Na 500 metara od Dorćola, a tako skriveno: Ovo mesto je prava banja, idealna "antistres" terapija

Skrivena, divlja oaza, u kojoj dane provode oni kojima je reka u krvi

Sunce "prži", asfalt "gori", a mi smo u Krnjači, kraj prometnog Zrenjaninca, tek što smo prešli Pančevački most. Deluje kao baš loš početak za jednu vikend šetnju, ali mi znamo kod smo krenuli.

Skrenuli smo i pošli "putem beznađa", oko nas su barake, zapušteni rasadnik, asfalt postaje makadam, a sunce zaslepljuje oči. Nismo pogrešili rutu, prešli smo nasip i krenuli dalje, ka skrivenom beogradskom naselju, na 500 metara udaljenom od Dorćola vazdušnom linijom, naselja osveženog šumom, rekom i kanalom. To je Mika Alas.

Preporučujemo

Stare kućice iskrivljene od vetra i poljuljane od vode ukazuju na to da mesto nije "od juče". Mika Alas nekada su činile samo vikendice, ali vremenom su neke od njih postale i kuće, u kojima ima i porodica koje čak prezime. Ovde nema prodavnice ni asfalta, ali stigla je struja i osvetljenje. Kad nadođe Dunav voda nekad bude tolika da za sobom povuče makadam, pa bi iasfaltiranje bilo uzaludno.

Tako je Mika Alas skrivena, divlja oaza, u kojoj dane provode oni kojima je reka u krvi. Ovde uživaju ljubitelji prirode, životinja, vode, dvorišta, alasi, ali i sladokusci. Dva restorana pružaju užitak od ribljih specijaliteta, a nezaobilazna je i čorba.

U hladovini i spokoju, s terase restorana, posmatrali smo velegrad koji "vri". Pančevački most po kome neumorno trepere vozila, silosi nadahnjuju svojim muralima koji se vide kao na dlanu, a panorama Donjeg Dorćola prekrivena je tek blagom izmaglicom. Vidi se i Crkva svetog Marka, kompleks solitera u Čarlja Čaplina, a pogled puca na "25. maj".

Dunav smo videli samo iz restorana, jer kućice nisu poređane duž obale Dunava, već Jojkićevog Dunavca, a čamci pristaju kroz male kanale. Krenuli smo dalje, kroz šumu... Tu još nije kraj naselja, na oko kilometar postoji još nekoliko kućica, ali onda se nailazi na neprohodni put.

Kroz komarnik nazire se silueta jednog čoveka. "Nema dalje, nije prokrčeno. Jeste, na mapi postoji put do Koteža, ali ne može da se prođe", ljubazno i bez ljutnje što smo mu poremetili mir, govorio nam je kroz prozor, ni ne pomičući telo.

Eto, čak i da dođete u ovo naselje nećete biti usamljeni. Uvek se s nekim može prozboriti, a u oba smera stanari su nam pomogli i za prevoz, da ne pešačimo previše.

(Telegraf.rs)