak jedna vožnja.

Automati su za ono vreme bili baš moderni i sofisticirani. Elektronski su se menjali podaci, pa je svaka poništena karta imala detaljan kod. Ali, trebalo je to i održavati! Devedesetih godina automati su bili devastirani, a kada je naplata postala kritična, GSP je vratio konduktere. Tada su se oni šetali po vozilu i ručno poništavali karte. Ili ih samo cepali.

Potom su došli "bušomati". Karte koje su se kupovale na trafici imale su 9 brojeva, koji su se u poluautomatima bušili i njihova kombinacija označavala je validnu putnu ispravu. Dakle, jedan složen elektronski sistem zamenili su prosti bušomati. I tu je tek bilo malverzacija. Putnici, a čak i kondukteri, ponekad su u bušomat ubacivali pet dinara, pa su tako blokirali aparat. Putnici su mogli da se švercuju, a kondukteri da nanovo prodaju karte s patosa i tako stave pare u džep. To su bile "patosare".

Kondukteri su potom ukinuti. A kontrola je uzalud pokušavala da zavede red. A onda, došli su elektronski automati, plastične kartice i informacione tehnologije u vidu "busplusa". Ali, ne samo da naplata nije poboljšana, već su i putnici bili nepoverljivi prema novom sistemu u rukama privatnika.

Svašta su gradske vlasti radile da pokušaju da naplate karte. Najavljivali su i hiljadu kontrolora, sprovodili "tačkaste" kontrole, čak su i neke stanice bile ukinute kako bi se lakše kontrolisale karte. Pravilo ulaska na prednja vrata bilo je od samog starta fijasko, uprkos ogromnim natpisima i kontroli.

Najnoviji sistem naplate karata, koji važi do kraja ove godine, podrazumeva mnogo elegantnije plaćanje karata SMS porukama i putem aplikacije. Karta je mnogo jeftinija, a za kontrolu su zadužene ekipe koje čine kontrolori i komunalni milicajci.

Od prvog januara, sve ovo postaje deo istorije, a besplatan prevoz novi standard kome će težiti što više gradova. Jer, nije problem samo "uloviti švercere", već su mnogo ozbiljniji problem saobraćajne gužve, zbog kojih prevoz mora da bude što kvalitetniji i dostupniji.

Možda će i beogradski metro biti jedinstven kada ulaz na perone postane potpuno slobodan, bez ikakvih prepreka, rampi i vratanca, bez "ridžovana" i kartomata.

(Telergaf.rs)