Šmekerski potez dvojice neznanaca u Beogradu: "Još postoji kutak u gradu gde za ljubaznost uvek ima mesta"

Bio je to poslednji sunčan dan minule nedelje, tročlana ekipa "Telegrafa" izašla je na snimanje kod Savskog trga. Zamoreni suncem nakratko smo seli u staru poslastičarnicu u Balkanskoj ulici gde je i meni i užitak potpuno drugačija priča.

Kao sedamdesetih jeli smo žito sa šlagom i sutlijaš, mamile su nas i krempite, sudžuk i razne čokoladne bombice, a probali smo i nekada nezaobilanu bozu.

Preporučujemo

Mali lokal u kome važe neka druga pravila - nema žurbe, ali ni onog višesatnog kafenisanja. Ovde se dođe po trenutak sreće, petnaest-dvadeset minuta mira u užurbanom danu, i tako je to vekovima bilo na ovakvim mestima...

Kraj nas su seli neki momci za koje nismo mogli da razaznamo odakle dolaze, jer su govorili srpski sa stranim akcentom. Pretpostavljamo da su u pitanju Turci. Na njih se nismo mnogo obazirali. Samo kratak pozdrav, kakav dolikuje jednom skučenom lokalu u kome delimo trenutak predaha.

Ćaskali smo i "mazali" naše tanire, a oni su pre nas ustali i otišli. Shvatili su da smo na radnom zadatku, budući da smo nosili glomaznu opremu.

Kad smo ustali i zatražili račun, nije ga bilo. Već su ga poneli sa sobom ni najmanje nam ne nagoveštavajući da su platili i za nas.

Šmekerski potez, nema šta - gest  kakav na našim prostorima možda nije uobičajen, ali se negde na hladnom severu Evrope teško može i razumeti. Dok nas nervoza i jurnjava potpuno ne otuđe, setimo se da još postoje kuci u gradu gde ima uvek mesta i za ljubaznost, pa i više od toga.

(Telegraf.rs)