"Moja Jelisaveta, otmena, draga, vedra": Bio je prvak pre 32 godine, pa došao da isprati učiteljicu u penziju

I u redu je ako vam malo zasuze oči na ovu emotivnu objavu, možda ste se setili svoje učiteljice, a možda vam je samo žao što i vi niste imali neku svoju Jelisavetu

Kažu za ceo život se upamti prva ljubav, prvi poljubac, osoba koja vas je prva dočekala u prvom razredu. Učitelj. Učiteljica. Ako ste imali sreće, kao Sveta, onda se sećate tog perioda sa osmehom, setom i nostalgijom, osobe koja vam je bila vetar u leđa, činila da zavolite školu i da u nju idete radosni.

Zato je Sveta svojoj učiteljici posvetio veoma emotivnu objavu. Njegova generacija je bila prva koju je učiteljica Jelisaveta izvela od prvog do četvrtog razreda. Sveta je tu bio i da je posle 8,5 generacija isprati u penziju.

Preporučujemo

I u redu je ako vam malo zasuze oči, možda ste se setili svoje učiteljice, a možda vam je samo žao što i vi niste imali neku svoju Jelisavetu.

"Pre 32 godine sam pošao u prvi razred. Danas sam otišao u osnovnu školu da vidim učiteljicu, kojoj je danas poslednji dan škole i karijere. Ide u penziju moja Jelisaveta. Srećni su oni kojima je bila učiteljica, tih 8,5 generacija. Mi smo joj bili prva koju je izvela u celini od 1. do 4. pa se nekako privilegovano i posebno doživljavamo. Bar ja. Možda je i zbog toga veza jača, mada ne verujem da je Jelisaveta bilo kome dala manje ljubavi nego nama. Upola takvu učiteljicu da mi jednog dana ima dete, bio bih prezadovoljan".

"Mogli smo da se sretnemo i vidimo bilo gde, hteo sam da je iznenadim tu, u učionici, za katedrom. Bar još jednom na tom mestu da vidim ženu koju volim i kojoj sam zahvalan za život i mene ovakav kakav sam, skoro pa jednako kao svojoj majci. Učionica prazna, klinci se razišli, konfete u kosi, pokloni na stolu. Moja Jelisaveta, otmena, draga, vedra, sija mi, kao i onda. 45 minuta smo proveli. Kao najrođeniji se ispričali, izgrlili, malo plakali, smejali... Mislim se sad dok pišem, kao da je poslednji čas održala meni..."

A onda je Sveta video još jednu osobu iz detinjstva.

"Kad ono moja tetkica!"

"U jednom trenutku vikne nekome koga je videla da prolazi hodnikom, da se pohvali kako joj je došao bivši učenik. Rekoh, sad će direktorka, neka druga koleginica ili nemam pojma ko, kad ono tetkica! Moja tetkica! Neka mi oprosti Jasmina, nisam se odmah setio imena, ali ona mog jeste. I svega drugog. I nas ostalih iz te generacije. I ona je tu bila, mlada, kao i Jelisaveta, otprilike od tog vremena kad smo mi kretali u osnovnu i sve pamti. U penziju će za dve godine. Moraću i njoj da ovako dođem za poslednji dan rada u Njegošu".

"Nama je škola bila kuća"

"Ima i danas istih ovakvih priča, stvaraju se, dešavaju se, ima divnih ljudi. Ali sve manje, rekao bih. A da bi ih bilo sutra za našu i njihovu i čiju god decu. Da bi bili ljudi. Da postoji ovo društvo, država, narod. Mora sve ovo da stane. Nije dobro. I to nismo dobri mi, u kući u porodici. Svi, društvo, ali ne bih sad sa time kvario mnogo lep osećaj što sam video i imao priliku da zahvalim ovim ženama. Uostalom, vi ovde moji što čitate, sve dobro znate i sami. Kuda ćemo, nemam pojma.

"Žao mi je malo, na kraju, što mi neko dete nije bilo u tih Jelisavetinih i Jasmininih 8,5 generacija... One baš izgledaju oduševljeno što me vide", kaže na kraju objave Sveta.

(Telegraf.rs)