Jurimo se s lisicama po Beogradu, to je opasna igra: U odbrani mogu da ugrizu, nemojte ih ni pratiti ni vabiti

Susreti s lisicama toliko su u gradu postali česti, da se ponekad zapitamo postaju li ove lukave divlje životinje sve pitomije. Čak ni od ljudske senke ne prezaju kao što bi se to očekivalo, a bilo je slučaja u kojima su se s čovekom susrele oči u oči i pokazale svu svoju hrabrost da ne uteknu na prvi mah. Ipak, one jesu divlje i takve igre pogledima, uzvicima i povicima, a naročito jurnjava i ne daj bože pokušaj maženja treba izbeći, upozorava bilog Beogradskog zoološkog vrta Kristijan Ovari.

"Ne mora ništa strašno da se desi, dovoljno je da nekoga lisica ugrize, pa da se u jadu zabavi", priča nam Ovari.

Naravno, apsolutno nema mesta panici. Da bi vas ugrizla svojim čeljustima, morate baš da je uplašite, da oseti da nema kud dalje i da se odbrani.

"Kao što ni mi ne volimo da nas neko čačka u autobusu, ne vole ni lisice da ih diramo dok traže hranu. Znači, ne treba im prilaziti, ne treba ih dirati ni hraniti, to su ipak divlje životinje. Lisica bi napala čoveka samo onda ako je isprovocirana i ako nema drugog načina, nema odstupnice, ako je uhvaćena u neki ćorsokak ili ako ljudi misle da su nogo pametni i hrabri, pa pokušavaju da je uhvate, da je pomaze ili nahrane iz ruke, to sve može da bude problem i to ne treba raditi", kazao je Ovari.

Šta se, zapravo desilo, kako su lisice ušle među nas i kako mi prema njima treba da se ponašamo?

"Beograd potresa vest o silnim lisicama koje su se pojavile. Moram da se nasmejem na to, nisu se lisice pojavile, mi smo se pojavili. Lisice prirodno žive ovde kod nas i mogu se naći u okolini. Ono što je različito jeste da su sve više hrabrije, da ulaze u gradove. Dolazi hladan vremenski period, one to osećaju i onda im je potrebna kaloričnija ishrana", kazao je biolog Ovari.

To, međutim, ne znači da mi njima treba da pomognemo u hrani. Ono što pronalaze u gradu i zbog čega su korisne, jeste da tamane miševe i pacove. Ali, kad im to ne bude dovoljno, navale i na kontejnere. Kada mi nesavesno bacamo hranu, one je pronalaze i tako uživaju u benefitu, ali to je jedna medveđa usluga. Zato, dodaje biolog, nipošto ne treba ostavljati hranu da divljim životinjama bude dostupna.

A divlje životinje u gradu nisu samo lisice - tu su i ježevi, kune, jazavci, divlje svinje, šakali. Ove sitnije lako pronalaze zaklon i kriju se u šipražju, a lisice su na sve to vešte i dobri penjači.

"Često je put do pakla popločan dobrom namerom. Ljudi često ostave hranu za mace i kuce da im pomognu, a onda dođu lisice i druge životinje", priča Ovari.

Namerna pomoć u hrani divljim životinjama još bi više narušila ravnotežu i u činila ih zavisnim od nas, što bi dovelo ne samo do češćih susreta, već i do obostranih problema. Za sada, sve je to pod kontrolom, a vi sledeći put kad bacate hranu razmislite najpre zašto ste kupili previše, a potom i kako da to što vam je ostalo spakujete i tako sprečite neželjene susrete sa divljim živuljkama.

Nikako ne biste smeli ni da pomislite da milujete divlje životinje, a ako vas zanima kako se lisica ponaša možete svratiti u Zoo vrt i pogledati malu pustinjsku liju, sićušnu i veoma simpatičnu. Ona se nalazi iza stakla i, mada deluje mazno, poput neke mace, moramo da budemo svesni i da njoj, kao i drugim zverima, ljudski dodiri nipošto nisu potrebni.

Šakali su ozbiljnija pretnja

Šakali, zveri koje osvajaju Evropu uveliko su problem i u Srbiji. Ovari kaže da im na našim prostorija nedostaje prirodni neprijatelj - vuk.

"Šakal je divlja vrsta u ekspanziji. On nije najpoželjniji u našem ekosistemu, da imamo vukova, vuk bi regulisao njihovo brojno stanje još davnih dana. Ima nekih delova i u gradskim naseljima, naročito u šumarcima, gde šakali pronalaze skrovište. Naravno šakala ne treba olako shvatiti, on može da bude opasan, jer lovi u čoporu. Međutim, za sada nema potrebe za bojazni", ističe Ovari.

(Telegraf.rs)